Вести

27. 03. 2015.

Аутор: Љиљана Петровић Извор: Политика

Добар дан, дигитализацијо!

Синиша Алексић је веома упућен у технолошке новине, у које ће ускоро закорачити сви делови Телевизије Београд. Шта то значи? Сликовито речено: да вам кап воде не личи на нацртани кружић, већ на тродимензионално испупчење какво је у природи. Али пут до тог погледа није нимало лак.

 

Шта ме је привукло? Знатижеља! - одговара Синиша Алексић, уводећи нас на међуспрат Таковске десет. Све врви од ужурбаности; затичемо групу новинара Информативне редакције, с којима се весело поздравља. Две велике амфоре на металном сталку доминирају простором, у углу је стаклена витрина са јапанским фигурама које је РТС добио на поклон…

- Има људи који се боје непознатог - наставља своје казивање.

- А за мене је то изазов! Већ 28 година је запослен у ТВ Београд, прво радно место - Школска редакција.

Каже да је заљубљеник у свој посао, за који се није спремао. Завршио је студије географије и једно време предавао у школи. Воли природу, не одваја се од ње и стално нешто истражује. Први хонорар зарадио је за емисију „Два горостаса”: о славном природњаку Јосифу Панчићу и његовом маузолеју на Копаонику.

С филмом „Природна баштина под бомбама” обишао је Европу и изазвао расправу на стручном скупу у Словачкој. За поменути филм добио је награду португалске публике, иако није био увршћен у званичну конкуренцију фестивала.

С Цвијићевом повељом

Поноси се успехом серије „Развој географске мисли у Србији” и „Повељом Јован Цвијић” коју му је доделило Српско географско друштво за популаризацију географије и географске науке.

Три године био је председник жирија Интернационалног фестивала репортажа и медија „Интерфер”. Протеклих шест и по година је координатор и уредник у РТС дигитал, првом експерименталном дигиталном програму културе и уметности. - Сада сам у средишту - каже.

- Видите, свака генерација има своју медијску револуцију. За предратну то је био радио, за послератну телевизија, а данас је то - дигитализација. Замислите да хард диск личи на женски новчаник. Е, у тако малом простору стане сто сати програма најквалитетније резолуције. Могло би се рећи да смо добили фантастичне алатке за рад. На тренутак је заћутао, као да пребире по сећањима.

- Имао сам велику срећу јер учио сам од сјајних уредника, од Ибрахима Хаџића, Чедомира Мирковића, Раше Попова, Верославе Тадић... Сећам се када су ме на првом састанку критиковали, помислио сам - готово, нема ми овде опстанка! Међутим, то је било добро. С Милом Бајфорд сам био непосредан, јер је она таква. Указивала нам је то шта немамо у емисији. Ма, ми професори нисмо баш најбоље познавали драматургију, а она је, ето, хтела да помогне. Распричао сам се, а ви се, сигуран сам, питате како сам доспео у РТС дигитал? Годинама сам правио избор страног програма, и то је била копча. Одговорна уредница РТС дигитал др Татјана Ћитић и ја смо баш овде, где сада седимо, имали прве разговоре. Смишљали смо шему. Да ли да то буде три пута осам сати или четири пута шест сати програма, како да изгледа концепт. Две године касније почео сам да водим евиденцију са сајта где гледаоци пишу и износе своје мишљење. То је непроцењиво. И од тога је настала једна књижица. Људи су писали: „Сада имамо разлог да плаћамо претплату. Е, сад хоћемо да плаћамо...”. - Стварно? - Видите - вели он - кључ будућности телевизије је у садржају. И то у добром садржају! Зато смо програм РТС дигитал сачинили од 60 одсто музике и 40 одсто уметности и културе. На нашу срећу, гледаност је из године у годину расла. Сећам се да је Чедомир Мирковић рекао: „Када би се књига у сто хиљада примерака распродала, то би била срећа за писца. А ако вашу емисију погледа сто хиљада људи, ви имате велику одговорност за то што сте урадили, јер то је будућност.”

Програми као у новчанику

Од првих дана је наш саговорник задужен за програмску шему.

- Некада су куповани пакети трака, сада програми стижу електронском разменом или на харддисковима. Добру сарадњу смо остварили са продуцентским кућама из Француске, Немачке, Енглеске, Русије. Највише купујемо од Француза. Мислим да целокупну продукцију „Арте” познајем. Код Француза је, ето, специфична ситуација, њихово Министарство културе прати, подржава и води бригу о продукцији националног блага. Можда може и код нас да буде тако. Наглашава да, када се земаљски (аналогни) релеји искључе, сви који примају телевизијски сигнал преко собних антена морају на свом пријемнику да прикључе нарочиту кутију (сеттоп бох) и да се тренутно због тога води кампања у којој се гледаоци упућују коме треба, а коме не треба додатна опрема за пријем дигиталне ТВ.

