Вести

22. 08. 2014.

Аутор: Бобан Каровић Извор: Данас

Маја Ковачевић Томић, суткиња Врховног касационог суда, говори за Данас

Специјални суд опстао захваљујући медијима

Маја Ковачевић Томић иза себе има готово тридесетогодишње судијско искуство. Радила је најпре као суткиња у Окружном суду у Београду. Након тога је, од оснивања 2003, па све до прошле године, била суткиња и портпаролка Посебног одељења Вишег суда у Београду, односно Специјалног суда.

 

То место јој је и донело "титулу" најекспониранијег судије, али и место на листи најмоћнијих жена у држави. Сада је суткиња Врховног касационог суда.

У разговору за Данас Право, Ковачевић Томић говори о суђењима, односу са медијима, затим о раду Специјалног суда, те политичкој позадини убиства премијера Зорана Ђинђића.

Десет година сте, све до 2013, као портпаролка Специјалног суда, били најекспониранији судија у Србији. Сада сте судија Врховног касационог суда, који са собом носи неки, условно речено, мир. Недостаје ли вам некадашњи адреналин и свакодневна комуникација с медијима?

Недостаје ми, јер сам навикла на све то. Тридесет година сам била у судници као судија "првостепенац". Тамо се свашта дешава, па и непредвиђене ствари. То зна да буде стресно, али и јако занимљиво, као и комуникација с медијима. Све ми, кажем, недостаје, али било је време да дођу неки млађи људи.

Неколико година сте били на листи 100 најмоћнијих жена у Србији, и то углавном међу првих 20. Какав је то осећај, односно колику то тежину има?

Никада нисам имала осећај моћи. Мене су те листе изненадиле. Лепо је звучало. Међутим, знала сам да та моћ, онако како је рангирана, заправо и не постоји. У чему је била та моћ? Јер, судија има моћ само у судници, а изван ње, као и сваки грађанин, може да буде ухапшен на улици. А и у судници судија не одлучује сам, него увек у већу.

Да ли је тачно да сте ви прва особа у историји српског правосуђа која је добила задатак да сарађује са медијима?

Тачно. Као дугогодишњи судија често сам била незадовољна начином на који је неки новинар послао извештај са суђења којим сам ја председавала. Он то није урадио зато што је био злонамеран него можда није био довољно информисан о самом судском процесу, законским могућностима... Па пошто није било никог из суда да му такве ствари објасни, врло често су му објашњавали браниоци адвокати који су заинтересована страна, који тумаче судске одлуке на начин одговарајућ њиховим клијентима. То ми је често сметало. Када ми је дато да будем задужена за комуникацију са медијима, а знајући шта ми је све сметало, заиста сам се трудила да, пре него што дам одговор на постављено питање, новинару објасним које су могућности биле пред судијом, те зашто је тако поступио... У тој комуникацији ми је помогло судијско искуство, али и слобода коју ми је дао председник суда.

Никада није било притисака?

Не, никада. Имала сам апсолутну слободу да одлучим шта може да се каже медијима, а шта не...

Колико вам је било тешко да у време суђења за убиство премијера Зорана Ђинђића будете портпаролка Специјалног суда?

Могла сам да одбијем то место, али нисам, јер ми се допало да то радим. Уопште нисам морала то да радим.

Јесте ли имали трему од медијских наступа?

Да, имала сам трему. Често сам се питала да ли ћу на прави начин успети нешто да саопштим.

Са ове дистанце, јесте ли задовољни тадашњим радом?

Генерално сам задовољна. Но, било је, понекад, и панике.

У којим случајевима?

На пример, на почетку суђења за убиство премијера појавио се коментар неког представника Уједињених нација, који је рекао да је суђење фарса, јер је било великих опструкција, јер су адвокати покушавали на све начине да зауставе судски поступак, да га учине смешним... А све је то, заправо, била реакција организованог криминала на намеру државе да се са њима обрачуна... Онда су ме тог дана позвали у Дневник РТС-а, где никада раније нисам гостовала, да одговорим на питање да ли је суђење фарса или није. Имала сам сат времена да осмислим одговор, припремим се психички и физички... Велика трема.

Јесу ли новинари можда имали некакве чудне захтеве од вас као портпарола суда?

Дешавало се да постављају питања на која нисам могла да одговорим. На пример, да тумачим шта ће бити, како ће веће гласати и слично. Било је и питања која нису за портпарола зашто не могу да доручкују у судском ресторану, зашто их обезбеђење доста задржава...

С друге стране, увек сте били доступни за новинаре...

Да, увек сам била доступна. То је била моја одлука. Одлука да се у потпуности отворимо за медије и да не буде мистификација. Та одлука се показала добром, јер смо тако стекли велики подршку медија. Јер, када смо највише оспоравани са свих страна, када је дошло до тога да желе да укину Специјални суд, мислим да смо опстали искључиво захваљујући великој подршци и поверењу медија.

