Вести

10. 07. 2015.

Аутор: Јелена Вељковић Извор: javno.rs, cenzolovka.rs

Милостиња уместо јавног интереса

Иако је прокламовао јавни интерес као основни циљ, конкурс Министарства културе и информисања за суфинансирање медијских пројеката, и ове године је превасходно схваћен као средство за спасавање многобројних медија од финансијске пропасти, једна је од замерки новинара и медијских експерата на резултате недавно завршеног конкурса. Новца је ове године било више него прошле, а повећао се и број одобрених пројеката.

 

На конкурсу је подељен 121 милион динара (око милион евра) буџетског новца за суфинансирање чак 161 пројекта. Бројни пројекти добили су тек пар стотина хиљада динара, а било је и оних који су добили мање од 100 хиљада. Да ли се давањем мале помоћи тако великом броју медија, може остварити главни циљ конкурса — јавни интерес грађана Србије, или је тај њихов новац само „вештачко дисање“ за финансијски исцрпљене медије?

Одговоре на та и бројна друга отворена питања, БИРН је потражио у разговору са медијским стручњацима и колегама које су ове године одлучивале о томе којим пројектима и медијима треба доделити новац грађана Србије.

Саговорници БИРН-а се слажу да ове године можда није све урађено на најбољи начин и да у будућности треба радити на побољшању процеса.

Међу примедбама се издвајају и оне које се односе на прешироко дефинисање јавног интереса, који за новац који су добили, медији треба да остваре. Осим сужавања броја тема и строжих услова за пријаву кандидата, предлаже се и да се будућим конкурсом пооштре критеријуми за оцену пројеката, а поред лимитирања највишег износа, према неким предлозима, то би требало учинити и са најнижим износом одобрених средстава.

Контрола реализације пројеката, представља још један проблем. Досадашња пракса и актуелно стање у Министарству културе и информисања показује да оно нема довољно људи који би могли да изврше евалуацију и утврде да ли је новац грађана потрошен на прави начин.

На крају, али свакако не најмање важна, јесте недовољна транспарентност конкурса, због чега је тешко рећи да ли су новац заиста добили најбољи пројекти. Наиме, на интернет страници Министарства културе и информисања доступни су само подаци о предузећу које је оснивач конкретног медија, (не назив медија), затим назив пројекта, без описа (из чега се не може закључити ништа о његовом квалитету), категорија медија и износ који је за пројекат одобрен.

Закључак је да је ове године конкурсом задовољена форма. Због набројаних недостатака, нема гаранције да ће грађани за новац који су ове године одвојили за медије, од њих добити оно што им је загарнтовано Уставом, а то је право на истинито, потпуно и благовремено информисање о питањима од јавног значаја.

Социјална помоћ уместо јавног интереса

На овогодишњем конкурсу Министарства културе и информисања, новац за суфинансирање, у категорији продукција, електронских (интернет, радио и телевизија) и штампаних медија, добио је укупно 161 пројекат. Ти пројекти поделили су 121 милион динара, што је три пута више у односу на прошлу годину. Прошле године, новац је добило 106 пројеката, па је просечан износ по пројекту био око 377.000 динара (приближно 3.300 еура).

Иако је ове године тај износ готово удвостручен, треба рећи да је износе мање од просечних 744.000 динара, добило чак 108 пројеката. Од преостала 53 пројекта, 15 је добило мање од милион динара. Максималан износ од 7,5 милиона није додељен никоме, а пројекат који је добио највише средстава је пројекат Продукцијске групе Мрежа — 4.278.000 динара. Чак 46 пројекта добило је мање од 400.000 динара, а најнижи додељени износ је свега 72.000 динара.

О томе да ли ће оваквом расподелом средстава бити испуњен циљ конкурса и да ли се са 100 хиљада динара може остварити пројекат од јавног интереса, мишљења новинара се разликују.

Донација као добитник на лотоу

На овогодишњем Конкурсу за суфинансирање медија, најмањи износ, од свега 72.000 динара, добио је wеб портал Глас Опова. За њих је, како у разговору за БИРН каже Чеда Вучковић, члан истоименог удружења у чијем је власништву портал, и овај мали износ изузетно значајан.

