Вести

24. 11. 2014.

Аутор: Тамара Скрозза Извор: Време

Фељтон који нема крај

Једна од вештина коју су српски таблоиди врло брзо, врло ефектно и до савршенства савладали јесу кампање против јавних личности – од виђенијих опозиционара, преко бивших министара, естрадних звезда, синдикалних лидера, активиста невладиног сектора и, уопште, противника било чега за шта се одређени таблоид у одређеном тренутку залаже

 

"У близини места где живим, налази се аутобуска станица и тротоар је врло узак. Једног дана, док шетам дете, ту стоји педесетак људи који чекају аутобус. Ту је наравно један жамор, људи причају. Онда ја улазим у ту масу и сви одједном заћуте, и сви ме одједном гледају. Потпуна је тишина. Ја гурам дете, а они сви знају ко сам ја, јер сви данима и данима читају о мени. Наравно, нико од њих се не усуђује да било шта каже, али ти су погледи пуни презира, видите да је то отворена мржња. Не мрзе ме зато што ме знају. Видите тачно да је то утицај лажи које се о мени пишу."

Овом причом, која се догађа с јесени 2012, Оливер Дулић описује како је изгледао његов живот у јеку двоипомесечне "Курирове" кампање у којој је играо главну улогу. Сличне сторије вероватно би могли да изнесу сви који су се у овом или оном тренутку нашли на мети таблоида, а таквих је веома много: медијске архиве из последњих неколико година показују, заправо, да на политичкој сцени скоро да нема особе коју листови "Курир", "Ало", "Пресс" или "Информер" нису бар једном оптужили за нешто на својим насловним странама. У том контексту, сасвим је истинита опаска једног бившег уредника таблоида који каже да је "цела идеја у томе да те се с једне стране плаше, а да се с друге труде да те искористе колико могу".

Ипак, ако се погледају те "јавне оптужнице" усмерене на ову или ону адресу, јасно је да је током скорије историје таблоида било оних који су – с разлогом или без разлога – од таблоида могли да се плаше више него други. Такође, јасно је да су све јавне оптужнице формално разликовале само и искључиво по дужини трајања. Њихова драматургија, новинарска обрада, речник били су у свим случајевима потпуно исти и до дана данашњег непромењени.

ДАЈ ДА ОТВОРИМО ОВОГА: Једна од већих мистерија када су у питању медијске кампање јесте њихов почетак – заправо кад и ко доноси одлуку о томе о коме ће да се пише и колико дуго. Током истраживања "Времена" на ову тему, показало се да прича креће из једног од три разлога:

1. Таблоид долази до неког уговора, папира, доказа о некоме и наставља да истражује – ово је, како се показује, некада била најдоминантнија појава у таблоидима. Иако су они добијене папире често злоупотребљавали и с њима на неки начин "трговали" размењујући их за информације, ове приче углавном су се потврђивале као истините – пре свега због тога што су папири долазили директно из полиције, правосуђа или безбедносних структура.

2. Политичар постаје мета у тренутку када сиђе с власти – што због некадашњих сукоба с актуелним владарима, што због личног анимозитета с уредницима, што због тога што је некоме стао на жуљ.

3. Мета постаје свако ко уради било шта што буде процењено као потез усмерен против Александра Вучића – новија појава, све чешћа током ове године.

Иако су водећи српски таблоиди по много чему слични, постоје овде и битне разлике између њих – нека врста поделе послова. Архива показује да су за "Курир" много карактеристичније прве две форме, док је "Информер" – у склопу својих активности о којима је било речи у претходном делу овог серијала – углавном преузео трећу. У свему овоме, важно је још једном нагласити да таблоиди, нарочито раније, заиста јесу отварали важне афере и тако јавност обавестили о неким великим лоповлуцима. То им нико не може оспорити: у многим случајевима, други медији су заправо даље истраживали информације из таблоида и отварали изузетно важне приче баш на основу информација које су први пут освануле у тзв. "жутој штампи". Оно што је овде проблематично јесте чињеница да су до својих информација таблоиди долазили (зло)употребом врло проблематичних извора и што су потом кршили не само професионалну етику већ и елементарна људска права људи о којима су писали – ко год, какви год и за шта год они били криви.

