Вести
07. 10. 2014.
Плес са цензуром
Слобода јавног деловања има проблем и у демократији. Овом исказу може да се стави одмах приговор - није проблем у слободи за јавност, већ у томе што нема демократије у Србији.
Ако прихватимо ову тврдњу, прети нам јалова расправа о општим местима.
Заобиђимо је. Да видимо начин наступања оних којима неки догађаји у електронским медијима „миришу на цензуру”. Проширићемо овај мирис и на друге појаве које се квалификују као цензура.
Као да у српској јавности постоји један магнет за самопредстављање жртве. Лако се посеже за тешким оптужбама о забрани када се нешто ускрати на терену јавног деловања. Када се једна емисија скине са одређене ТВ станице, одмах се показује прстом на цензуру. О чему се заправо ради?
У језику се скрива права суштина промена на медијској сцени. Најпре, појам цензуре не означава просто забрану. То је забрана коју организује и спроводи држава према јавним делима и речима. Демократија, ех, демократија лишава државу права да помоћу закона забрани јавна дела и деловање. (Али, гле чуда, у старој демократској Великој Британији, држава зна да цензурише неки скаредан филм).
Присталице слободе штампе су сматрали да је право сучељавања јавног мишљења неограничено и неприкосновено. Њихови аргументи су били: то је Божија воља, природно право човека да говори и јавно саопштава мишљење, максимизирање среће сваког појединца, и трагање за истином кроз расправу. Све ово можемо да потпишемо и ми у Србији. Ко онда ствара проблеме јавној слободи у Србији?
Изгледа да не примећујемо да се нешто променило у правном статусу медијских организација. Оне су у највећем броју приватизоване, а ускоро ће и оно мало „државе изаћи из медија”.
Приватни медиј, штампани или електронски, има своју тржишну и уређивачку политику, баш као и сваки други приватнопословни субјект. Ако одлучи да скине са програма неку емисију, то је његово право. Да ли се овој тврдњи може ставити неки приговор? Тешко. Зашто? Најпре, одлучивање је повезано са власништвом. Затим постоје и други медији на којима може да се потражи место. Али та могућност се завија у маглу и користи реч цензура да би се оптужила власт.
Типично померање агресије јавног деловања. Уместо да се пажња посвети посредницима у јавном деловању, њиховим власницима и начину рада, окрећу се рефлектори ка власти да би се приказала као прогонитељ једног мишљења (једне емисије) како то сугерише недељна карикатура на првој страни „Политике”.
Аналитичари медија у Србији, лако ће показати да је она („другосрбијанска”) борба за слободу медија, морала да ову повеже са власничком структуром која је постала мешовито приватна. Кад кажеш слобода медија, рекао си слободно власништво, а рекао си слободно медијско тржиште. А то има сасвим јасне практичне последице. Главни посредник у јавном деловању је власник медија и његов финансијски рачун.
Србија као плурално друштво има више институција и организација у највећем броју основних подручја рада. Запослени су у ситуацији избора. Прелазе из једне у другу организацију из неких мотива. Управљачи тих организација бирају раднике који одговарају њиховим плановима. Није јасно зашто у плуралном медијском простору неко ко је аутор емисије не би прешао у други медиј ако онај први из неких разлога не жели да га емитује?
Да неким случајем држава својим законима и одлукама забрањује алтернативна места за јавно наступање, онда би морали да подигнемо глас против цензуре. Овако, морамо избећи замку коју плету недобронамерни гости из иностранства, а понеки међу нама улећу у њене ступице.
*Социолог, научни саветник
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.