„С једне стране, то су мала средства. Али, општина Опово је једна од најмањих општина не само у Војводини, него у Србији, има само једно јавно гласило у општини и стварно функционишемо помоћу штапа и канапа, и онда нам је свака донација и спонзорство као лото да смо добили“, каже Вучковић.

Он објашњава да се пројекат „Брига о деци – највећа брига“, састоји од шест репортажа које ће се бавити темама као што су безбедност деце у саобраћају, деца и спорт, деца и природа. Вучковић каже да су од Министарства добили колико су и тражили, као и да за реализацију пројекта користе и сопствена средства. Стиче се, међутим, утисак да је кључ опстанка таквих пројеката, неадекватно плаћен рад новинара.

„Ја мислим да ми шест-седам хиљада платимо хонорар новинару и исто толико фоторепортеру, то је месечно плаћање, а за један месец се ураде две-три репортаже. Е сад наравно, то су хонорари смешни, али боље ишта него ништа, другачије не може“, сматра Вучковић.

И за Ивана Јањића, сувласника Радија Д из Лучана чији је пројекат „Мојих 5 минута“ добио 100.000 динара, каже да су за тај радио, то значајна средства .

„У нашој ситуацији, та средства која смо добили нам итекако значе и задовољни смо тиме. Ми смо, наравно, тражили више, али самим тим смо смањили и број емитовања и све друге трошкове. Било је планирано 30 емисија, око 400.000 динара укупно, с тим што је 25 одсто наше учешће, а одобрена нам је отприлике једна трећина. Самим тим смо једну трећину смањили број емитовања. Имаћемо 10–12 емисија, а трајање једне је 45 минута“, каже Јањић.

Он објашњава да је реч о емисији о младима и за младе, која је општини више него потребна.

Вукашин Обрадовић из Независног удружења новинара Србије (НУНС), који је на минулом конкурсу био члан Комисије за унапређење професионалних и етичких стандарда у области медија каже да је најозбиљнија замерка овогодишњем конкурсу управо његов социјални карактер, који се огледа у броју медија који су добили помоћ и висини средстава која су им додељена.

„Ми морамо да променимо поглед на ствари. Ово нису средства за преживљавање и финансирање свакодневних потреба медија, већ су то средства грађана Србије која треба да послуже за јавни интерес“, упозорава Обрадовић и додаје да је из разговора са члановима комисија сазнао да сам квалитет пројеката није био на жељеном нивоу који би омогућио да се оствари основна сврха конкурса.

Наводе о социјалном карактеру конкурса одбацује новинар Александар Тимофејев, који је оценијвао пројекте у категорији електронских медија. Он тврди да такве оцене, када је о његовој комисији реч, нису тачне.

„Ми смо имали неколико критеријума. Гледали смо, пре свега, да испуњава јавни интерес, да буде изводљив. Јер, било је пројеката који су звучали врло лепо, али су били на нивоу тога да то тешко може да се изведе“, каже Тимофејев.

У сличном тону о раду своје комисије, говори и Ђорђе Влајић, главни и одговорни уредник Првог програма Радио Београда, који је био члан комисије за суфинансирање пројеката у категорији штампаних медија.

„Оно чиме смо се искључиво руководили је квалитет понуде и кредибилност оних који су поднели захтев за суфинансирање и садржај јавног интереса у том пројекту. Није било никаквих спорова, и све одлуке су једногласно донесене. Пет кредибилних људи је одлучивало, што значи да је постојала нека мера сагласности и препознавања јавног интереса“, каже Влајић.

За разлику од НУНС-а у којем се као проблем потенцира социјални карактер конкурса, из Удуржења новинара Србије (УНС), иначе традиционалног опонента НУНС-а, као главни проблем издвајају, како кажу, блискост чланова комисија са појединим медијима.

Драгана Бјелица, шефица Центра за образовање Удружења новинара Србије (УНС) и чланица комисије за суфинансирање пројеката у категорији продукција, сматра да је та комисија била пристрасна код одлучивања о појединим предлагачима.