Но, да се вратимо потенцијалним таблоидним метама. "О избору мете увек одлучује онај код кога су паре. Значи, или власник листа или власник из сенке, или неко ко ће да плати да се неко блати", каже за "Време" новинарка која је каријеру градила у два таблоида, а која је желела да остане неименована. "Никада нисам била присутна, али се о томе толико прича по редакцији да то мора да је тако. Дакле, то изгледа овако: XY бизнисмен има кинту и понудиш му рекламирање. Он као неће, и ти онда крећеш да му пакујеш аферу.

А код нас нема бизнисмена коме не можеш да напакујеш аферу. И онда га данима блатиш, блатиш, блатиш, док он не каже: ‘ОК, плаћам, само ме оставите на миру’". Наша саговорница посебно истиче да су у читавој тој ствари новинари врло често несвесни улоге која им је додељена: "Уредници никада директно не кажу новинару: ‘Е, хајде да овога нападнемо.’ Него крене прича на састанцима како би, ето, било добро да ‘отворимо овога, знаш колико је покрао, то није поштено’ и све у том смислу.

И онда се новинар напали и навали да пише, а у ствари појма нема да је само шрафчић у машинерији зарађивања огромних пара. А он за те своје текстове добије платицу. И тужбу, понекад." Иако се већ годинама о оваквим случајевима прича, чињеница је, међутим, да то до сада није добило никакав формални епилог – није до сада било оптужница за изнуду против било кога из било којег таблоида.

Нешто је комплексније "отварање" политичара и ту је заиста тешко доћи до било каквог – чак и анонимно испричаног сценарија. У том погледу, пример Оливера Дулића, као бившег министра животне средине и просторног планирања, нарочито је занимљив. Он је од августа до октобра 2012. заузео приличан број насловних страница "Курира", а током тог периода оптуживан је за више ствари: да носи скупоцене сатове, затим за незаконито издавање дозволе Нуба инвесту за постављање оптичких каблова, за преношење неколико стотина хиљада евра у Словенију, цену која је плаћена за сајт његовог министарства, плаћање хране за лавове у ЗОО врту, итд. Све то обављено је уз наслове типа: "Дулић уместо у затвору, ручао у ресторану", "Овде ће Дулић да робија" (текст са детаљним описом затворских ћелија), "Дулићу, зашто си нервозан?", "Дулићу, где је 375.000 евра?"

У међувремену, по наводима које су таблоиди износили против Дулића, против њега нема ниједне осуђујуће пресуде. С друге стране, поводом истих тих навода, он је од једног таблоида већ добио одштету, а спор по тужби против "Курира" и даље је у току. Питање је, међутим, зашто баш он. Нити је икада показивао претерану политичку амбицију, нити је – све и да је свака реч у овој медијској оптужници била тачна, по износима који су се помињали могао да конкурише неким својим колегама.

У разговору за "Време", Дулић истиче да су иза тога сигурно стајали представници великог капитала којима је као министар на неки начин ослабио моћ и профит, али исто тако да је као млад и образован политичар, који није перципиран као криминалац, био идеална мета: "Очигледно је била намера да се моје хапшење учини логичним и очекиваним. И требало је у кратком периоду припремити јавност за то. Јер, ако од мене успеју да направе криминалца, онда ће лако то да ураде и са осталима, који су више виђени за то."

