Вести
22. 08. 2014.
Ако је правда мртва, нада није
Чланови новинарске екипе Радио Приштине Ђуро Славуј и Ранко Перенић направили су 21. августа 1998. године кобну грешку у ораховачком виногорју у Метохији, на путу између села Велика Хоча и Зочиште. Уместо ка манастиру Свети Врачи, где је требало да ураде причу о монасима које је отела, па затим пустила Ослободилачка војска Косова, кренули су путем који води у винограде.
Од тада до данас готово нема никаквог поузданог трага или вести о њиховој судбини.
Над овом двојицом професионалаца, у несрећама њихових породица, у папирима колега и пријатеља све се свело на две речи: нестали су!
Иза тих речи крије се покушај савршеног злочина и то оног у ком нестаје човек, његов живот, право на истину да се зна шта се догодило и, на крају, право на гробно место. Тако је са хиљадама људи у балканским ратовима, од којих многе више нама ко да тражи, док ће друге упорно деценијама тражити породице, пријатељи и колеге.
Славуј и Перенић су посебан случај, јер већ две године непознати починиоци руше таблу на којој на српском и албанском језику пише: „Овде су 21. августа 1998. отете наше колеге новинари. Тражимо их”.
Табла је први пут, у октобру 2012. године, брусилицом одрезана са металног постоља, а други пут трактором или неком грађевинском машином ишчупана из земље, крајем септембра 2013, непуних месец дана од постављања.
- Поручио бих свима онима који годинама ћуте о ономе шта су учинили и прећуткивали - нећете успети - рекао је генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић.
- Поручио бих и онима који све ово посматрају из удобних фотеља да нећемо заборавити и да ћемо се пре или касније изборити са злом и неправдом - закључио је Брајовић.
Неко је одлучио да ова два професионалца немају право ни на тих неколико речи, иако су речима посветили свој живот и прескупо платили ту посвећеност. С друге стране, тај „неко” који у овом идиличном виногорју прати шта се догађа жели да прекине и сећање на нестале људе.
Удружење новинара Србије (УНС) и Друштво новинара Косова и Метохије (ДНКиМ) годинама обележавају дан нестанка својих колега, окупљањима на месту нестанка, протестима испред међународних институција у Приштини (Унмик, Еулекс), састанцима и апелима да се нешто учини на откривању починилаца отмице.
- Они нису носили оружје или униформу, носили су оловку, свеску, диктафон и радили свој посао, зато на овом месту не очекујем никакво милосрђе, већ солидарност колега и правду - рекао је председник Друштва новинара КиМ Будимир Ничић.
Јуче су, већ трећи пут, новинари из централне Србије и њихове колеге са Косова и Метохије ископале дубоку рупу за темељ ојачаном споменобележју.
Колико ће оно остати неоскрнављено нико не зна, јер албанске институције не желе ни да примете да се ту нешто догађа или да се ту нешто страшно догодило. Те, слабе институције испуњавају националне циљеве, ћуте пред злочином, плаше се племенских структура чије идеје и екстремизам користе за прљаве послове и коначни обрачун. Где су ту породице Славуј и Перенић, где је ту њихов живот? Нестале су одавде и сагореле, због одсуства основне људске правде и наде која не умире већ шеснаест година.
Суочавање са другачијом истином
Поред представника локалних српских власти из Ораховца, монаха Марка из Велике Хоче, постављању споменобележја присуствовали су начелница Пећког округа Винка Радосављевић, посланик у Скупштини Србије Владета Костић и градоначелник Грачанице Бранимир Стојановић.
„Док се Албанци не буду суочили са другачијом истином од оне о којој су до сада говорили, неће бити нађени ови људи, ни сви остали које тражимо”, рекао је градоначелник Стојановић.
Према евиденцији УНС-а и ДНКиМ-а нису расветљене ни друге отмице и убиства новинара на КиМ.
Љубомир Кнежевић, новинар приштинског „Јединства” и дописник „Политике”, отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица. Александар Симовић, новинар и преводилац, нестао је 21. августа 1999. године у Приштини. Део посмртних остатака Симовића пронађен је у селу Обриње код Глоговца. Марјан Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 9. септембра 2000. године у Приштини. Момир Стокућа, фоторепортер, убијен је 21. септембра 1999. године у породичној кући у центру Приштине, а медијског радника Мила Буљевића 25. јуна 1999. године недалеко од избегличког центра у Приштини отела је ОВК.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.