 „Министарство се одлучило да у комисију изабере кандидата Повереника за информације од јавног значаја Надежду Гаће, уредницу и власницу Новог магазина, која је као некадашња председница НУНС-а одлучивала о пројектима НУНС-а и његове фирме Медија центар. Да ли је имала критичку дистанцу. Није. Председник комисије за суфинансирање продукција, Динко Грухоњић, је дописник Бете и он је одлучивао о пројекту који је поднела Бета. О таквим изазовима и њиховом превазилажењу се убудуће мора више водити рачуна“, каже Бјелица.

Председник Независног друштва новинара Војводине (НДНВ) Динко Грухоњић, који је био на челу комисије у категорији продукција каже да ти наводи апсолутно нису тачни.

„У комисији којом сам ја председавао, постојао је договор да се свако ко је у сукобу интереса о којем прича колегиница Бјелица, изузме из гласања. Дакле, могу да посведочим да смо се заиста и придржавали тих правила. Апсолутно је тако било и у ова два случаја“, каже Грухоњић.

Он додаје да су се овога пута управо оцењивали пројекти, а не медији из којих пројекти долазе и оцењује да су медији ове године слали много квалитетније пројекте него прошле године.

„Ја не бежим ни од каквих критика уколико их има и уколико су на месту. А уколико неко од чланова комисија жели да се додвори медијима који нису добили новац тако што ће оптуживати друге чланове комисија да су били пристрасни, у најмању руку мислим да то није коректно, тим пре што смо ми као медијска коалиција, хтео бих на то да подсетим колегиницу из УНС-а, заједнички предлагали кандидате за комисије и имали апсолутни консензус око тих кандидата“, закључује Грухоњић.

И председник Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ), Милорад Тадић, који је са Бјелицом такође био у истој комисији, тврди да је за рад те комисије било кључно да пројекат има одређени квалитет, одређену тежину, и да постоји одређено искуство у реализацији сличних пројеката у прошлости.

„Гледало се пре свега колико пројекат задовољава пројектне задатке и онда они пројекти који су најбоље написани и чије су медијске куће итекако познате по реализацији таквих пројеката, те медијске куће су и добиле средства“, тврди Тадић.

Јованка Матић: Пројектно финансирање је за медије питање опстанка

Док новинари са којима смо разговарали углавном тврде да су свој део посла у комисијама добро обавили, експерткиња за медије и научна сарадница Института друштвених наука Јованка Матић оцењује за БИРН да се чини да још увек постоји схватање да је циљ пројектног финансирања да помогне медијима у тешкој економској ситуацији, а не да омогући боље информисање грађана.

“Пројектно финансирање медија је почело у веома неповољној економској ситуацији. То је главни разлог што оно не постиже очекиване резултате. Добити грант за финансирање пројекта је за медије питање опстанка”, каже Јованка Матић.

Она истиче да у медијској заједници постоји сагласност да је број медија превелики у односу на расположиве финансијске изворе и да би сви волели да се број медија смањи, али да њихов медиј не буде тај који ће нестати и да они немају одговорност за то смањење.

“Наша традиција усмерава новинаре на деловање у оквиру инситутуција, а не на окупљање око идеја и пројеката заснованих на њима. Пројектно финансирање ће помоћи већем плурализму медијских садржаја тек када се њиме буде награђивао квалитет идеје у корист јавног интереса, а не продужење живота медија за једну годину”, закључује Јованка Матић.

Нетранспарентни садржаји пројеката и „сужавање“ јавног интереса

А какви су заиста пројекти, и то не само они који су добили средства, већ и они који су остали „испод црте“, није могуће просудити, јер се на сајту Министарства културе, уз назив фирме која је аплицирала и додељеног износа, наводи само назив пројекта, на основу чега се подробна анализа не може направити.

Због тога је, сматрају новинари, неопходно да Минстарство на свом сајту учини доступним све пројекте, јер је тешко наслутити да ли се, на пример, иза наслова „Наталитет: Судбина брдских села у банатској равници“, „Добар дан, како сте“ или „Ако ми се догоди“, крије интерес који је од јавног значаја за грађане Србије.

