Вести

12. 08. 2014.

Аутор: Милан Николи Извор: Б92,Есqуире

Бранкица Станковић за Esquire: Нисам довољно храбра да лажем

Бранкица Станковић ушла је већ у пету годину живота под непрестаним полицијским обезбеђењем. Када је објављено да јој је живот угрожен, подржали смо је. Оно основно постало је највише што смо могли да учинимо. онда смо је изгубили из вида забављени неким другим „вестима”. Објављивање књиге „Инсајдер – моја прича” подсетило нас је да тај пакао и даље траје.

 

 

Само смо пропустили да приметимо да је пакао Бранкице Станковић пакао свих нас који смо део овог друштва. На коју год се страну сврстали. Она је у међувремену прихватила чињеницу да је сама. и није одустала. Упркос томе што живи у друштву у којем се доследност преводи као лудило, а истинољубивост тумачи најјефтинијим теоријама завере.

Ускоро креће нови серијал емисије „Инсајдер”. У данској продукцији наредних месец дана снимаће се филм о женама истакнутим борцима за људска права и боље друштво из различитих крајева света. Бранкица Станковић биће једна од њих. У исто време, почетком јуна биће објављено и треће допуњено издање књиге „Инсајдер – моја прича”. Бранкица Станковић се управо том књигом вратила у центар интересовања јавности иако никада није смела да буде заборављена.

Начин на који она данас живи, под непрестаном полицијском заштитом, јесте проблем свих нас. Док то траје, нормалан живот на овим просторима је карикатурална, наказна илузија. Али, како су нам инстинкти за правду сасвим умртвљени, а ентузијазам за бригу о сопственом друштву, без урачунавања личног интереса, сведен на декларативно, јавно изјашњавање и ништа више од тога – очекивано је што смо случај истакнуте новинарке Б92 прихватили као питку романескну причу. А реч је о стварном кошмару.

Кошмару који је дошао као резултат бављења новинарством по највишим стандардима и, у пуном потенцијалу ироније, показао сав апсурд живљења овде и сада. Поред свега тога, Бранкица Станковић је невероватан пример доследности. Њена непоколебљивост је разоткривајућа јер, док је слушате, не можете да се одупрете томе да се суочите са собом. Свака њена реченица је тест карактера, изазов, рукавица заврљачена у лице опортунизму, попустљивости, комформизму. И ништа што изговори није фраза. За све има доказ. Довољно да буде проглашена лудом у друштву које је, из ових или оних разлога, одавно навикнуто на лаж.

У четвртом поглављу књиге „Инсајдер – моја прича”, ваши најближи сарадници, Миша и Мира, питају вас: „Одакле ти толико снаге?” И поред опредељења за бављење новинарством које, зарад истине, не познаје компромисе – шта вас свих ових година мотивише да се бавите темама о којима сви други ћуте?

Није потребан посебан мотив када свој посао волите. Нервира ме када неко каже да није довољно мотивисан да би добро и одговорно радио свој посао. То је само изговор за лењост и незаинтересованост. Уосталом, емисија истраживачког новинарства као што је „Инсајдер” и не може да се ради другачије од овога како ми радимо. Не можемо ми да кажемо: „Ма добро, јесте то била пљачка грађана, али нећемо то да радимо јер ћемо имати проблем због те теме.” Дакле, није питање зашто се ми бавимо свим тим темама, већ је питање зашто се и сви остали не баве таквим темама.

Шта је најгоре што може да се догоди после једне прецизно обрађене теме као што је, рецимо, неки конкретан случај корупције?

Често се дешавало да после објављивања бројних доказа нема реакције представника надлежних институција, дешавало се и дешава се да сви ћуте, да игноришу све што је објављено, од медија до политичара, те се зато многи питају зашто уопште и даље радимо „Инсајдер” када се ништа не дешава после емисије. Обично уследе коментари типа: „И шта сада? Као да ће неко бити ухапшен после овога сто смо видели.”

Па какве везе то има са нама што, на пример, нико после емисије није ухапшен? Нисмо ми ни тужиоци, ни полицијаци, ни судије... Наш посао је да објавимо све оно што смо успели да откријемо јер новинари постоје због јавности. То је једини начин како грађани, односно јавност, могу да „контролишу” оне који су на власти, који су на разним функцијама. Због тога су јако глупи коментари који се своде на питање – „Зашто се ови из „Инсајдера” баве оним чиме треба да се бави полиција”.

Свашта! А шта је онда посао новинара? Да извештавају о лепом времену, страрлетама, естради? Па чему онда уопште треба да служе медији. ’Ајде да укинемо новинарство као професију и да постоји само новинарство као забава за широке народне масе.

Многи су вероватно очекивали да ћу једном коначно одустати и да ћу после свега рећи: „Ма нећу више да радим овај посао.” Нисам одустала зато што сматрам да је ова емисија неописиво важна за Србију. Нисам одустала зато што живим у овој земљи и зато што имам могућност да као новинар укажем у емисијама на злоупотребе, пљачку, криминал, на све аномалије овог друштва... Баш на такав начин ми доприносимо да се неке ствари мењају. Можда то иде споро, али се ипак нешто мења и кад-тад стигне потврда да смо свој посао радили на професионалан, одговоран и поштен начин. Тако и данас, у виду разних оптужница које су подигнуте, стиже потврда да је било тачно све што смо ми у „Инсајдеру” објавили још пре пет, шест, седам година... И поносни смо баш због тога што све остаје записано и што свако и сада и за десет година може да види ко је шта радио.

