Вести
07. 10. 2014.
Циљ новинара: тачно и смело информисање о ономе што власт жели да сакрије
Разговор пољског писца Казимјежа Брандиса и руске песникиње Ане Ахматове: „Пољак јој се пожалио: сва његова дела - сва, до последњег - била су забрањена.
Ахматова га је, међутим, прекинула: 'Да ли су вас хапсили?' 'Нису.'
'Да ли су вас, можда, искључили из Савеза писаца?' 'Нису.' 'У том случају, због чега се заправо жалите?' Ахматова је, очигледно, била искрено зачуђена.” („Физиогномије”, Жика Богдановић, Атенеум, 1998.) Ових дана се пречесто понавља опште место: цензура је данас у рукавицама, не може се јасно уперити прстом у налогодавца, немамо доказе, а ипак се чини да се сузбијају другачија мишљења. Као да не знамо како цензура функционише.
Отворено цензурисање било би контрапродуктивно јер би оголило слабост моћника, а овако је релативно тихо средство осигуравања моћи.
Ради се о старом парадоксу: "Цензура, ма колико себе сматрала историјском нужношћу и институцијом намењеном заштити јавног реда и поретка, нерадо признаје своје постојање", писао је Данило Киш.
Та наклапања о скривеној цензури не узимају у обзир да је Оља Бећковић на гостовању код Данице Вученић отворено рекла да су јој сваког петка јављали да премијер није био срећан њеним избором гостију. Циљ новинара је тачно и смело информисање о ономе што власт жели да сакрије. Такво новинарство практикује последњи добитник Пулицера Глен Гринвалд, који се супротставио најмоћнијој влади на свету.
Међутим, на овдашњим конференцијама за штампу и у медијима слабо ко следи ту новинарску религију. Новинари не постављају незгодна питања са клицом која може да подрије моћ онога којем су постављена, а то би требало да буде резон д'етр новинарске професије.
"Питања су забрањена”, рекла је Оља у емисији "Један на један”.
Додатан циничан приступ коментатора је бављење начином вођења неке емисије (Ољине, Сарапине). Они као да не увиђају да је у овом случају то савршено небитно, тема није стил емисије, већ смањивање простора за јавну расправу.
Бежање од те теме у опис новинарског стила некога ко више не ради је кукавичлук и свођење дискусије на ниво личних опсервација. Даље, аргумент да Б92 има грчког власника, који као и сваки приватник слободно одлучује у складу са тржишним интересом, представља неразумевање тржишта (или цинизам).
Тржиште је све само не слободно и спрега капитала и политике је управо у медијима очигледна и у свету. Како онда може да буде валидан аргумент о пословној одлуци (па још хитној, уцењивачкој) у случају наше Србијице?
Но, бунтовника баш и нема међу интелектуалцима, осим неколико жена. Зато сам текст почео достојанственом хероином Ахматовом. Верица Бараћ се истрајно и храбро борила против тајкунскополитичких моћника док су ти напори крунили њено здравље. Дана Поповић је на овим страницама аргументовано, па још забавно и уз списатељску лакоћу, растурила тезу Небојше Стефановића.
Наравно, ту су Бранкица Станковић и "Инсајдер". Ту је и главна уредница ових новина. Понављам да је ваш лични став о овим женама небитан за тему слободе говора, јер је још од Џона Милтона слобода говора управо слобода да се чује. Слобода говора је слобода размене идеја, а идеје управљају нашим животима.
Идеје, и оне непопуларне, опасне, антиестаблишмент - њихов простор за исказивање најјаче треба бранити. Наши вајни либерали то често забораве. Не треба да чуди што ЕУ не диже глас - влада испуњава њихове захтеве, те им је тренутно неважна слобода медија. Европска унија није критиковала ни Тадића у почетку. На слободе и људска права моћници се позивају када су у интересу моћи и знају да су то празне идеје које замагљују језиве класне разлике флоскулом да европски пут нема алтернативу.
Сужава се простор за дебату да "политичке животиње" укрсте ставове, да критикују. Полемике су по својој природи еманципаторске, јер омогућују гледаоцу да упозна различите погледе на свет. Ту ширину омогућују и одлуке аутора емисије, па на пример, у "Утиску недеље" самосталан простор добијају превасходно познате политичке фаце, али је зато једном приликом једини гост био, широј публици мање познат, покојни теоретичар филма Ранко Мунитић. Међутим, све док нема гулага, цензура није паралишућа за стваралаштво, нема места жаљењу, да се вратим на сурови и храбри одговор Ахматове.
Треба да наставимо са петицијама, аргументима, солидарношћу, али без интелектуалне лењости и страха. Увек можемо да изнађемо начин да делујемо, поготову данас јер су јавни простори интернета, друштвених мрежа, улица и тргова још увек релативно слободни. Ако отворимо простор за говор, можда нам се деси да неко за промену каже и нешто изузетно паметно, а то никако није у интересу ауторитарне власти.
*Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.