ОЗРАЧЕНИ ЧОВЕК: Овај случај специфичан је и као један од првих који је дуже трајао. Једина дужа кампања у медијима била је усмерена на Млађана Динкића и његове сараднике из Г17 плус, али у том случају било је и чудне симбиозе између њега и таблоида (о чему смо писали у првом делу овог серијала). После Дулића, једину дужу, па и агресивнију кампању имаће Драган Ђилас.

Баш зато што су овакве кампање 2012. још увек биле реткост, Дулић није могао ни да претпостави колико ће све то да се отегне, па се у почетку приче још некако и "отимао": "Реаговао сам инстинктивно. Покушавао сам да утврдим одакле лије вода, па сам желео то да спречим. Звао сам све редом. Све људе који су до прекјуче разговарали са мном, звали ме, интерјвуисали, молили за ову или ону услугу. Говорили су ми: ‘Знаш, то мора тако.’ Негде десетог дана ви схватите да сте у једном фељтону који нема крај. Сваког дана између два и три, видим да ме зове ‘Курир’ и ја се јавим само да бих чуо шта је питање, да знам шта ће сутра бити тема. Јер, нити ја имам шта да им одговорим, нити они мени имају шта да кажу."

За разлику од Дулића, Динкића и Ђиласа, већина других таблоидних жртава биле су једнократне, или су медијски развлачене у одређеним временским интервалима, а не на свакодневном нивоу. По свему судећи, процена дужине трајања опет зависи или од новца или од наредбе неког с врха власти.

Овде је већ цитирана изјава Драгана Ђиласа да му је власник једног таблоида нудио да прекине да пише у њему уколико му плати милион евра, а и Дулић каже да су му "неки адвокати који дођу или новинари који су ми наводно пријатељи сугерисали да то може да се реши ‘знаш већ како’". И поред свега, ипак не би требало заборавити политичку димензију – ни у контексту узрока ни у контексту трајања и последица таблоидног прогона.

Неке од кампања почињу из искључиво политичких разлога и једноставно се заврше саме од себе у тренутку када је жртва "на коленима" и када више не представља никакву опасност: после одласка с места градоначелника, на Ђиласа и његове послове таблоиди су заборавили као да се никада њиме ни бавили нису. Није било чак ни коментара на тврдњу о милион евра.

У политичком контексту, занимљива је епизода из Дулићевог случаја на коју се врло брзо заборавило, а која се догодила 6. октобра 2012, када је објављено да је "део полицајаца незадовољан одлуком Тужилаштва да Дулићу не буде одређен притвор".

Уместо да се, као високи државни функционер осврне на право на претпоставку невиности и смири узавреле страсти, Александар Вучић је тада, као шеф Бироа за координацију рада безбедносних служби, рекао да разуме то незадовољство и још једном осудио у медијима већ осуђеног бившег министра: "У потпуности разумем припаднике полиције који, после вишемесечног мукотрпног рада, не могу да схвате да је њихов труд бачен под ноге."

Истовремено, вреди подсетити да су се Дулића лако одрекли његови дотадашњи саборци Борис Тадић (који је изјавио како ДС не штити никога ко је крив) и Драган Ђилас (који је био на путу, па није ни морао ништа да каже). У томе нису били усамљени. "То је био идеалан пример социоцида.

Ти некога физички оставиш да се мрцвари, али га друштвено уништиш. Након десет или петнаест дана те хајке, престао је сваки друштвени контакт који је био везан за моју позицију. Више ме нико не зове на пријеме, на вечере, на изложбе, они се гаде контакта са мном. То ми је оставило горак укус – како вас се људи брзо одрекну. Како ти људи, који би по природи ствари требало да схвате да је то један монструозни механизам и да они могу да буду жртве тога – тако брзо прихвате да је боље не дружити се с озраченим човеком", прича Дулић.

