Вести

28. 08. 2014.

Аутор: Миша Бркић Извор: Нови магазин

ЕМА Приватизација, последњи пут

Мале шансе да неко преживи

У наредних два месеца одлучиће се судбина 100.000 радника који су државу коштали 750 милиона евра годишње и чије су фирме држави дужне 2,4 милијарде евра. Иако је нови Закон о приватизацији понудио нове моделе промене власништва, за већину од 502 предузећа мале су шансе да их неко купи или да се појави стратешки партнер.

Спрем`те се спрем`те радници, силна ће борба да буде...

Е, тај слоган више не важи. Нема више битке само за радничка права, сад ће да има више обавеза – ко хоће да његово предузеће преживи, а не да оде у стечај, мораће да ради и да се доказује на тржишту.

Тај ”пакт” недавно су ”парафирали” премијер Александар Вучић и синдикални лидер Љубисав Орбовић: ”Сагласни смо да до сада није баш увек постојала жеља да се ради”. Премијер је то, да не буде забуне, и сликовито објаснио: ”Ишли смо 15-20 година у погрешном смеру, кад упецамо рибицу дамо је човеку да је поједе за дан, а никад га нисмо научили да пеца. Сада ће неке фирме које су научиле да пецају опстати”.

То је порука и новог Закона о приватизацији радницима који ”раде” у још неприватизованим предузећима, а нису научили ”да пецају рибицу”. Ако их до сада ништа није ”освестило”, онда би то сада морао да буде Јавни позив Агенције за приватизацију потенцијалним купцима да ”искажу заинтересованост” за неко од 502 предузећа која су још у друштвеном (уставно непостојећем) власништву.

Већ у септембру, а нарочито у октобру, биће ”и ћоравима” јасно, ако до сада није било, која предузећа имају шансу да преживе и перспективу да опстану на тржишту, а за која нема спаса и чији ће радници морати да потраже ново радно место или науче неку нову вештину с којом би могли да зараде плату.

Истина, нереструктурираним/неприватизованим предузећима јесте остављен рок до краја идуће године да промене власничку структуру, али изгледа да држава која им је до сада била финансијер (углавном за плате и обртни капитал) нема више стрпљења и није више у могућности да годишње за те намене одваја 750-800 милиона евра, па ће зато многа од тих предузећа много раније морати да закључају капију ако не нађу нови производ који тржиште тражи и/или новог власника.

Примера ради, укупни губици тих фирми били су прошле године 720 милиона евра, њихова имовина процењена је на 6,8 милијарди евра (што значи да и не мора да је толика), обавезе су им 6,6 милијарди евра. Подаци показују да само неколико њих остварује добит.

За тридесетак предузећа се зна да им нема спаса – Агенција је већ донела одлуку да их ликвидира јер немају ни раднике ни посао (бизнис). Али, то није крај – средином октобра креће други круг ликвидационог пакла и тако до ”деветог круга пакла” заказаног за крај идуће године.

Ситуација ће бити много јаснија већ 15. септембра, до када је Агенција прописала рок за достављање Писма о заинтересованости потенцијалних купаца друштвених предузећа. Агенција ће после тог датума, а у року од 45 дана, доставити Министарству привреде предлоге модела и метода приватизације за свако од предузећа појединачно.

За сада се у јавности још причају бајке о опстанку предузећа и радних места, а политичари и синдикалне вође беспотребно се ”јуначе”. Тако, рецимо, министар за рад Александар Вулин тврди да ”нико од 44.000 запослених који раде у њима неће остати на улици”, а председник Савеза самосталних синдиката Србије Љубисав Орбовић оптимистички најављује да би нека од тих предузећа ”могла да буду узор и покретач домаће привреде”, потребно је само да им ”држава обезбеди обртна средства да би почела да раде, а ако не дођу стратешки партнери онда да држава спречи да те фирме оду у стечај”.

Премијер Вучић мисли (али није потпуно уверен) да је могуће наћи решење за 40 фирми у реструктурирању, да се назире решење за ФАП и Икарбус и да би сви били срећни ако се нађе решење за Азотару, МСК Кикинда, ПКБ, ПИК Бечеј, „14. октобар”, Петолетку и Фабрику вагона. Премијер сматра да би било сјајно ако се реше случајеви Железаре (која није обухваћена Јавним позивом Агенције) и хемијски комплекс (Азотара-Петрохемија-МСК Кикинда), јер је то укупно два одсто српског БДП-а.

