Вести
31. 10. 2014.
Не могу власници телевизија да раде шта хоће
Звезда Јавног медијског сервиса Србије Оливера Ковачевић је после нагађања да ли ће наставити да ради нови циклус емисије „Да, можда, не“ кренула са седмим циклусом.
Већ првом емисијом је изазвала полемике гледалаца.
Таква нагађања нису производ става РТС. Сваке године нову сезону почињемо крајем септембра или у октобру и често се уклапамо с преносима разних спортских такмичења. Та „забринутост“, претпостављам, произлази из опште медијске ситуације прича Оливера Ковачевић за „Блиц ТВ магазин“.
Долазак руског председника Владимира Путина био је тема којом сте отворили сезону. Шта ви мислите о његовом доласку?
Не долази нам председник једне од светских сила у посету сваки дан. За нас из медија, прича о Путину увек изазива пажњу српског гледалишта.
Да ли је Србија после ове две параде (геј и војне) боља земља?
Те чињенице саме по себи не представљају огледало нашег друштва, већ демонстрацију воље државе. Држава показује шта се све може када се хоће.
Јавно сте подржали Ољу Бећковић након што је њена емисија „Утисак недеље“ скинута с програма Б92. Шта мислите, да ли би вас неко подржао ако би вашу емисију укинули?
Моја професионална обавеза је да подржавам своје колеге, нарочито уколико су жртве. Поред тога, ја сам и члан Суда части УНС-а. Капитализам у српским медијима има необичне законитости. Недавно је новинар Горан Милић рекао да је „право сваког приватног медија да одлучи какав ће му програм бити“. С таквим ставом се дубоко не слажем јер то би значило да власник приватне телевизије може да пушта порно филмове на националној фреквенцији, јер је, боже мој, то његова станица. Нека правила ипак постоје, па се такве ствари не могу радити, а посебно када сте корисник националне фреквенције, која је добро свих грађана. Међутим, важније од питања „капитализма“ је како је држава одлучила да законом омогући једном капиталисти да има две националне ТВ станице? Који је интерес српске јавности у томе? Ето то су неке од актуелних дилема. Иначе, што се подршке тиче, ја сам преживела и укидање телевизије, а не једне емисије и, по правилу, никада вас не подрже они од којих то очекујете.
Каква је перспектива емисија у којима може да се чује критичко мишљење, с обзиром на то да нема више „Утиска“, „Сарапиног проблема“...
Емисије у којима се супротстављају ставови су увек пожељне и гледане. Супериорна власт нема страх од дијалога јер верује у своју аргументацију, а критичари ће се увек наћи. Избегавање ТВ дуела је увек слабост.
Јавно изражавате своја левичарска уверења. Сведоци смо да штрајкују адвокати, просветни радници, али они најугроженији и најобесправљенији, радници и незапослени ћуте. Шта мислите, зашто је тако?
Због тога што су код њих и страх и нада највећи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.