Вести

24. 06. 2015.

Аутор: Бранка Тривић Извор: Радио Слободна Европа

Борис Дежуловић: Пресуда ‘Слободној Далмацији’ утирање пута за долазак ХДЗ на власт

Са Борисом Дежуловићем, аутором некада култног Ферала и доајеном хрватског новинарства, “Слободна Далмација” је пре неколико дана прекинула сарадњу. Уследило је то након што је сплитски Жупанијски суд пресудио да лист мора платити 150.000 куна, односно, 20.000 еура, одштете зато што је Дежуловићев текст из 2012. године “За њих би било боље да Бог не постоји” повредио углед, част и достојанство десеторо тужитеља из Сплита.

 

Познати коментатор их је назвао десничаском стоком и гњидама јер су организаторе прве сплитске Параде поноса 2011. године означили као одговорне за убиство малолетне Антоније Билић. Неколико стотина полицајаца је, истицали су они тада, морало да обезбеђује параду поноса уместо да трагају за несталом девојком.

Дежуловић у интервјуу за РСЕ каже да је “Слободна Далмација” осуђена на темељу потпуно лажних претпоставки. Открива још да је иста група људи тужила не само сплитски лист него и њега лично и да ће у том процесу који га тек чека ићи до краја — ако буде требало и до Стразбура. Пресуда против њега, верује Дежуловић, али не само она, говори у прилог томе да се у Хрватској припрема инфраструктура за долазак ХДЗ-а на власт.

РСЕ: Након што вам је Слободна Далмација прекинула хонорарну сарадњу, ви још увек радите за ЕПХ. Шта ћете предузети? Размишљате ли да ставите тачку на овај случај или да га правно интернационализујете?

Дежуловић: Што се мене тиче, Слободна Далмација је завршена прича. Да ли ће они ставити точку на тај случај или ће ићи даље — мене више није брига. Оно што јесте моја брига, то је приватна тужба коју су господа “гњиде” подигли против мене. Дакле, они су тужили и “Слободну Далмацију” и мене као аутора. То ме тек чека. Што се мене тиче, колико год новаца да им суд додијели с мог рачуна, то неће бити точка. Ићи ћу до краја. Ако то буде Страссбург биће Страссбург, али овако прича сигурно завршити неће. Хоће ли суд другачије одлучити него у случају “Слободне Далмације”, то ћемо видјети. Ја ћу се свакако другачије бранити и за почетак ћу се бранити.

РСЕ: Очекујете ли да суд другачије поступи у случају приватне тужбе те групе против вас?

Дежуловић: То сада зависи од суца, не од правосуђа. У овом случају показало се да је читање закона врло колоквијална ствар у Републици Хрватској. Наиме, “Слободна Далмација” је због мога текста по правомоћном рјешењу, по образложењу пресуде, осуђена на темељу потпуно лажних претпоставки.

РСЕ: Шта су биле лажне претпоставке? Суткиња у пресуди наводи да ви нисте проверавали шта је та група људи на пресс конференцији рекла.

Дежуловић: Наравно да је то будалаштина јер ти су људи направили јавну конференцију за новинаре на којој су рекли то што су рекли. Никада нису демантирали то што су рекли. Они се, наравно, правдају да на тој конференцији за штампу није било ријечи о Антонији Билић, а на фотографијама те конференције за штампу, које може свако за 0,6 секунди пронаћи на Интернету, виде се њих десеторица постављених испод велике фотографије Антоније Билић. То не да је лако провјерљиво, него и лако отклоњиво.

На крају крајева, у том образложењу пресуде, које је управо скандалозно, суткиње, и првостепеног и другостепеног суда, не знам други термин, лажу. Оне су “Слободну Далмацију” због мог чланка осудили због тога што ја наводно тужитеље проглашавам највећим природним непријатељима хрватске интелигенције. Дало би се разговарати о томе да ли је то увредљиво — кад бих ја уопће нешто такво написао. У тексту сам набројио чињенице као највеће природне непријатеље хрватске интелигенције. Суткиње су то протумачиле као да ја тужитеље проглашавам непријатељима хрватске интелигенције. Због тога се добија јединица у петом разреду основне школе на контролном задатку “што је новинар хтио рећи”.