Због неких ”усијаних глава” директорка Агенције за приватизацију Маријана Радовановић била је приморана да их полива ”ледом”: ”Све говори да је реч о предузећима за која се купац не налази лако. Ликвидација је сценарио за све фирме које не раде ништа а гомилају трошкове”.

Премијер је започео серију ”округлих столова” са синдикатима на којима тражи подршку за болне последице завршетка приватизације – гашење стотина предузећа и губљење на десетине хиљада фиктивних радних места. Вучић каже да је за њега ”кључно што је од синдиката тражио и добио подршку да се у тим предузећима не третира све као имовина”, а Орбовић невољно и први пут јавно признаје како је ”сасвим извесно да не могу сва предузећа преживети процес реструктурирања”.

Пример премијеровог ”округлог стола” следи и Агенција за приватизацију. Зато сада уместо уличног препуцавање државе и синдиката ”започиње циклус интензивних састанака са представницима менаџмента и синдиката предузећа, у циљу проналажења најбољег модела за приватизацију. Руководства и синдикати предузећа позвани су да изнесу своја мишљења и предлоге и да активно учествују у избору приватизационих решења, што је новина од када се спроводи приватизација у Србији”, обавештава Агенција за приватизацију 22. августа и објашњава да то конкретно значи ”да су већ договорени састанци од 25. до 28. августа са представницима 65 предузећа (РТБ Бор, Магнохром, ИМР, Будимка...)”.

Све је то лепо с моделима, али кључно питање је има ли купаца за сва та предузећа.

Ко има шансу да преживи приватизацију?

Орбовић говори о 46 фирми, Вучић мисли да за 40 (од 153 у реструктурирању) има наде, Маријана Радовановић говори о само неколико фирми које остварују добит: ”Шансу имају првенствено предузећа из сектора пољопривреде и прерађивачке индустрије. Грађевинске фирме имају велике дугове и много хипотека и ту је најреалнија продаја имовине. Металски комплекс је највећа рана јер је реч о великим системима, попут Прве петолетке”.

Да би се показало са чиме ће се суочити неке од фирми у приватизацији, узели смо у разматрање три случаја – радиодифузног предузећа Студио Б, Завода за издавање уџбеника и ПКБ-а/Симпа.

Случај први – СТУДИО Б

У власништву свих Београђана

Уколико се не нађе купац или стратешки партнер, решење за популарну станицу је да понуди свим Београђанима да купе акције Студија Б и тако постану његови стварни власници

Посланици Скупштине Србије са 182 гласа ”за” усвојили су Закон о јавном информисању и медијима, који предвиђа да се поступак приватизације медија заврши до 1. јула наредне године. Нови Закон поново, после скоро десет година, ”избацује” државу-локалне самоуправе из власништва медија. Уколико медији не буду приватизовани до тог датума, њихов капитал биће пренет запосленима и то без накнаде.

Пре неки дан (21. август) Независно удружење новинара Србије (НУНС) указало је на необичну појаву. Наиме, НУНС је затражио од Агенције за приватизацију објашњење одлуке о прекиду приватизације бројних регионалних и локалних медија.

На списку предузећа у области информисања и комуникација, објављеном на сајту Агенције за приватизацију уз “Јавни позив за прикупљање писама о заинтересованости за субјекте приватизације” 20. августа, уз називе бројних државних медијских кућа појавила се напомена ”прекид приватизације”, приметио је НУНС. Тако је прекид приватизације означен за: РТВ Крагујевац, РТВ Панчево, РТВ Шабац, Нишка ТВ, РТВ Крушевац, ТВ Смедерево, ТВ Нови Пазар, ТВ Аполо – Нови Сад, РТВ Врање, РТВ Бачка Паланка, РТВ Пруга – Лајковац, РТВ Цариброд, ТВ Тутин и РТВ Трстеник. Међу медијима за које је прекинут поступак приватизације су и радио-станице: Радио Суботица, Радио Бачка – Бач, Шумадија – Аранђеловац, Радио Зрењанин, Радио Пожаревац, Радио Лазаревац, Радио Шид, Радио Нови Бечеј, Радио Рашка, ЈП Сечањ, ЈП Бачка Топола и Радио Медвеђа.

