Вести
29. 08. 2014.
Тужити порезнике и тражити одштету
Као дугогодишњи новинар, писац и јавни радник огорчен сам на одлуку Пореске управе општине Врачар да се лист Данас, односно предузеће Дан Граф д.о.о, казни са пет милиона динара због наводног кршења законских прописа о запошљавању особа са инвалидитетом.
Ви сте у вашим текстовима објавили релевантне податке и околности случаја, па не бих хтео да их понављам, јер су убедљиви и аргументовани. Хтео бих само да дам неколико напомена и предлога:
1) Овде се не ради о држави као таквој, већ о општинској филијали једне службе државе, без обзира што је држава њена основа и оквир. Починилац овог потеза је дакле Пореска управа градске општине Врачар, па је она ту главни актер читавог случаја и акта.
2) Пореска управа има своје руководиоце и инспекторе. Објављују се имена судија које доносе судска решења и са најстрожим казнама. Не видим разлог да се не објави име инспектора, или више њих, који су овако драконски поступили и нису узели у обзир ниједан од аргумената које је пословодство Данаса навело. Ако би у законима све било јасно, онда би се они сами спроводили, не би нам биле потребне ни судије, ни тужиоци, ни адвокати, ни чиновници, ни инспектори. Дуга историја права нас учи да је сваки случај индивидуалан и подложан многим специфичним околностима, отежавајућим и олакшавајућим, које треба имати у виду приликом доношења неког правног акта. Траже се мудрост и опрезност. Овде је поступљено драконски и добро је да се знају имена аутора и предлагача поменутог акта. Ако су у праву, не видим због чега би се крила њихова имена, сем ако то изричито прописима није забрањено.
3) Лист Данас никако не треба да се помири са овим актом, без обзира што је прихватио да одмах плати казну која доводи у питање опстанак и егзистенцију листа, предузећа, запослених и њихових породица. Поред писма највишим органима и функционерима државе, што је правилно поступљено, треба одмах организовати разговор на ову тему у Привредној комори Србије и удружењима новинара, где би се продискутовало о консеквенцама оваквог акта. И то не само везано за поменути закон, већ и у ширем контексту односа администрације према штампи и другим незаштићеним фирмама, док скоро без икаквих санкција пролазе они који не плаћају месецима и годинама ни плате ни доприносе својим запосленима и крше десетине прописа на које инспекције остају слепе и глуве.
4) Предлажем да се упути предлог за измену овог и свих сличних законских аката који омогућавају инспекцијама да тумаче волунтаристички прописе и доводе у озбиљну опасност функционисање наше и иначе климаве привредне зграде и стандарда. Конкретно формулисани предлози би требало да се дају председницима скупштине или посланицима који не би искористили материјал за страначку промоцију и да иступе на скупштини.
5) Данас у овом конкретном случају треба да размотри могућност да тужи Пореску управу одговарајућем суду и да тражи вишеструку надокнаду због материјалне и моралне штете који су кући и листу наведени, да ангажују адвокате који би се ангажовали по могућности на волонтерској основи, а ако треба и да се читав случај проследи одговарајућем органу Европске уније и суду у Стразбуру.
6) Мирење са овом одлуком била би капитулација пред оваквим и сличним поступцима појединих државних институција, које ћутање и мирење неправедно кажњених подстиче на још грубље и безобзирније поступке. Ми смо већ имали сличне случајеве у штампи, на које се није реаговало и са којима су се новине мириле, а биле су не само мимо правних прописа већ и мимо сваке људске и хуманистичке логике. Сетимо се само казни због једне обичне, случајно стављене фотографије, на којој је неко лице себе препознало и добило на суду огромно обештећење. Или када је новина кажњена што је цитирао неко лице, изјаву која је већ била објављена у другом листу.
7) Немојмо дозволити да се бирократија у време када садашња влада улаже огромне напоре да савлада велике наслеђене економске и финансијске проблеме, наметне својим штеточинским односом и практично саботира те позитивне напоре којих смо сведоци. Сведоци смо огромно нарасле страначке бирократије, која изгледа у многим случајевима мора да оправда своје постојање, а казне и репресија, и када су оправдане и када нису, јесу најбољи оглас да те службе раде, а како ће бити људима који раде и запосленима и коначно целом друштву, то их баш није много брига.
8) На крају, када би човек и зажмурио пред овако бесомучним налетима репресивних појединаца, поставља се питање: када се већ кажњавају установе са овако огромним сумама, зашто онда те суме не иду на побољшање стања у областима које су тангиране. Ако пет милиона оде у буџет, а не за побољшање положаја и запошљавања особа са инвалидитетом, онда је све то једна обична фискална казна, па нема потребе за неким великим коментаром.
Аутор је новинар и књижевник, Београд
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.