Вести
26. 11. 2014.
Наши подаци у 300.000 институција
Злоупотреба података постаје једна од највећих превара и у нашој земљи. Највеће базе података имају МУП, Војска, безбедносне службе, РФЗО, пишу Новости.
Нема човека који бар једном у продавници није ревносном продавцу издиктирао свој ПИН код са кредитне картице, или који није на стотинак места, на паркингу, у банци, у болници, у суду, оставио личну карту, пасош или други документ.
Већина људи нема ни најблажу представу где све “сеје” личне податке, а још мање зна шта све може да их снађе ако им неко украде идентитет.
Злоупотреба ЈМБГ и других података може да се деси буквално било коме, чак и ако не изгуби личну карту или пасош. Ово дело, које код нас још није уведено као кривично, све чешће се дешава и у Србији, док га у Америци, према тамошњој Федералној комисији за трговину, већ годинама третирају као прво на листи “нај-превара”!
Слаба контрола
Умрежени рачунарски системи омогућавају да се подаци сваког грађанина налазе у неколико, па и у неколико десетина база, што ствара многобројне шансе за злоупотребе. Управо је јединствени матични број, који сви у принципу олако дајемо на шалтеру или улазу у неку институцију или компанију, најопаснија шифра за упад у различите базе.
Тако, рецимо, на основу њега било ко може да уђе у базу података грађанина у пореској управи или у бирачки списак, и злоупотреби их. Зато се повереник за информације од јавног значаја последње четири године залаже да се тај број промени и не везује више за непроменљива својства личности попут датума, места рођења или пола.
Више од 300.000 институција рукује личним подацима грађана, а процењује се да они имају бар милион база података. Највише евиденција има МУП (евиденција о личним картама), Војска, безбедносне службе, РФЗО (посебно осетљиви подаци из здравственог картона, подаци о лекарским интервенцијама и фактуре о издатим лековима), Царина, порезници, ПИО фонд (регистар пензионих осигураника и примања), правосуђе (евиденција о осудама), банке (поред базе података о својим клијентима, имају и посебно осетљиве здравствене податке које прикупљају приликом већине кредитних захтева), фирме, социјалне установе, општине, изборне комисије, али ту су и школе, библиотеке, болнице...
Многи прикупљају податке и без законских овлашћења, као, рецимо, спортски клубови, али и сам закон некада дозвољава беспотребно узимање кључних информација о личности. Суштина је, ипак, не само ко све има базе, већ и како се оне штите. Надзори повереника за заштиту података о личности показали су - никако.
Непријављене базе
Сви који рукују личним подацима грађана требало би да пријаве своје базе у Централни регистар, како би повереник могао да контролише ко и како обрађује нечији јединствен матични број, име и презиме, адресу. Међутим, у централни регистар је уписано тек 317 руковаоца личним подацима, и око 1.600 евиденција о збиркама које воде, што није ни 0,5 одсто онога што се очекује.
У Београдском центру за безбедносну политику подсећају да су старе личне карте имале на последњим странама податке о томе коме су грађани обавезни да дају податке. Нове, чиповане то немају, а људи не знају да право да их легитимишу имају само овлашћена лица: полицајци, комунални полицајци, царина, безбедносне службе, војска... На том списку, наравно, нису трговци, а свима по правилу траже ЈМБГ када рекламирају робу. Нису ни контролори у градском превозу, ни “Паркинг сервис”. Сви они не могу да вам узму податке без присуства полиције.
Пре неколико година били смо сведоци чак да су подаци из личних карата без знања власника коришћени за скупљање предизборних потписа. Дешава се и да се базе података користе за “циљани маркетинг”, где грађане немилице зову продавци и промотери различите робе, јер су на основу личних података закључили да су баш они пожељна циљна група.
А да живот некоме због крађе идентитета може преко ноћи да се претвори у пакао, најбоље знају бравар из Смедерева Јован Николић и Бечејац Никола Вујков Исић. И једном и другом је неко прошле године злоупотребио лична документа, отворио на њих фирме, подигао кредите, куповао робу и наручивао услуге. Несрећници су постали свесни шта се десило тек кад су почеле да стижу казне за царинске и друге прекршаје, о којима нити су знали било шта, нити су могли да их плате.
И Београђанин Ј. В. је пре неколико година изгубио торбицу с документима, што је одмах пријавио и добио нова. Али, у међувремену, неко је на његове старе исправе отворио фирму, почео да се задужује, а не плаћа, укључујући и порез. Овај несрећни Београђанин је провео ускршње празнике пре неку годину иза решетака, док није успео да докаже шта се десило.
Иначе, крађа идентитета у Србији није дефинисана као кривично дело, али фалсификовање докумената јесте. А на основу ваљаних личних података, није тешко ни исфабриковати фалш исправе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.