Приватизација је прекинута и код локалних државних информативних предузећа: Реч радника – Алексинац, БЦ Инфо – Бела Црква, Цинк – Нови Кнежевац, ЈП Параћин, ИЦ Кикинда, Терра филм – Нови Сад, ЈП Петровац на Млави, ЈП Врбас и Нови пут – Јагодина.

Одмах затим уследило је објашњење Агенције за приватизацију у којем се каже да

Агенција није прекинула поступак приватизације медија: ”У питању је грешка на нашем сајту и наша ИТ служба ради на отклањању ове грешке. Дакле, нема никаквих промена – 73 медија, односно друштава чија је регистрована делатност информисање и комуникације, и даље су обухваћена Јавним позивом за прикупљање писама заинтересованости који траје до 15. септембра”.

На списку ”грешком прекинуте приватизације” нема омиљене београдске радио и ТВ станице Студио Б. Иначе, страница Јавног позива за приватизацију Студија Б веома је штура, готово празна. Каже се само да је то јавно радиодифузно предузеће у стопроцентном власништву Београда, са 243 запослена и три податка која говоре о погоршању пословања 2013. у односу на 2012. годину: обртна имовина смањена је са 71.115.000 на 51.854.000 динара, стална имовина са 81.936.000 на 70.534.000 динара и укупна актива са 153.051.000 на 124.296.000 динара. Ни речи о краткорочним и дугорочним обавезама, укупном капиталу, пословним приходима и расходима, добити или губитку.

Већ неколико година запослени у овој медијској кући страхују за судбину фирме у којој раде и често истичу како је Београду потребан такав јавни информативни сервис као што је Студио Б, па зато и треба да остане у власништву Града. Иначе, радио Студио Б основан је 1. априла 1979. године и тада је представљао прву станицу у СФРЈ која је била изван система електронских државних медија.

На основу Јавног позива Агенције за приватизацију тешко да ће се наћи купац или стратешки инвеститор заинтересован за Студио Б. Запослени имају две могућности: 1) да сачекају 1. јул наредне године и бесплатно добију у власништво популарну радио и ТВ станицу, или 2) да у договору са руководством Града покрену пројекат-акцију да Студио Б заиста постане власништво свих Београђана (како се иначе та станица често рекламира). Могао би, на пример, да се формира акционарски фонд за Студио Б, да тај фонд емитује акције (деонице) које могу да купе да сви Београђани (малолетни и пунолетни) и да Студио Б од 1. јула идуће године послује као акционарско друштво чији су власници становници главног града. Акције би, примера ради, вределе 5, 10, 20 и 50 евра. Наравно, то акционарско друштво имало би борд менаџера који би полагао рачуне управном-надзорном одбору у Скупштини акционара, који би били овлашћени да на Београдској берзи прикупљају новац (докапитализација) потребан за нове пројекте те радио и ТВ станице. Могао би да постоји и уређивачки одбор који би бринуо да уређивачка политика брине о свим групама грађана у главном граду Србије. Уколико Београђани не покажу интерес за таквим медијским сервисом, онда ће свако друго решење значити да Студио Б служи партији или коалицији партија која је победила на изборима да себе промовишу. Али, то нису сви Београђани.

Случај други – Завод за уџбенике

Монополиста са губицима

За само неколико година Завод се од ”златне коке” претворио у губиташа, а конкуренција је то искористила и заузела значајан део тржишта

Завод за уџбенике постао је одлуком Владе јавно предузеће 1. маја 1993. године. Та издавачка кућа у стопроцентном је власништву Републике, има 262 запослена, а први пут на тендеру је била 17. априла 2007. године. Тада се продавало само 25 одсто државног капитала, а медији се извештавали да су за куповину заинтересовани ”многи домаћи издавачи и купци”. Било је предвиђено да се приватизација обави у две фазе. Прво, да се на тендеру прода једна четвртина капитала, а затим у каснијој фази још један пакет. У плану је било и да држава задржи удео у том предузећу. Завод од вредности има две управне зграде, пет књижара у Београду, две у Новом Саду и по једну у Нишу и Косовској Митровици. У то време нису објављени прецизнији подаци о тржишном учешћу Завода и процењеној вредности капитала, а медији су то објашњавали бесмисленим разлогом ”чувања од конкуренције”, јер им је неко рекао да је реч о ”златној коки” зато што је то предузеће било међу првих пет водећих издавача у Србији које има 40 одсто тржишта.

Али, већ у јесен 2007. одустало се од приватизације због, како је навело Министарство економије, (ма шта то значило), ”свеукупног значаја” Завода за уџбенике за издавачку делатност у Србији.