СТАНДАРДИ: Иако у контексту односа према изворима, избора речи, начина презентације, новинарске пажње и много тога другог, упорно и без пардона газе професионалне стандарде, таблоиди су врло конзистентни у поштовању једног новинарског начела – контакта са "оптужеником", односно другом страном. Скоро да нема примера у којима "Информер" или "Курир" не позову особу о којој пишу, што је за сваку похвалу. Истовремено, међутим, још су ређи примери у којима ови или њима слични листови ту изјаву или тврдњу на било који начин уваже.

Основни текст тако чини низ оптужби, позивања на сведоке или изворе (углавном анонимне), док се изјава прозване особе најчешће налази у посебном антрфилеу-оквиру. Било шта она да каже, нико од других саговорника се углавном ни на који начин на ту изјаву не осврће – као да човек ништа није ни рекао, или да је он што је рекао а приори неистина и тврдња која не заслужује коментар. У последњих годину-две, ова матрица има и додатке у виду посебних оквира у којима се истичу различите бројке (које се понекад односе на наводне криминалне радње, а понекад су само подаци из приватног живота особе о којој се ради – типа колико има година, деце, кућа, аутомобила). Ту су такође и мишљења експерата, чији је избор увек врло индикативан и који – у својим антрфилеима – у великој већини случајева потврђују наводе текста, никад не устајући у евентуалну одбрану "оптуженог".

Кад смо већ код форме, занимљива су и питања која новинари постављају онима о којима пишу.

У тексту "Еко лоби затвара Колубару?", објављеном у "Куриру" 13. јула 2014, наводи се како је организација ЦЕКОР "затражила од Европске банке за обнову и развој да Србији не одобри помоћ за што брже покретање производње угља после поплава", што је, иначе, било потпуно погрешно тумачење настојања ове организације да се Србија што пре оспособи за већу производњу струје, али уз што мању штету за здравље и живот грађана и грађанки. Пре него што ће објавити текст, новинарка им је послала два питања, од којих први део једног гласи: "Који су мотиви ЦЕКОР-а да отворено ради против интереса државе...?"

Иако формално поштује новинарска начела и тражи мишљење "друге стране", ауторка оптужује људе ни мање, ни више, него за издају државних интереса. Питање је, наравно, шта одговорити и да ли уопште одговарати; треба ли се бранити или пустити ствари да иду својим током и природно се заврше. Али, о томе у следећем делу овог серијала.

За сада и за овај део приче, јако је важно имати у виду да последице медијских хајки не трпе само људи који у њима бивају "друштвено убијени", већ и они који то читају. По речима Соње Лихт, социолошкиње и директорке Београдског фонда за политичку изузетност, овакви текстови доприносе општем страху у друштву: "Таблоида се боје сви који на било који начин учествују у јавном животу, а у хајкама очигледно уживају они који знају да ни на који начин не могу да буду препознати и имају дојам да вире кроз кључаоницу...

Међутим, то вирење није без последица. По мени, долази до једне врсте ступидизације целе нације, а губи се оно што је нужно да бисмо имали демократску, сигурну будућност – а то је развијање потребе за учествовањем. Убија се та потреба, јер људи не желе да се појаве на јавној сцени. Ако се појаве, и они би могли да постану мета таблоида." Она напомиње да се сличне ствари дешавају и на другим местима у свету, али да је код нас ситуација специфична јер због наших проблема "оно што некима другима може да буде прехлада или вирус, за нас може да буде рак".

Каква год да нам је дијагноза у овом тренутку, чини се да нам заиста не иде баш најбоље.

Они које су таблоиди одлучили да друштвену убију, повукли су се, ћуте и видају ране. Они који још нису били на тапету, помало се још чују, страхујући вероватно од тренутка када ће и они доћи на ред.

Ако се осврнемо око себе и ослушнемо тишину која влада, јасно је да су таблоиди у том погледу више него успешно обавили своје задатке.

Израду овог текста је финансијски подржала Амбасада Краљевине Норвешке у Београду. Садржај овог текста је искључива одговорност издавача и ни на који начин не одражава ставове Амбасаде Краљевине Норвешке.