Вести
15. 10. 2014.
Колико се променио однос власти према „седмој сили“ у последње две деценије
Власт третира медије као у време Милошевића
Однос власти и политичара према медијима у Србији није се много променио од деведесетих година до данас.
Систем економске и политичке контроле медија за последњих двадесет година мењао је само методе, али не умногоме и суштину, оцењују саговорници Данаса.
Оцене које се последњих недеља могу чути у јавности да је данас „горе него деведесетих“ у неку руку, сматрају они, имају смисла.
Како каже један од наших саговорника, некада је макар постојала могућност избора између независних и провладиних медија, а данас не постоји ни то.
Председник Независног удружења новинара Србије Вукашин Обрадовић наводи за Данас да поређење садашње медијске ситуације са оном из деведесетих добија пуни смисао пред чињеницом да данас протестујемо испред Б92, „медијске куће која је у она времена била симбол отпора режиму Слободана Милошевића“.
Према његовим речима, слична је ситуација и са Студијом Б. И колико год то на први поглед изгледало парадоксално, додаје он, чини ми се да је овакав исход логичан. Ако је у нечему постојао континуитет, од 5. октобра до данас, онда је то медијска сфера. Све политичке гарнитуре, готово без изузетака, медије су третирале искључиво као средство да се дође и остане на власти. Мењали су се само облици и интензитет покушаја да се контролишу медији, без икакве жеље да се трансформишу у неизоставан део демократског процеса.
И у томе Вучић није никакав изузетак. Он је само наставио започето и, додуше, унео мало више бруталности него што то јавност у овом тренутку може да прогута. Суштина је, ипак, остала иста. И ова власт, као и Милошевићева, као и све оне постпетооктобарске, од медија тражи слепу послушност, а од новинара да се понашају као друштвенополитички радници, напомиње Обрадовић.
Он додаје да ни новинари нису невини у тој причи.
На известан начин, како каже, и сами новинари учествовали су све време у формирању те и такве медијске сцене. У Милошевићево време побуном, након тога пристајањем на све уцене и притиске којима смо бивали изложени.
У природи власти је жеља да контролише медије. У мери у којој се ми супротстављамо таквим тенденцијама постоје и опстају слободни медији. Садашња медијска слика показује, нажалост, да смо више били саучесници у пројекту контроле власти над медијима, неголи што смо се борили за сопствену слободу и независност, наводи наш саговорник додајући да сада плаћамо ту цену „која није мала, а плашим се да су пред нама тек дани када ће нам бити испоручен коначан рачун за сопствени конформизам“.
И Нино Брајовић из Удружења новинара Србије сматра да власт никада није имала добар однос према новинарима, али да су се временом појавни облици променили. Када су у питању притисци и претње, према његовим речима, то траје све време, а облици само постају суптилнији.
Ипак, он тврди да је аутоцензура много доминантнија била некада, као што је и сада. Разлика је у томе што су новинари деведесетих имали могућност избора да раде за независне или провладине медије. Данас тог избора нема. И у том смислу је данас горе него деведесетих, напомиње Брајовић за Данас.
Новинар Душан Машић истиче за Данас да се систем контроле медија у Србији није мењао од деведесетих и да је то увек више била економска контрола, кроз дистрибуцију пара за оглашавање или плата/пројеката из буџета, а мање кроз директну цензуру (Вучић током интервенције НАТО, партијски уредници).
Ти неформални центри медијске моћи, сматра он, спречили су изградњу независних институција (РРА) и доношење добрих медијских закона и закона о оглашавању. Никада није постојала искрена жеља да РТС буде прави јавни сервис. Чак ни у време Ђинђића. Основна разлика због које се ова садашња ситуација заиста може описати „са овако никада није било“, јесте одсуство било каквих значајнијих медијских фондова западних земаља уз чију помоћ је изграђен и опстајао читав низ кредибилних и професионалних медија.
Када су сви они после 2000. препуштени непостојећем политички контролисаном „тржишту“, то је био почетак краја, оцењује Машић.
Ово данас је, додаје он, последица низа погрешних потеза везаних за медије који су били политички мотивисани и немогућности изградње јаке професионалне организације која би уз помоћ независних судова успела да се избори за поштовање основних професионалних стандарда. Срећом, има и даље квалитетних људи (млађих и старијих) који би могли да покрену медије у правом смеру, али нема пара.
Они који их имају радије ће их „инвестирати“ у политичке и геостратешке пројекте него у професионалне медије. Разумем их, јер се то и даље у Србији највише исплати, указује Машић. Последњи примери из медијске сфере укидање емисије „Утисак недеље“ Оље Бећковић, односно понуда да пређе са националне фреквенције на кабловски канал који више не преноси ни највећи кабловски оператор у земљи, као и укидање емисија „Сарапин проблем“ и „У центру“ на градској телевизији Студио Б, довели су до тога да је Европска комисија критиковала Србију у извештају о напретку. Иако се не наводе конкретни случајеви, у извештају пише да је у Србији забрињавајућ утицај на независност уређивачке политике медија и повећан степен аутоцензуре.
Шта је рекла Оља Бећковић
Ауторка емисије „Утисак недеље“ Оља Бећковић недавно је рекла, поводом укидања њене емисије, да је медијска слика данас гора него деведесетих. „Милошевић је имао мозга, знао је да нешто мора да дозволи. Па се онда одлучивао да дозволи Студио Б, па је дозвољавао разне штампане медије, на пример Нашу борбу. Он је знао да мора макар да ствара ту илузију да постоји и неко место на коме се слободно говори“, оценила је Бећковићева.
Коментари (1)
Остави коментар15.10.
2014.
ДА ЛИ ЈЕ?
Стварно: да ли је тако као што пишете? Наравно да није! То доказује и ваш текст - може се, значи, кад се хоће. Без, на срећу, последица. Проблем је, међутим, што су новинари (не само њихови уредници) непоколебљиви калкуланти, увек знају да вежу коња где им ага каже. Тако је било, тако ће и бити. Не само, не заваравајте се, у нашој средини. А друга је прича кад о слободи медија увек два прста дижу иста лица. Бар нама у Београду знана из разних времена и са различитим ставовима и понашањем. Све се, дакако, мења и не морају да за свагда важе иста гледања, али остаје, ипак, горак укус у устима. Верујем да схватате.
Одговори