Вести
28. 07. 2015.
Некролог за двоје уметника: Милован Витковић (1934 – 2015) и Нада Петровић (1953 – 2015)
Неке временске, техничке па и људске околности, допринеле су да овом приликом, неуобичајено, пишемо некролог на истом простору за двоје – за Милована Витковића, фоторепортера „Јединства“, и Наду Петровић, професорицу, поетесу и новинарку, обоје чланови Удружења новинара Србије, који су ових дана - а, безмало у исто време - заувек напустили овоземаљска станишта. На делу је, наиме, и једна речита парадигма, која доказује да су, заправо, многи виђени косовски Срби, у лику истакнутих интелектуалаца, професора, новинара, писаца и уметника, управо својим радом, својим животом и својим делом, били везани за ту велику јужну српску кућу и матицу, за приштински лист „Јединство“, то јест за НИЈП „Панорама“.
Милован Витковић је рођен у угледној херцеговачкој породици Витковић, у живописном Мирашу, код Урошевца, 1934. године и целокупан радни век провео је, осим извесног краћег рада у листу „Рилинђа“ , у приштинском српском листу „Јединство“ као професионални фоторепортер.
Прича се да је још као голобради младић необично заволео фотоапарат, то једно чудо од традиционалних изума савремене технике, те је с њим бележио све занимљиве догађаје у свом дому, у свом селу и околини: небројене свадбе, рођендане, саборе и слична народна весеља и многе догодовштине на пијацама у том његовом косовском завичају.
А, када је изненада, педесетих година прошлог века, добио посао у листу „Јединство“ на неодређено време, његовој радости није било краја.
Ето посла, и задовољства уз рад, рекао је, а срећом, тајне фоторепортерског заната учио је код у то време чувеног фоторепортера Живојина Ајданића (који је, као што је знано, направио познату фотографију - многи познаваоци тог времена сматрају да је то и једини сачувани фоторепортерски траг о том догађају - Јосипа Броза Тита на железничкој станици у Косову Пољу, приликом његове прве посете Косову).
Миловану Витковићу је, тако, од ране младости, фотоапарат постао „љубавница“, највећи пријатељ, верни друг, и он се од њега, такорећи до задњег дана, није одвајао.
У фигуративном вокабулару може се рећи, а многи су веровали да то није само гола прича, да је он са фотоапаратом (под главом) и спавао.
Он је на целом Косову и Метохији био познат као „Човек с фотоапаратом“.
И, заиста, свуда је стизао. У сваки град, село, заселак!
Сви су га познавали - највећи политичари, уметници, официри, директори, па и обични, такозвани мали људи, и деца.
Није било значајнијег политичког, културног или привредног догађаја тога доба који, посредством његовог свеприсутног објектива, није отргнут од зборава.
Међутим, у стварном, реалном, приватном животу, он се није упуштао у велика и бучна друштва и дружења.
Волео је, не често, да поћаска са људима у малом, камерном саставу, и да, у таквим приликама, бриљира с луцидним досеткама о, често не баш гостољубивом свету, који нас је, у прелепом, али непредвидљивом, косовско-метохијском амбијнету, окруживао.
Радије је слушао говорења других, најчешће, по природи ствари, новинара и политичара.
Али, када би, при том, устао да нешто и сам каже, биле би то речи у форми хумора, а по суштини бритке, умне запаске, досетке и сатире.
Као уистину велики фоторепортер „Јединства“, Милован Витковић ће остати у трајном сећању као човек заслужан за догађаје, који су променили лице савременог Косова и Метохије, а које је својим фотообјективом, баш он, отргао од заборава, поклонио историји.
Нада Петровић, као професорица француског језика, поетеса и новинар, сарадница листа „Јединство“ и „Панораме“, има своју специфичну биографију.
Рођена је у Рашкој, 1953. године, али је често, и на дуже време, највише у детињству, живела у Рудници и Јарињу, родних места оца Драгутина и мајке Радмиле, тако да је волела да истакне да је Српкиња - Косовка.
Наиме, Косово и Метохија су живели константно, и јако, у њеном срцу, и она им се увек враћала уживо, песмама, новинарским текстовима и другим записима, посетама и посвећењима.
