Вести
14. 10. 2014.
Академик Иван Клајн, лингвиста, говори за Данас о писмености и родно осетљивом језику
Власт не занима језичка политика
Нико од оних који одлучују у овом друштву није заинтересован за језичку културу. То се најбоље види у медијима, који су данас пресудни за развој језика.
Сваки уредник пази да буде политички подобан, да случајно не умањи приход од реклама, али правилан српски језик нити је коме донео подршку власти, нити је зарадио иједан динар за редакцију, каже за Данас академик Иван Клајн, један од наших најпознатијих лингвиста.
Млади нису заинтересовани за језик и књижевност, или јесу, како неки тврде, али не на начин на који се то од њих тражи. Да ли би се нешто променило кад би се у средњим школама учило више граматике, или кад би се повећао број часова матерњег језика, или мислите да је неопходан другачији приступ језику у школском образовању?
У средњим школама не може да се учи „више“ граматике, јер се граматика учи у основним школама, а у средњима се УОПШТЕ НЕ УЧИ. То сам својевремено закључио разговарајући с наставницима, а и данас ми то потврђују они који имају децу средњошколског узраста. Предмет се зове „Српски језик и књижевност“, али предаје се само књижевност, јер је градиво по обичају преобимно, па за језик наставницима не остаје времена. Ти наставници већином долазе с катедара за књижевност, док за наставу граматике нису квалификовани. Ми смо на то много пута скретали пажњу министарствима просвете и културе, али нам ниједан министар није одговорио. Ни онај који је својевремено рекао да писање речника САНУ не сматра науком у правом смислу речи, ни онај који је, поводом пријемних испита за средње школе, изјавио да правопис није важан (на шта колега Владо Ђукановић редовно подсећа у својој емисији „Пут у речи“ на Радио Београду), ни садашњи министар просвете, који на сваки предлог, захтев или примедбу одговара: „То не спада у надлежност овог министарства.“
Да ли то значи да се у средњој школи учи превише књижевности, те да то градиво треба смањити како би било места за језик?
Може ли се рећи да ђаци из средње школе излазе са добрим познавањем књижевности, кад је толико раде? Да ли је књижевности превише или не, ја нисам стручан да оценим. Знам само да су стручњаци за образовање одувек критиковали средњошколску наставу у свим предметима, не само у овом, јер је градиво преобимно, превише има чињеница које се уче напамет, уместо да се развија способност ученика да самостално размишља.
Чини се да се језичко образовање обично везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Ко је, по Вама, писмен?
У срећнијим земљама подразумева се да свако ко је завршио средњу школу зна граматичка и правописна правила. Писмен је онај ко је запамтио већину њих и уме да их примени у говору и писању. Таквих има релативно довољно међу новинарима и водитељима, мање међу онима који гостују на радију и телевизији (рачунајући и политичаре), а најмање међу просечним грађанима, онима који кажу две реченице у уличним анкетама пред камером, или напишу писмо за рубрике типа „Међу нама“.
Откуд толико отпора према употреби родно осетљивог језика међу интелектуалцима?
Није то нека свесна дискриминација, поготову не према женском роду или према феминизму. У питању је инстинктивни отпор према кованицама, изведеним речима које нису уобичајене, које „чудно звуче“. Да смо имали оно што деценијама немамо добре уџбенике и речнике савременог језика, јаку лекторску службу у медијима, наставу језика у средњој школи још би се давно расправило како гласе женски облици појединих именица, људи би се навикли на њих и не би било проблема. Овако, сем неколико радова у стручним часописима, нико се тиме није позабавио пре књиге „Род и језик“, коју су др Свенка Савић и три њене колегинице објавиле у Новом Саду 2009. У тој књизи дато је мноштво женских облика које смо већ прихватили или које ћемо сигурно прихватити. Нађе се и понека реч коју ћу навести као илустрацију онога што својом необичношћу изазива отпор: ловачица, водичица, аташеица, витешкиња, експерткиња, магистарка, педијатарка, психијатрица. С друге стране, уопште нису наведене неке именице којима би сигурно био потребан женски облик, нпр. купац, поморац, талац, потрошач, тумач, стручњак, јеретик, цивил, примаријус. Остаје, дакле, још доста да се уради на том пољу, не толико у теорији колико пре свега у пракси.
Писали сте да су нам именице женског рода типа психолошкиња (социјални фемининативи) потребне да би се избегле неправилне граматичке конструкције (нпр. Психолог је рекла). Мислите ли да нам оне требају само због граматике или и због родне равноправности, како тврде феминистички оријентисани лингвисти и лингвисткиње, који се залажу за доследнију употребу тих именица?
Добро је што сте навели тај пример, јер именице на „лог“ су међу најбројнијима које захтевају извођење женских облика. Многи образовани људи већ су ме питали „да ли је правилно то психолошкиња, биолошкиња, социолошкиња...“, које звучи као да је изведено од придева, а не од именице.
Теоријски, било би боље психологиња или психологица, као што кажу Хрвати, али такве облике сумњам да би ико код нас прихватио. С обзиром на то, а и на потребу да се избегне неслагање субјекта с предикатом (као у реченици коју сте навели), ја не могу да се противим употреби изведеница на „лошкиња“.
Из истих разлога, обрадовао сам се кад су новинари почели за Кондолизу, Хилари и остале даме да употребљавају назив државна секретарка (а не државни секретар), за Карлу дел Понте тужитељка, за Ангелу Меркел канцеларка и тако даље.
Родна неравноправност у језику не потиче отуда што су неки „мушки шовинисти“ одлучили да женама ускрате њихова права, него отуда што је граматички систем, а добрим делом и лексички, обликован у време кад у друштву никакве равноправности није било. Као и све сложене структуре, ти системи се споро и тешко мењају. У друштву јесмо за потпуну родну равноправност, али у језику мушки род још остаје основни, општији, о чему је својевремено писао покојни Егон Фекете.
То се види по изразима као „прва жена гувернер Народне банке“ (док „први мушкарац гувернерка“ не би ништа значило), по употреби множине мушког рода (нпр. „грађани Србије“, „студенти Правног факултета“, што сасвим очигледно обухвата и грађанке односно студенткиње), или по самој чињеници да се женски облици изводе из мушких. Као што је написао мој колега др Божо Ћорић: „Ако је именица студенткиња формално и семантички зависна од именице студент, зар то није већи степен зависности (па и дискриминације) него употреба заједничке, полно немаркиране лексеме?“
О Одбору за стандардизацију језика
Због чега Одбор за стандардизацију српског језика, чији сте Ви председник, не излази у сусрет захтеву за његово нормирање, који је продукт вишегодишњих истраживања везе језика и рода и емпиријских доказа о постојању језичке дискриминације? Јесу ли нормативистима позната та истраживања?
Одбор се практично није ни састајао, нити је доносио икакве одлуке, већ осам година, откако смо изгубили нашег колегу, секретара Одбора и врсног социолингвисту Бранислава Брборића. Укратко, Одбор је у истом стању као и Народни музеј.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.