Кључни проблем је тај што у образложењу пресуде тужитељи добијају тај големи новац због тога што сам ја њих у том тексту наводно прогласио изравним кривцима за смрт Антоније Билић. То је апсолутно скандалозно јер то је, заправо, њихова теза — због које сам ја и писао текст. Они су оптужили организаторе Геј параде да су кривци за смрт Антоније Билић, а у пресуди Жупанијског суда у Сплиту црно на бијело стоји да је “Слободна Далмација” крива због тога што смо њих оптужили за смрт Антоније Билић. Због тога се, понављам, у петом основне добијају јединице, али на хрватском суду 150.000 куна.

РСЕ: Да ли имате индиција да претпоставите да је суд био под притисцима? Или да независно судство још није успостављено, те притисци нису ни требали?

Дежуловић: Нисам поклоник теорија завјере. Чак ни за вријеме Фрање Туђмана нисам мислио да постоји некакав масонски круг који је дијелио инструкције суцима. Кад једанпут одгојиш генерацију судаца — како ногометних тако и жупанијских — када одгојиш цијелу једну инфраструктуру државе, онда теби у једној паметној диктатури, или полудиктатури, не требају инструкције, нити писане заповиједи. Онда они сами знају свој посао.

Бит ћу толико доброхотан према хрватском правосуђу, па чак нећу претпоставити нити злу намјеру према мени, што је утолико горе. Овдје се напросто ради о катастрофалном непознавању елементарне правне знаности. То говорим ја, као човјек који има завршена три разреда грађевинске школе. Ти људи о праву немају појма. То је, дакле, у најбољем случају, катастрофа.

У најгорем, ако постоји некакав план — наравно не говорим о неком стратешком плану који се зацртава у неким подрумима на ритуалима — али, ако постоји некакав припремања терена за долазак ХДЗ-а на власт, утолико горе. Ја сам изнио најбољу могућу могућност, међутим, све говори у прилог томе да се у Хрватској припрема инфраструктура за долазак на власт ХДЗ-а. То нам не говори само ова пресуда. Нисам ја ту једини и, далеко од тога, најважнији, али све говори у том правцу.

РСЕ: Шта још говори у правцу припреме за долазак на власт ХДЗ-а?

Дежуловић: Почнимо од тога да се на факултетима инсталирају људи из црквених кругова, из неких разних опус деи-а. Чак се и у новинама какве су “Нови лист” ових дана припрема отказ новинару који се усудио написати текст у којем није напао шефа ХДЗ-а Томислава Карамарка него је само написао новинску вијест о томе да је Јосип Манолић оптужио Карамарка да је био сурадник УДБЕ. Дакле, ако се то догађа у једном “Новом листу”, који је наводно посљедње независно гласило у Хрватској, онда — о чему причамо?!

Јосип Манолић је био Туђманова десна рука деведесетих. Он је један од мистерминд-ова хрватске независности. Био је високи официр УДБЕ, што би се рекло, човјек који превише зна и који је тих историјских дана помогао Туђману да направи хрватску државу. Кад такав један човјек оптужи шефа опозиције да је био сурадник УДБА-е, то је у свакој нормалној држави новинска вијест. У Хрватској је, међутим, то новинска вијест која се не објављује док централа из Загреба не каже да је треба објавити, тако да смо имали сумануту ситуацију гдје се седам дана у Хрватској о томе уопће није говорило, док сам Карамарко, након седам дана размишљања, није рекао да није био удбаш.

РСЕ: Ипак је чињеница да сте имали подршку колега у “Слободној Далмацији” — Анте Томића, Јурице Павичића — што, гледано из перспективе положаја медија у Србији, звучи утопистички. Ви знате да је са Телевизије Б92 скинута емисија Утисак недеље, а није било никаквих реакција. Просто се чини да је на овим географским ширинама немогуће бавити се ваљаним новинарством.

Дежуловић: То немогуће је већ дуже вријеме. Већ двадесет и пет година је немогуће бавити се ваљаним новинарством. Већ одавно, откако сам прије шест година отишао из Ферала и откако је Ферал пропао, тврдим да заправо независно новинарство, барем у неком старомодном смислу, не постоји — дакле, то је заборављена ствар. Још могу постојати само слободни и независни аутори, дакле, слободне и независне странице у неким новинама, али новине, као независне више не постоје.

Не ради се чак више ни о политичким притисцима. Политика је сама постала алат крупног капитала. Више не стрепимо од политичара, сада стрепимо од оглашивача и то је цијела ствар. Тајкуни преузимају новине, тајкуни којима није мотив честито, поштено и храбро извјештавање људи.

