Вести
30. 04. 2015.
Власт спроводи фокусирану репресију над медијима
У години између два Светска дана слободе штампе овде је слобода тешко рањена. Жао ми је што користим ратну терминологију, али слобода медија нападнута је са свих страна.
Политички, тако што власт чини све да спречи и ућутка сваку критику. Економско уништавање медија је углавном завршено. Остаје још да се приватизује оно што је остало и придружи "комерцијалним медијима" који увелико зависе од јавних пара. Чак и технологија, слављена као носилац нових могућности, показује да се сајтови лако обарају док дисциплинована армија ботова хара интернетом, истиче за Данас Сњежана Миливојевић, професрорка Факултета политичких наука у Београду, поводом Светког дана слободе медија 3. маја.
- На удару су прво стари медији јер су они симбол слободе говора и демократски ослонац јавности. Они који то не виде или верују да се нови медији не могу контролисати, заборављају да је сваки напад на медије напад на једну од најважнијих институција демократије - додаје наша саговорница.
У последњих годину дана укинут је "Утисак недеље" Оље Бећковић, Даница Вученићје напустила новинарство због "игнорисања представника власти", одложено је емитовање емисија због безбедности Бранкице Станковић... Шта ти примери говоре о стању у медијима и односу власти према новинарима и медијима?
- Овај застрашујући низ, који је иначе многи дужи, говори ми две ствари - репресија је фокусирана и намењена одабранима. Од губитка таквих новинарки ниједна медијска заједница се не би лако опоравила. Чини ми се да је врло симболично што су као и 90-их новинарке прве на реду. Али, кад већпомињемо 90-е важно је да видимо разлике и подсетимо да је број отпуштених у медијима тад био већи од 1.000. Данас је репресија селективна, а ућуткују се прво најбољи. То има снагу опомињућег примера који производи не само "ефекат захлађења" него дубоко ледено доба. Жртве овог атака нису само појединачне емисије или новинари.
Последица је промена медијског пејзажа и новинарске културе. Читаве медијске куће су промениле идентитет. Студио Б је од некадашње прве независне ТВ постао срамно хушкачко гласило, ТВ Б92 је јурећи комерцијални успех изгубила сваки углед, а ТВ Пинк је са културног кича прешао и на политички. То видим као брисање сећања на грађански ангажман из 90-их, настојање да се критичка јавност и увреди и понизи зато што је тешких 90-их култивисала простор слободе. Уз то, потиру се и демократске добити прве транзиционе деценије. У једном ширем смислу то је доказ да ово друштво не учи и да ће још дуго срицати прва слова демократије и слободе.
Тврди се, што је истакнуто и у извештају Европске комисије, да у у медијима у Србији постоји цензура и аутоцензура, док представници власти игноришу такве тврдње. Да ли, према Вашем мишљењу постоје цензура и аутоцензура, шта је израженије и ко је одговоран за то? Колика је ту одговорност власти, а колика и самих новинара и медија?
- Оба феномена видим као део "нове цензуре". Нажалост, ту домаћи извођачи нису ни усамљени ни оригинални. Компаративни увид нам указује да је речо планетарном процесу у коме смо ми као друштво опет на губитничкој страни. Процес се условно препознаје на многим местима од Мађарске и Турске до Русије и Кине и главна је инспирација домаћим "медијским јуришницима".
Он је део пакета неолибералне демократије, односно, новог ауторитаризма, поретка у којем изабрани лидери граде демократски имиџ, али руше сваку могућност опозиције, критике или неслагања. Новим аутократама ("демократорима") треба и нова цензура, не она у којој се новинари хапсе или медији забрањују, него она која користи нови језик и маскира се иза нових савезника: технологије и тржишта.
Прилично неочекивано, интернет је постао погодно окружење новим аутократама. У информационом обиљу има места за све, нема сврхе да се било чији глас забрањује када постоје бољи начини да се ућутка.У протеклих годину било је неколико таласа интернет цензуре која су показали како се овај језик контроле брзо учи. Само у првом, у време поплава грубо су обарани сајтови, пре свега Пешчник који је симбол свега што садашња власт није, и заплашивани грађани који су друштвене мреже видели као простор слободног говора.