Тврдите, дакле, да данас не би било Специјалног суда да није било подршке медија?

Апсолутно. Знате како, Специјални суд је на почетку рада привукао велико интересовање јавности, јер су се сви питали да ли је могуће да у Србији постоји организовани криминал. Међутим, он не само да је постојао него је самим чином убиства премијера показао колико је јак. Суђење за убиство премијера, које је нажалост један од првих предмета Специјалног суда, било је испит државе да ли је у стању да се бори са организованим криминалом. Када је суђење почело, организовани криминал није бирао средства да га обесмисли. У једном тренутку је изгледало да смо сви остали, па чак и убијени премијер, на оптуженичкој клупи, само не и они који на тој клупи заиста и јесу били. У таквој атмосфери јако је важно осетити подршку државе, која нас је и направила. Међутим, ми смо тада доживели да нам званичници саопште да Специјални суд у ствари и не треба да постоји. Дакле, у тренутку када почиње суђење за убиство премијера државе, које прати буквално цео свет, власт каже да тај суд не треба да постоји и да су те судије доведене ко зна како и по ко зна каквим критеријумима. Тиме нам је тада урушаван и ауторитет. И ту онда долази подршка медија, која је имала одлучну улогу да суд опстане.

Тада је и министар правде Зоран Стојковић често говорио о укидању суда...

Министар правде је јавно, преко свих медија, најавио укидање Специјалног суда, а то потврдио и мени лично када смо се срели. Најављивање да ће суд бити укинут и да су судије тог суда доведене по ко зна каквом критеријуму дало је подстрека организованом криминалу на још веће опструкције суђења. Тиме не само да је нарушаван углед и ауторитет суда већ је нарушавана и безбедност судија.

То је био добар пример помоћи и улоге медија, али, с друге стране, колико је судијама тешко да раде под притиском јавности?

Стављање јавности на једну или другу страну знатно отежава посао. Међутим, судија је дужан да буде изнад тога. Он мора да се дистанцира од тога... Да ради посао онако како треба да ради, односно да одмерава доказе онако како треба, а не онако како јавност очекује. С друге стране, битан је и глас јавности, јер, на крају крајева, и пресуде се доносе "у име народа". С кривичним законским казнама се друштво штити од оних који то друштво угрожавају. Стога, јавност има право и да зна и право на реакцију, али, понављам, судија мора се уздигне изнад тога.

Како коментаришете у последње време све учесталије "пресуђивање" у медијима?

Тога је увек било и увек ће бити. На судији је да смогне снаге да се од тога дистанцира. Он мора да се бави доказима, а не новинским текстовима и жељама јавности.

Да, али да ли управо то ствара притисак код судија?

Наравно. То отежава суђење.

Да ли сте некада били злоупотребљени од медија, или се тако осећали?

Никада. Једноставно, направила сам добру комуникацију са новинарима. Никада нисам одбила да одговорим на питања, никада нисам ствари мистификовала. Увек сам била доступна. И они су ми на то узвратили коректношћу.

О политичкој позадини убиства Ђинђића

Како коментаришете то што се прича о политичкој позадини убиства премијера Зорана Ђинђића актуелизује једном годишње? Коме то одговара?

То више медији покрећу, углавном у време годишњице атентата. Можда неко и ради на овом случају, али резултате рада не видимо. Тврдили сте да се истрага о политичкој позадини убиства може и данас покренути... Убиство премијера државе подразумева политичку позадину. Не постоји атентат на премијера државе без политичке позадине. Уколико у држави постоји политичка воља, истрага о политичкој позадини убиства премијера Ђинђића се и данас може покренути. Докази нису уништени.

Улога Специјалног суда данас

Како данас видите улогу Специјалног суда, будући да сте од првог дана учествовали у његовом раду и грађењу његовог угледа?

Он и данас, као и на почетку рада, има важну улогу. Тамо се и данас раде велика суђења организованом криминалу. Јако је важно да тај суд и у будућности постоји, јер заиста добро ради. Једина замерка је то што су се мало затворили за јавност. Јавност је данас више упозната са оним што ради тужилаштво него са оним што се тренутно дешава у Специјалном суду.

 

Одговорност судије

Колико је тешко судити у случајевима где је запрећена казна од 40 година?

Велика је одговорност судија. Та суђења дуго трају. Догађај због ког се суђење одвија анализира се из свих углова и то је врло деликатно и доста стресно. Реакције у судници често буду врло непријатне. Породица, која је изгубила неког свог, дође у црнини да прати суђења... Они остану шокирани, јер је за њих и та казна недовољна. Њима је свака казна, осим смртне, недовољна. А оном коме судите свака је казна огромна и звучи му као да је доживотна.