Према непотврђеним али поузданим информацијама, четвртина Завода требало је да буде продата познатим кошаркашима Влади Дивцу и Дејану Бодироги, а директор Завода Радош Љушић признао је (при примопредаји дужности) да су преговори с тим купцима пропали. Шта је после значио еуфемизам ”свеукупни значај” видело се годину дана касније, кад је за директора изабран Милољуб Албијанић, кадар партије Г17 плус, чији је председник Млађан Динкић био министар економије. Министру и његовој партији није било свеједно да некоме препусте, како се тада израчунало, тржиште уџбеника и наставних средстава од 50 милиона евра и годишњу зараду Завода од четири милиона евра. Али, кад је Албијанић заменио Љушића значајно се променила тржишна ситуација јер тада је већ на тржишту било 27 издавача уџбеника (што је нарочито расплакало Љушића).

Од неуспеле приватизације до недавног Јавног позива Агенције за приватизацију Завод се није много спомињао у јавности, осим вести да је за његовог новог директора изабран Драгољуб Којчић из СНС-а. Почетком 2011. тадашњи помоћник генералног директора Завода Дејан Јовановић, који је истовремено био и принудни управник у издавачким предузећима Просвета и Рад, споменуо је да би Влада Србије могла да пренесе имовину тих предузећа у Завод и фактички спроведе спајање та три предузећа. То се ипак није догодило.

Завод, посматрано од 2011, бележи све слабије пословне резултате: смањила му се обртна имовина са 3,5 на 3,3 милиона динара, мањи су и приходи од продаје (од 970 на 611 милиона динара) али је зато пословни губитак са 5,1 милиона динара (у 2011) скочио на 144,4 милиона динара у 2013. години. Што се тиче нето губитка, прошле године је забележен тотални суноврат – губитак од 233 милиона динара, мада је годину дана раније исказан нето добитак од 191 милион динара.

СWОТ анализа (алат за упознавање ситуације у предузећу) показује да Завод има предности јер је познато име и има лиценцу, да је шанса Завода у променама правилника о нискотиражним издањима и Закона о уџбеницима, да су недостаци – обавеза издавања непрофитних наслова и немогућност самосталног доношења одлука, а да је опасност у повећању снаге конкурентских фирми.

Ко би могао да купи Завод за уџбенике или да постане његов стратешки партнер?

Вероватно само нека од конкурентских фирми, под условом да држава ослободи Завод дугова.

Случај трећи – ПКБ

Добар само уз државне субвенције

Предностје близина тржишта Београда, а мана наслеђена обавеза из претходних година

Око приватизације Пољопривредног комбината Београд у јавности се поново ломе копља, иако је Агенција за приватизацију ставила ПКБ на листу предузећа која се продају.

Као и пре неколико година, опет су најгласнији противници приватизације и заговорници државног власништва – радници и поједини експерти. А ако баш мора да се приватизује, онда ПКБ, сматрају они, треба заштитити од распарчавања имовине. Као најчешће спомињани аргументи против својинске трансформације наводе се претходне „стресне“ приватизације, „велики потенцијали и рекордна производња“. Тако Милисав Ђорђевић, председник Самосталног синдиката ПКБ-а, каже да та фирма „редовно плаћа порезе, доприносе, струју и све обавезе и може опстати и као државно предузеће, уз повећање броја запослених“. Никола Лазић, председник Независног синдиката радника ПКБ-а, сматра да приватизација није потребна јер би ова корпорација могла да се отараси свих дугова кад би продала свега делић од 22.000 хектара које обрађује и додаје: „Не разумем стога зашто морамо да се приватизујемо“. А агроекономски аналитичар Милан Простран сматра да је рано за продају ПКБ-а, јер би ово предузеће за неколико година могло да изађе на тржиште без помоћи буџета Србије.

Бивши градоначелник Београда Драган Ђилас остаће упамћен као политичар који је „превео“ ПКБ из друштвеног у државно власништво Града Београда. На новинарско питање шта ће Београду да буде власник Пољопривредног комбината и да производи храну, Ђилас је 2010. године одговорио: „Да докажем да држава, ако ради поштено и са правим менаџментом, може да има успешно предузеће. А хоћу да развијемо тај бизнис у околини Београда и да на крају нађем стратешког партнера, пошто не верујем у идеју да држава треба трајно да буде менаџер“.