Тим поводом новинар Душан Машић је у свом тексту “Чије су наше паре” на сајту цензоловка​.рс, између осталог, написао да је неопходно да се на званичном порталу министарства, о пројектима објаве све информације:

“Окачите на сајт све. И оне које сте подржали и оне које нисте. Да видимо ко ће то и како помагати младима, незапосленима, инвалидима, ко ће се борити за здравију животну средину, или против корупције… Да знамо ко ће од наших пара да ради у нашем интересу. И колико ће то да нас кошта”.

Оно што се, ипак, и на основу тако штурих информација о пројектима да закључити јесте то да је распон тема широк и да никаква селективност по њиховој важности, није направљена. У конкурсу расписаном у фебруару ове године пише да је његова намена, осим истинитог, непристрасног и потпуног информисања, и заштита и развој људских права и демократије, затим унапређивање правне и социјалне државе, слободан развој личности и заштита деце и младих, развој културног и уметничког стваралаштва, развој образовања, укључујући и медијску писменост као део образовног система, развој науке, спорта и физичке културе, заштита животне средине и здравља људи, унапређивање медијског и новинарског професионализма.

Да у цео овај систем треба увести извесну селективност, сматра Вукашин Обрадовић.

„Чини ми се да би по угледу на конкурс Европске комисије, требало конкретизовати и сузити јавни интерес на одређени комплекс питања, која би била у епицентру за одређени конкурс.“, каже Обрадовић.

Он додаје да ће друга ствар на којој ће НУНС инсистирати бити одређивање горњег и доњег лимита одобрених средстава.

Још оштрије услове за учешће на конкурсима, предлаже Душан Машић у свом тексту „Чије су наше паре“. Он примећује да на протеклом конкурсу, осим услова да су учесници уписани у АПР и у регистар медија, Министарство није поставило ниједно друго ограничење. Због тога он предлаже да новац на овом конкурсу могу да добију само електронски медији регистровани на националном нивоу, као и пројекти који повезују локалне и регионалне медије у таквом броју да покривају, рецимо, више од 50 одсто популације или територије Србије. Машић сматра да би строжи критеријуми морали да постоје и у погледу испуњавања обавеза према држави, будући да медији конкуришу за паре пореских обвезника.

Да су промене потребне, сматра и Милорад Тадић, председник АНЕМ-а.

„Мислим да треба да се подигну квоте у смислу да не може да се добије мањи износ од 2 милиона и да се зна ко су ти медији који конкуришу. Не може медиј који има два запослена да конкурише за било какав пројекат, не може продукција која не исплаћује плате целе године да конкурише за новац из буџета или да се појави продукција која три године уназад ништа није снимила. Друго, Министарство треба да одреди четири теме као што то ради Европска комисија“, сматра Тадић. Он, међутим, оцењује да тренутно много већи проблеми постоје на локланом нивоу.

„Имамо огроман проблем на локалном нивоу где су такође велика средства. Чак много већа него она која додељује Министарство. На локалном нивоу нам се догађа да се одлуке комисије пониште од стране општинског већа, од стране неког бахатог градоначелника и уопште се не узима у обзир оно што је одлучила комисија“, каже Тадић.

Судећи по реакцијама које смо забележили, јединства унутар професије, ни по овом питању, за сада, нема. Док Александар Тимофејев каже да је ограничавање доњег лимита одобреног износа испод којег се не може ићи, нешто о чему би се могло размишљати, Ђорђе Влајић каже да не зна да ли је мудро ограничавати износе, јер неки пут са мало пара, може доста да се уради.

„Дакле није пресудан износ, него циљ, оно што хоће да се оствари тим пројектом и начин на који ће се то остварити. Тако да нисам ја сигуран да би требало ограничавати и правити неки распон од-до“, каже Влајић.

Говорећи о евентуалном смањењу броја тема које би се могле подвести под јавни интерес, Влајић сматра да је на Министарству да процени шта жели да финансира.

„Онај ко поставља конкурс и услове конкурса, он треба да друштвено одговорно процени шта је то што држава хоће да финансира“, каже Влајић.