Учествовала је, скоро из године у годину, са запаженим лирским и родољубивим поетским нумерама, нарочито оним посвећеним брату Драгану, на Песничким сусретима „Лазар Вучковић“, које је наша, новинско-издавачка кућа („Панорама“) организовала диљем Косова и Метохије – у Приштини, Призрену, Горњем селу код Призрена, у Штрпцу, на Шар-планини, у Грачаници, Косовској Митровици, Лепосавићу, Гњилану, Ранилугу, Великом Ропотову, Подујеву и другде, и, често, на Видовданским свечаностима у Грачаници.
За њу никад није постојала дилема да ли да дође на Косово, због лоших временских или безбедносних прилика.
Долазила је и видљиво болешљива.
Завршила је студије француског језика на Приштинском универзитету, у Приштини, када и почиње њена сарадња у листу „Јединство“, а Издавачки сектор „Панораме“ јој је објавио и запажену књигу песама „Опасно доба“, која, уз друге тематске одреднице, дубински пројектује раскошну лепоту косовско-метохијских видика, али и драму и апокалипсу српског народа на тим просторима.
Као професорица је радила у Рашкој, Краљеву, Зајечару, Милошевцу код Велике Плане и у Београду.
Реч је о искреној жени, са исто тако јединственом, чистом и лепом душом, ненаметљиве природе, топлог погледа и пријатних, разговетних манира.
Њен јединствен, богат сензибилитет, саздан од смењујућих амплитуда префињених топлих емотивних, мисаоних, чулних и естетских егзалтација, осећао се је при сваком сусрету с њом, прелазио преко рампе звуком њених песама, музиком њених живих речи.
У култној песми „Време“, са наизменичним тоновима лире и туге, Нада Петровић, пак, предсказује свој последњи, трагични, самртни загрљај са родним Ибром и Рашком; „После свега, ја сам сама/ Ево, овај видик преда мном/ Река у коју сам загазила/ Тај Ибар, дакле/ И околна брда/ Покушавам да се усредсредим:/ Време је да се вратим/ У кућу, коју сазидаше моји родитељи!“
После тешке, дуге и подмукле болести, наша новинарка, поетеса и професорица Нада Петровић, један несвакидашњи украс природе и друштва, у којем се је кретала, испустила је своју уистину племениту душу, како је и највила, у Рашкој, у кући својих родитеља, заправо у њиховом стану, у Немањиној улици, петог јула ове године.
Никад је нећемо заборавити, јер ће трајно живети наше сећање на њену физичку и духовну лепоту, живеће њени новинарски текстови и непролазни стихови „Опасног доба“.
Коментари (1)
Остави коментар28.07.
2015.
Сјајни животни пут
Стицајем околности, с обзиром да сам, и сам, с Косовва, познавао сам и фоторепортера "Јединства" Милована Витковића, стварно заслужног - исто као и Живојин Ајданић, пре њега - за многе важне догађаје на тим просторима, који су, посредством његовог фоторепортерског објектива, отргнути од заборава, и ту уистину јединствену лепотицу из Рашке (што се, на жалост, не види на овде пласиранј, лошој фотографији) професорицу, поетесу и новинарку Наду Петровић, која је, такође, на известан начин, свој живот везала за Косово и приштинско "Јединство". Зато се не потписујем "под заштитом" неког надимка, илити изведеног имена,него својим правим, пуним именом и презименом. Обоје су заслужни, као радници, новинари и уметници за стварање, и његовог трајање, лепшег лица Косова и Метохије. У случају фоторепортера Витковића, требало би, мним, да УНС потражи код његове породице можда сачувану важну фототеку, чији је он аутор, а, кад је у питању професорица и новинарка Нада Петровић, требало би учинити све да се објави (најпре, нпр, приштинско "Јединство" и "Панорама") њена писана заоставштина, јер сам обавештен да су у њеном стану, који је, као уметник, новинар и професор добила од Владе Србије (Министарство културе), међу књигама њене позамашне библиотееке, остало доста материјала у рукопису - две збирке поезије, за одрасле и децу, збирка приповедака, као и транскрипти необјављених разговара са нашим великим песникињама, Десанком Максимовић и Миром Алечковић. Све у свему, поздрав и похвала УНС и приштинском "Јединству" , те аутору, за овај наадахнут текст/сајт!
Одговори