А држава (Град Београд) је и даље власник и менаџер ПКБ-а и Драган Ђилас и данас тврди да „држава треба да задржи ПКБ и постави професионални менаџмент који ће наћи стратешког партнера“.

Иако се синдикати хвале „успешним пословањем и рекордном производњом“, подаци које је Агенција за приватизацију „окачила“ уз Јавни позив говоре нешто другачије. На пример, остварена производња сировог млека 2011. године била је 63.142.000 литара, а 2013 – 58.197.000 литара. Пшенице је 2011. произведено 24.063 тона, а 2013. – 21.607 тона и кукуруза 20.921 тона, односно 15.719 тона.

Кад се погледа финансијско стање, ПКБ-ове одложене пореске обавезе биле су 2011. године – 2.230.095.000, а 2012. – 3.606.846.000 динара и 2013. – 3.598.088.000 динара.

Многи су спремни да укажу како ПКБ позитивно послује, али се заборавља важна чињеница – ПКБ обрађује 22.000 хектара земље, а од тога је према подацима Агенције за приватизацију само 6.654 хектара у власништву фирме (од тога 1.368 хектара под хипотеком), а преосталих 15.500 хектара је државна земља за чије коришћење ПКБ – не плаћа закуп (цена закупа по хектару је нешто изнад 100 евра).

У Јавном позиву Агенција за приватизацију упозорава потенцијалне купце да ПКБ нема сертификат стандарда контроле квалитета ИСО 90001 и не испуњава све законом предвиђене еколошке услове.

За крај, није на одмет погледати СWОТ анализу Агенције за приватизацију. Предности су: близина тржишта Београда, делатност аграра која је у експанзији и производни портфолио сачињен од изузетно атрактивних производа. Шансе су: значајно повећање радне ефикасности, повећање продуктивности производње по хектару због улагања у нову механизацију и примена нове технологије у узгоју музних крава. Опасности су: неизвесност и променљивост субвенција за аграрну производњу. А недостаци су: дугачак период за потпуну модернизацију производње, процедура доношења одлука и наслеђена обавеза из претходних година (износ и структура).

Да се није истрошио и задужио на куповину словеначког трговца Меркатор, идеалан фото-робот купца ПКБ-а био би – хрватски бизнисмен Ивица Тодорић, власник компаније Агрокор.

Отпремнине из Светске банке

Олакшавајућа је околност да ће решавање овог баласта из прошлости помоћи и Светска банка кредитом за буџет од 250 милиона долара, што ће бити искоришћено за исплату отпремнина радницима који остану без после.

Модели

Закон о приватизацији обезбеђује флексибилније методе и моделе приватизације засноване на реалним тржишним условима који ће сам поступак учинити ефикаснијим. Закон о приватизацији предвиђа приватизацију путем модела:

- продаја капитала,

- продаја имовине,

- пренос капитала без накнаде и стратешко партнерство,

- методом јавног прикупљања понуда са јавним надметањем, односно јавним прикупљањем понуда.

Кандидати

На списку Агенције за приватизацију су: ПКБ, Галеника, Студио Б, РТБ Бор, ПЕУ Ресавица, Вршачки виногради, Зорка Шабац, Прва петолетка, Гоша, МИН, ХИП Петрохемија, Азотара, Симпо, Каблови, 14. октобар, ФАП, ИМТ, Лола, ФАМ, Трајал, ИМР, Фабрика вагона Краљево, Јумко, Магнохром, МСК Кикинда, Ласта, Термоелектране Косово-Обилић, ПИМ, Предузеће за путеве Београд, Мостоградња, Хидротехника, Партизански пут, Јанко Лисјак, Прогрес, Ласта, Институт за рехабилитацију Београд – организациони део Врмац, Славија хотели, Дневник, Политика, Завод за уџбенике, Просвета, Застава возила, ДМБ, Прва искра Барич, ИХП Прахово, МИН Ниш, Шамот, Дворана дома синдиката, РТВ Панчево, Панчевац, БИП, Икарбус, Јат Техника, Утва, Слобода Чачак, Први мај Пирот, Минел трансформатори, Рафинерија нафте Београд, Рудник Ковин, Београдски сајам, специјална болница Чигота, Рибарска бања, Меркур у Врњачкој Бањи, Специјална болница Златар, бања Жубор, Специјална болница Гејзер, Матарушка и Богутовачка бања, Специјална болница Бања Ковиљача и болница у Сокобањи.