Да се разумијемо, ја и не мислим да су у повијести икада — осим уз часне изузетке — новине отварали романтични хероји. Наравно да су људи отварали и оснивали новине са циљем да нешто зараде, али се бар чувао некакав интегритет професије. Тај интегритет професије је сад потпуно не само заборављена ствар, него се чак сматра неким хендикепом у професији.

Новине су сад, ако уопће можемо говорити о новинама, сведене на средство забаве и заглупљивања. Класичне новине, барем код нас, више не постоје. Вани, богу хвала, тога још има. Нису тиражне, прошла су златна времена када су се продавале у стотинама хиљада примјерака, али су бар донекле сачуване. На нашим просторима, барем у Хрватској, то више не постоји. Постоје таблоиди са пар аутора који ће бити независни и слободни на том свом комадићу слободе који су себи изборили. Остало је све инфотаинмент, забава, полуимбецилне информације и слично, овисно већ о интересу власника новина.

РСЕ: Постоји ли нека еxит стратегија, када је у питању ова професија? Гдје уопште објављивати? Како објављивати?

Дежуловић: Да ми је неко прије тридесет година рекао да ћу једног дана рећи како би држава требала финансцирати независно новинарство, послао бих га у орган који се не спомиње на пристојним радио станицама. Данас, међутим, са педесет година живота и тридесет година искуства у овом послу, мислим да једини начин да опстану поштене и независне новине тај да буду практички државне.

То морам појаснити јер ми смо државне новине имали — имали смо и Политику и Вјесник и Ослобођење. Не, дакле, у том смислу, него у смислу у којем информација, право на истину, мора бити јавно добро на потпуно на исти начин на који су јавно добро национални паркови природе, вода, зрак, море и тако даље. У том смислу, некаква ће пристојна држава — наравно, не овдје — једног дана морати регулирати медијски простор на начин да третира право на информацију на једнак начин на који третира воду.

Пошто то неће моћи бити профитабилан посао, већ сада није и већ одавно није, онда ће то морати бити уређено на другачији начин. Говорим о цивилизираним државама, државама какве већ постоје. Скандинавске земље троше велики новац на финансирање независних медија, којима је посао да критикују ту исту власт, односно државу. То је у неким цивилизацијама, које нама изгледају далеко, нормално. Код нас је то још увијек ненормално, али доћи ће ваљда и то вријеме.

РСЕ: Можемо у неком идеално-типском смислу замислити, рецимо, BBC, који се финансира јавним средствима или америчку јавну телевизију C-SPAN коју финансирају фондације и грађани…

Дежуловић: Ништа није идеално, али говорим о нечем што би требало бити, дакле, о начину да се новцем пореских обвезника финанцира њихово право на информацију и на истину.

РСЕ: Ви говорите о цивилизованим друштвима, дакле, о веома далекој будућности када су ови крајеви у питању. Партије су овде појеле државу, чак ни јавни сервиси у овим државама нису на великој удаљености од ПР страначко-олигархијских структура. У Србији немате ни транспарентност власништва у медијима, не знате уопште ко су власници медија…

Дежуловић: Чак и кад се зна ко су власници, свима је јасно да су они само формално власници. Не зна се ко су власници, осим што се то може слутити јер као што постоји траг новца, постоји и траг интереса.

РСЕ: Али, не може се то доказати.

Дежуловић: Не може се доказати и то је проблем. Е, сад, оно што преостаје — преостаје герила, преостаје Интернет. Интернет је простор трећег миленија, тамо се већ сада преселила јавна комуникација. Новине су постале неважне, штампане новине су постале важне само утолико што се у њима још увијек не може објавити некаква шовинистичка или расистичка досјетка, као што може некажњено на Интернету, па се онда ствара илузија важности новина. Новине су, наравно, неважне. Ми смо задња генерација, или ће бити евентуално још једна иза нас, која уопће на трафици купује новине.

Не мислим притом да ће новине нестати, оне ће преживјети, али на један потпуно нови формат. Више неће бити информативне јер су већ у односу на телевизију преспоре, а камоли за Интернет, тако да ће оне бити некакво штиво за захтјевније читатеље, а све друго ће се преселити на Интернет. Требат ће онда регулирати правила игре на Интернету, пошто је то сада потпуна анархија и т амо ће се водит или се већ води борба за честиту и поштену информацију.

