Вести
20. 07. 2015.
Шта културне институције очекују од медија?
Руководиоци и запослени у институцијама културе често се жале како на њиховим догађајима нема довољно новинара, како информације о њиховим програмима нису на прави начин пласиране јавности, да нема довољно медијског простора за културу.
Чињеница је да су многе телевизијске емисије о култури укинуте, као и целе редакције, али тачно је да има пуно и оних који раде и прате дешавања из те сфере.
Поводом тих замерки Танјуг је од својих саговорника: кустоса Музеја савремене уметности Зорана Ерића, директорке Музеја историје Југославије Неде Кнежевић и извршног продуцента Пароброда Златка Црногорца тражио одговор на питање: какав приступ и однос очекују од медија.
Они су на првом месту истакли сарадњу са новинарима, као и међусобно разумевање како би све информације биле пласиране на прави начин.
Међутим, Ерић примећује да, у случају МСУ-а, долази до проблема на другим нивоима комуникације, као што је ниво макро политике коју генерално воде медији спрам културе и спрам институција културе "тако да информације саме по себи нису довољне".
"Оно што је наш проблем је да и поред тога што се бројне информације о изложбама МСУ-а пласирају јавности, долазимо до озбиљнијег и већег проблема, а то је интерпретација од стране публике и како их она прихвата", указује он.
Ерић додаје да често долази до неразумевања јер се савремена уметност посматра као нешто што је веома апстрактно и неразумљиво широј публици.
"Језик којим комуницирамо ми из институција културе није јасан како медијима, тако ни самој публици", примећује он.
На питање Танјуга како је то могуће решити, он је рекао да је њихова улога да свој рад објасне на што једноставнији начин, али и да желе да се обраћају и широј и стручној публици.
Он подсећа да савремена уметност често може да буде неразумљива из различитих разлога, а један од њих је недовољна едукација "од малих ногу".
"Имамо велике рупе у образовном систему. Деца од основне школе много чешће посећују биоскопе и позоришта, него што посећују музеје", примећује он.
Као још један од проблема Ерић наводи интересовање медија за пласирање информација које имају одређени квалитативни садржај, оних који имају ноту интригантног, провокативног и чак скандалозног медијског спектакла.
"То је аспект који могу да приметим код свих медија. Најчешће их привлаче информације које нису везане за сам садржај уметничких програма, него за нешто што би деловало као медијска сензација и то је карактериштично за приступ бројних медија уопште на пољу културе и уметности", каже тај кустос.
Још један од проблема који примећује је и сензационализам који се своди на промоцију само највећих културних манифестација и на "блоцк бастер" програме у култури, тј на оне програме који можда немају велики квалитет али који својим квантитетом привлаче публику.
Он додаје да све то доводи до питања шта је поента сарадње између институција културе и медија: да ли је то само пласирање информација или је то можда и едукација публике, као и шта је потребно самим новинарима да би се ти програми квалитетно пропратили, да ли постоји медијски простор да се пласирају информације по садржајима, да ли у медијима постоје културне редакције, да ли постоје организовани начини праћења уметничке сцене...
Ерић сматра и да је потребно више простора за отворени дијалог, а не само за пласирање информација, а понајмање сензационалистичких, односно скандала у домену културе и додаје да је то кључ у решавању проблема комуникације између медија и институција културе.
"Оно што институције културе очекују је праћење свих њихових програма и догађаја, не само уочи отварања, у случају музеја изложбе, јер у музејима једна изложба почиње да живи тек када се отвори", каже Неда Кнежевић директорка МИЈ-а.
Она додаје да се од уредника културних редакција очекује да пишу студиозније текстове, да проблематизују теме које институције отварају, као и да је потребно више конструктивне критике.
Такође, сматра и да су недовљно пропраћени пратећи програми који се организују за младе, децу и друге циљне групе истичући да су ти програми углавном богати и бесплатни, а да јавност о њима није довољно информисана. "Очекује се и патнерска сарадња на већим пројектима.
МИЈ има стратешки пројекат посвећен 100-годишњици настанка Југославије 1918. године што ће бити обележено за три године и на таквом пројекту, на пример, Танјуг је партнер МИЈ-у", каже Кнежевић.
Она указује да би уредници културних рубрика могли да отворе одређене рубрике које би биле намењене приближавању културних садржаја младима, али и да би морали да се изборе за простор да дају шири оквир информације које добију, а не само да препишу информацију коју добију из одређене институције.
Сви смо свесни да у времену сиромаштва у каквом се налази наше друштво не можемо очекивати посећеност медија као што је било раније, сматра Црногорац и као пример наводи да се некада успешност неке конференције за новинаре мерила бројем микрофона на столу и бројем камера у публици "а тога више нема".
Он примећује да је конфереција за новинаре као начин промовисања скоро одумрла уколико не долази особа величине немачке канцеларке Ангеле Меркел или неког извођача са Еxита.
"Оно што може да задовољи неку институцију или манифестацију је да у медијима постоји особа са сензибилитетом која ће да промовише одређени догађај и која у томе неће видети лични, материјални, политички или било какав други интерес већ која уме да препозна уметничку ноту", сматра Црногорац.
Он каже и да се дешава да је потребно одређеног уредника или новинара "вући за рукав" што је људима из културе непријатно.
Уколико у медијима постоји особа са сензибилитетом да препозна када је одређеном догађају потребно дати подршку и то на време пласирати јавности то је онда "врхунско задовољење које ми, који се бавимо културом, очекујемо", закључује Црногорац.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.