Контрола реализације пројеката

И једна од најважнијих фаза конкурсног циклуса, контрола реализације пројеката, до сада је перципирана као проблем. Досадашња пракса, али и званични подаци Министарства културе и информисања показују да оно нема довољно људи који би могли да утврде да ли је новац грађана потрошен на прави начин, односно да ли је намена конкурса остварена.

Уколико Министарство заиста намерава да утврди да ли је сваки од финансираних пројеката остварио неки ефекат од јавног значаја за грађане, онда би запослени у тој институцији морали да прегледају сваки од 161 пројекта којем је додељен буџетски новац. Осим контроле квалитета самог садржаја пројекта и његовог ефекта, треба обавити и контролу финансија. За цео овај посао, Министарство културе има само три особе, сазнаје БИРН.

Иако у одговорима БИРН-у, из Министарства поручују да описане активности запослених око контроле утрошених средстава подразумевају и то да сваки медијски садржај буде прегледан и оцењен, и да ће таква анализа пружити одговоре на питања о томе у коликој мери су испуњени циљеви и намена конкурса, на званичној интернет страници не може се наћи ниједан извештај о реализацији досадашњих конкурса за суфинансирање медијских садржаја.

Изостанак анализе извештаја о реализацији пројекта који су медији дужни да доставе Министарству, шаље лошу поруку медијима, сматрају у НУНС-у.

“Дакле, у следећем пројектном циклусу је неопходно, ако не већ и у овом, а ми ћемо отворити разговоре са Министарством уколико то буде било могуће, да се издвоје средства за ангажовање појединаца или неке организације која ће се бавити само овим послом и оно што ми се чини јако важним да управо тај извештај о евалуацији претходног пројекта, буде саставни део конкурсне документације за наредни конкурс“, каже Вукашин Обрадовић.

У Министарству културе кажу да је питање да ли ће бити ангажовани додатни кадрови, као и питање обезбеђивања додатних средстава за тај посао, тема коју Министарство културе и информисања разматра од тренутка усвајања медијских закона.

Рад комисија и сукоб интереса

Другачији и строжи критеријуми морали би бити уведени и када је реч о саставу комисија и начину њиховог рада, један је од предлога новинара. Ове године формирано је чак осам комисија са по пет чланова за пројекте у разним категоријама у области јавног информисања. Већина чланова била је из медија, а неки од њих су и сами аплицирали за државну помоћ. То је поједине чланове комисија могло довести у потенцијални сукоб интереса, а многе учеснике конкурса у неповољан положај.

Душан Машић сматра да је илузорно очекивати да је у невеликој земљи каква је Србија, могуће направити неутралне комисије у којима “неко из Медијске коалиције нема везе са неким од медија који учествују на конкурсу”. Он, међутим, примећује да би могла постојати само једна комисија, уколико би се смањио број пројеката.

“У њој би можда требало да се нађе место и за представнике цивилног сектора, који знају шта је то јавни интерес и како се пишу пројекти, а могла би се помоћ потражити и од међународних организација и експерата“, пише Машић.

Примедбе на састав стручних комисија има и директор нишког Цитy радија, који у свом тексту “Гурање подобних медија у ново одело” објављеном на сајту цензоловка​.рс оцењује да је највећи пропуст овог модела финансирања у томе што нигде није прецизирано које критеријуме неко треба да задовољи да би био предложен за члана комисије.

“Онај ко одлучује о расподели милионских сума намењених јачању јавног интереса, мора имати искуство у пројектном менаџменту. И то искуство мерено годинама рада на имплементацији сличних пројеката. То је једини начин да се правилно сагледају пројекти који се шаљу на јавне конкурсе”, пише Драган Коцић.

Именовање чланова комисија у надлежности министарства

Чланове комисија, којих је било осам, именовало је Министарство културе и информисања на предлог новинарских и медијских удружења, која су за сваку комисију, предложила по три члана. По једног члана предлагале су и институције попут Повереника за информације од јавног значаја, Заштитника грађана, Министарства спољних послова, све у зависности од категорије медија о којој конкретна комисија одлучује. У комисијама су се налазили и независни медијски стручњаци.