- Сви који прате програм преко кабловских оператера за то неће имати потребу! И они који имају пријемнике што подржавају пакет ДВБТ2. Од 30. марта би требало да почне искључивање аналогног сигнала, прво у Вршцу и околини. Зато гледаоци у овом крају већ морају да набаве уређаје. Уверљиво описује како ћемо уживати у програму.

- Дигитална ТВ обезбеђује осетно бољу слику и звук крајњем кориснику. Шта то значи? Да се са бројем линија кроз које се емитују и преносе боје добија кристалнија и јаснија слика. Сликовито речено: да вам кап воде не личи на нацртани кружић, већ на тродимензионалну кап каква је у природи. Као када имате ткање на џемперу са проредима, па вам продире хладноћа. Што је гушће, мање пропушта. Овде је слично: што је више збијено, боја слике је јаснија. Сазнајемо да је са редитељем Предрагом Синђелићем обрадио серију „Приче о фотографији” у дигиталној техници. То је први покушај обнављања (римејк) садржаја снимљеног пре тридесет година.

- Он је сваку слику мењао и стављао дигиталну у постојећу. Сваки кадар је дотериван. То чека друге серије, све старе биће дигитално освежене. Следећи корак је крупнији и значајнији. - С новом опремом - објашњава - мења се начин снимања, режирања, монтирања... До сада су сви програми били на великим касетама, а убудуће на меморијским картицама. У камере ће се убацивати картице и снимати, а монтажер ће са свим иновацијама да их компјутерски обрадити. Тако је минулих седмица редитељ Станко Црнобрња снимао емисију „Ко је код Које” у ХД техници. У телевизији ће морати да се уведу нова звања. Пожељни су сви који познају рад на компјутеру. Наше преводилачко одељење убацује програме у компјутере, у којима се исписује текст (титловање) и тако преведене их подвлаче под слику, а потом шаљу на приказивање. Биће много посла за све…

Шутирање камере

- Гледао сам како Јужнокорејци намештају камере да снимају слонове и тигрове. Слонови су веома опрезне животиње. Избацују велики измет, а стручњаци су се досетили да направе котрљајуће камере истог облика. Познато је да су ове грдосије добри шутери и, богами, шутирали су справе на које су наишли - смејући се описује Синиша Алексић, и наставља: - Људи питају да ли је то дигитализација. Да! Ако бисмо говорили о емисијама о природи, сада можете да покријете целе шуме и пратите узбудљиве приче из животињског света.

Кинеске натикаче

Године 2007. боравио је у кинеској покрајини Синкјанг, богатој нафтом, у којој живе припадници тридесет националних мањина, Казаци, Кинези, Ујгури, Узбеци… И сви из једног ТВ центра преузимају програме на својим језицима. - Посетили смо их док су се спремали за Летње олимпијске игре 2008. - прича Синиша Алексић.

- ТВ центар фантастичан, све дигитализовано, а запослени у мастеру су носили натикаче на ципелама, као код нас у операционим салама, да честице прашине не би ушле у компјутере.

Судије снимају

РТС има експериментални програм високе резолуције (ХД), где емитује спортске програме с врхунском сликом. Ужитак за гледање. Од љубазног домаћина сазнајемо да су недавно на једној кошаркашкој утакмици судије носиле на грудима дигиталне камерице и да је снимљеним кадровима редитељ преноса дочаравао директни контакт два играча у току игре.

- То су помаци који омогућује нова ТВ технологија! - задовољно закључује Синиша Алексић.

Девојачки понор

Наш саговорник је алпиниста и члан Спелеолошког друштва Србије. Учествовао је у научноистраживачким експедицијама Академије науке и уметности. С угледним професором Милошем Зеремским истраживао је подземне пећине у земљи. Било је предвиђено да, уколико почне атомски рат, оне постану склоништа за становништво. Од свих је најопаснија јама „Девојачки понор”, са сплетом канала дугачким око деветсто метара.

Сећа се неугодног искуства у једном од кракова Ушачких пећина када су, због јаке кише и речне бујице, сатима чекали на улазу под земљом да невреме прође. Сада се тог времена под земљом радо сећа. Данас је активан у праћењу птица грабљивица, које из хобија и снима. Са задовољством нам заокружује две своје преокупације желећи да дочека да слика будућности буде неограничена као поглед у природи и убеђен је да је то и циљ ка којем иду нове технологије.