Касније се прешло на затрпавање ступидним али опасним коментарима критичких текстова или фабриковање аналитичара и експерата без покрића да обесмисле сваку тему. У домену јавне дебате власт показује највећу инвентивност у спречавању критике. Нова цензура се често маскира и економским или тржишним аргументима.
Срећом по нове аутократе испоставило се да “тржиште никада не производи онолико информација колико демократији треба". Дакле, тржиште је одлучило да нам не требају критички медији него, како рече један срећни добитник медијског хаоса, програми који постоје у целом цивилизованом свету, као ужасни реалити ДНК.
Сви који се против тога побуне исмевају се као реликти прошлости који траже да се држава меша у слободу изражавања. У Србији се практикују разни облици нове цензуре а губљење енергије у расправама "цензура или аутоцензура" оставља по страни да је држава одговорна да створи услове за слободу изражавања. И да је свака аутоцензура, заплашени или ућуткани медији и новинари, такође њено дело.
Зашто би новинари одлучили да критикују и нападају немоћне, а буду сервилни према власти сем ако им је то директно награђујуће?
Систем корупције и клијентелизма, од куповина диплома и фалсификовања звања до напредовања у каријери и лакшег приступа фондовима, ту ради боље него директни притисци или забране.
Напустили сте недавно седницу скупштинског Одбора за културу и информисање на којој се говорило о цензури због непримереног начина расправе. Мислите ли да политичка елита има слуха и искрену намеру да помогне да се у стање у медијима поправи?
- Слобода изражавања не постоји због медија, она је потреба и право грађана. Зато жртве њеног орграничавања нису само медији него цело друштво. Нажалост, власт у томе има и неочекиване савезнике. Срамотно волонтирање медија и новинара да нападају новинаре и медије који не хвале власт сведочи о неисцрпној инвентивности у спречавају критике.
Са друге стране, једине критике које стижу из међународне заједнице односе се на медије. И једина тема око које им се премијер оштро супротставља односи се на медије. Нису ове критике нарочито гласне, али су за сада једине које власт чује. Бахатост и љутња са којом реагује открива колико је незаинтересована за слободу, а осетљива на критику.
Мислите ли да ће недавно усвојени сет медијских закона моћи да промени медијску ситуацију у Србији?
- Овде је речо технологији: усвојили смо законе по европским стандардима, па нећете вајда још и да их примењујемо?
Како је могуће да осам месеци од доношења добрих закона медијске слободе, медијски систем и квалитет медија стално назадују?
Дивим се цинизму ове власти да се још једном игра бесмислицом закони су одлични док је стање у медијима све горе.
Беспримерни напад на Сашу Јанковића
Како коментаришете негативну кампању против заштитника грађана коју представници власти воде преко одређених медија?
- Игнорантски однос према извештају Савета за борбу против корупције је део ширег непоштовања контролних и независних институција. Његова много опаснија верзија је беспримерни напад на Сашу Јанковића. Урушавање институције заштитника грађана овог пута се изводи као ужасни напад на човека који покушава да сачува простор за контролу власти и критички говор. У ширем смислу то је такође урушавање слободе изражавања и подривање темеља критичке јавности. Демократски дефицит одмах се види у јавном говору. Власт слуша само себе, а и ту речдобијају само одабрани.
Коментари (1)
Остави коментар30.04.
2015.
A ONDA?
Je li moguće da je Veran Matić eksponent vlasti, pa ukida emijsije koje narod "toliko voli"? Mogao bih sijaset sličnih pitanja da postavim, pa cenzuru ne vidim kao pratilac medija. Nisam pristalica ove vlasti, ako je to bitno, ali zapažam da je, izuzev u dve prepoznatljive kuće u tom pogledu,svugde napadana kao nikad do sada bilo koja prethodna. Smeta mi što "insitucije sistema", u vezi sa novinarskom profesijom, nisu ni u sadašnja demokratskija, navodno, vremena ni reč prozborila o masi novinara brutalno oteranim posle 5.oktobra. Ruku na srce: šta su oni krivi ili u čemu se razlikuju od sadašnjih, zajedno sa direktorima i gl. urednicima? Sve je isto, samo su aršini drugačiji.
Одговори