РСЕ: Након што вам је отказана сарадња у “Слободној Далмацији”, велики број активиста, новинара, колега, јавних радника, уметника подржали су вас. Потписали су тај ваш наводно спорни текст Ту су: Оливер Фрљић, Виктор Иванчић, Предраг Луцић, Хени Ерцег, Маринко Чулић, Јасмила Жбанић и други. Улива ли вам то некакву наду да ипак постоји једно критичко јавно мнење?

Дежуловић: Сигурно да улива наду. Ја сам ту наду имао и прије него што су ти људи то потписали. Људи који су то потписали, су моји људи. Кад кажем моји, мислим на ту неку језгру, малобројну и мањинску, која постоји у свакој од држава, која се још увијек не мири са ситуацијом. У том смислу они, не само да ми уливају наду, већ та нада и опстаје кроз то једно мало језгро.

Можда је то мало језгро по именима велико и утјецајно, али нажалост, по стању на терену и није толико; не можемо се похвалити некаквим спектакуларним резултатима у мијењању друштва набоље ових 25 година, па не треба ни нас можда прецјењивати. Али, не дамо се, бар ја не, а знам ни они. Нећемо се предати. То на крају крајева и није рат у којем има побијеђених и поражених, то је напросто некакав животни избор. То више није ствар ни професије, то је сад ствар елементарног поштења према себи и према другима.

РСЕ: Ако мало погледамо шире, преко овог нашег несрећног региона, видећемо је да је и на глобалном нивоу страховито концентрисано власништво медија у рукама неколико великих концерна и банака. Чему се онда човек уопште може надати? Да ли је поново одговор герила на Интернету?

Дежуловић: Напросто нема друге. Ствари су се у нашој професији страховито промијениле. Чак то не бих назвао ни промјенама, него говоримо о потпуно другој ствари: медији данас заправо нису медији. По дефиницији нису оно што су били прије само тридесет — четрдесет година, кад смо се ми почињали бавити овим послом.

Ми смо знали и онда, у тадашњој држави Југославији, зашто постоје медији; знали смо да су ти медији алат владајуће партије да проводи своје интересе, али је исто тако било начина, чак и унутар таквог режима, такве партијске контроле, да се ради слободно. Примјер је, рецимо, била омладинска штампа, коју је та иста држава финанцирала, да би ми из омладинске штампе ту државу практички подривали. То данас изгледа као знанствена фантастика, али је то прије било могуће.

Данас новине напросто не постоје из тог разлога. Чак и кад је Партија држала те новине, она их није држала да на њима заради паре, већ да шири своју идеолошку платформу. Опет је, дакле, била нека идеја иза те новине; накарадна, али је била идеја. Данас не постоји никаква идеја, данас људе занима само профит. Новине, чак и кад нису ту да доносе профит, онда су у заштити нечијег профита. Нема никакве идеологије, ни идеје; данас је једина идеологија и идеја новац и новине ту служе ако не да донесу паре, онда бар да буду у инфраструктури нечијег профита.

РСЕ: Пратите ли медијску ситуацију и положај медија у Србији?

Дежуловић:Србија је, заиста, царство таблоида. Тамо изгледа да сваки мафијаш, сваки богаташ, сваки власник кафића или спортске кладионице, отвара таблоиде да би се обрачунавао са сусједом.

Пратим стање медија у регији. Постоје неке специфичности за сваку земљу, али то су нијансе. Генерално је то свуда исто. Ми немамо толико револверашких таблоида, колико их има у Србији, Србија је, заиста, царство таблоида. Тамо изгледа да сваки мафијаш, сваки богаташ, сваки власник кафића или спортске кладионице, отвара таблоиде да би се обрачунавао са сусједом. То је отприлике смисао новинарства и онога о чему смо малоприје говорили. У том смислу је свеједно да ли је некакав таблоид основао власник кафића, да се обрачуна са сусједним кланом, или могул који држи четвртину југоисточне Европе да би обранио свој профит. Суштинске разлике нема.

РСЕ: Не звучите уопште као неко кога су ућуткали, ко неће наставити да пише, онако како је целог живота и радио.

Дежуловић: Мене сигурно ушуткати неће. Нисам ја ни народни херој, ни некакав романтички борац за правду, сада се просто ради о нужној самообрани. Све што имам је мој особни интегритет. Ја чак немам ни некретнина, немам ништа. Све што имам је моје поштење и ту се сад већ ради о самообрани из нужде, што би се рекло судским ријечником.