Четири годинe живите под полицијском заштитом, од 2004. године радите емисију „Инсајдер”, расветлили сте бројне пљачке, убиства, злочине. Ипак, доживљавате ироничан обрт који илуструје сав апсурд живљења у Србији – да, као неко ко „није желео да тумара у мраку” и ко је радио свој посао држећи се етичких стандарда професије постанете мета читаве једне пирамиде злочинаца. Без обзира на вашу непоколебљивост и истрајност, можете ли да замислите дан када ће Србија постати земља са ефикасним правним системом, некорумпираним судством, одговорним политичарима и одговорним грађанима?

И даље верујем да ће Србија једног дана постати баш таква земља. Али то се неће догодити све док се не изгради један стабилан и јак систем којем ће морати да се прилагоди сваки становник Србије. А не да се систем стално прилагођава разним појединцима и да онда све зависи од тога ко је на власти. Када имате изграђен систем у којем свако сноси последице за своје поступке, онда ту више није важно ко влада, важно је да и тај ко влада мора да буде део тог система и једнак са свим осталим грдађанима. Према мом мишљењу, највећи проблем ове земље јесте правосудни систем.

Увек постоји неко ко је „моћан” и ко може да утиче на полицајца, тужиоца, судију… Али ако имате полицајца, судију или тужиоца који ће се усудити да каже: „Еј, ово је мој посао, радићу га најбоље на свету, не занима ме да правим компромисе и да пристајем на уцене, да пристајем на наредбе...”, онда ни тим моћницима неће пасти на памет да уопште покушају да утичу на то да неки предмети остану годинама у фиокама или да својим утицајем доведу до монтираних процеса.

Када би сваки судија или сваки тужилац или сваки полицајац био спреман да се супротстави и јавно каже ко је од политичара или бизнисмена покушао да интеревенише, све би се врло брзо променило у овој земљи. Увек велике промене у неком друштву почињу тако што неки појединци покажу својим примером да може и другачије! Можда би у почетку тај неко и сносио последице, добио отказ, али... па шта? Битно је да нисте пристали на нешто због чега не бисте могли мирно да спавате, нека цена тога буде и отказ, али вас никада неће бити срамота од своје деце, својих пријатеља, родитеља, у крајњем случају – никада се нећете стидети себе.

Нажалост, мислим да треба још да се догоди 105 реформи судства, служби, полиције да би уопште остали само они који су поштени и који су професионалци. До тада ћемо имати политичке пресуде, политичке оптужнице или нећемо имати ни оптужнице ни пресуде. У таквом систему онда наравно да свако може да ради шта хоће. Ако је јавна тајна да постоје адвокати мафије који успешно преко својих веза у полицији, суду, тужилаштву завршавају све у корист својих клијената криминалаца, онда немате проблем ни да пљачкате ни да убијате јер последице нећете ни сносити. Добар правни систем значи правну сигурност за све грађане. Значи да ће одговарати и они који су на власти ако прекрше закон, а не да ће то бити случај само кад постану бивши предстваници власти.

Питање које вам највише смета односи се на чуђење због ваше храбрости. Да ли то само потврђује чињеницу да су људи пристали на то да не могу ништа да промене, да су немоћни и да је свака правдољубивост узалудна?

Смета ми зато што мислим да се тако умањује значај свега што смо урадили и свега што радимо. Зашто се не каже на пример: „Она одлично, професионално и одговорно ради свој посао“, него уместо тога кажу: „Ауу, она је баш храбра.” А то у преводу значи луда је, није нормална... Е то ме излуђује. Шта значи бити храбар? За мене то значи да си доследан упркос препрекама на које наилазиш и наравно да је важна та морална храброст, али се овде све некако своди на физичку храброст, па зато свуда можете да прочитате коментаре: „Има већа м... од сваког мушкарца.” Такво поређење ми је одвратно. Ако ћемо све тако да банализујемо, ево могу да кажем да нисам храбра. Плашим се буба, плашим се да вадим крв, али се не плашим да свој посао радим онако како мислим да је једино исправно. Нисам довољно храбра да свој посао „отаљавам”. Не бих се усудила никада тако да радим јер се плашим пре свега своје савести. Новинари имају огромну одговорност, али је свест о томе код већине новинара изгубљена. Врло сте одговорни јер је нечији живот у вашим рукама – буквално. Ако објавите нешто што није тачно, ви сте некоме уништили живот. Зато овај посао никако не сме да се ради површно јер тако некоме можете да нанесте штету или да га, без икаквих доказа, јавно оптужите за нешто што није урадио! У Србији је, нажалост, поремећен систем вредности и ако сте професионалац у свом послу, онда вас гледају као неког чудака са друге планете. Да се новинари свих медија тако одговорно баве новинарством, па наравно да се онда не би говорило о храбрости неких појединаца, него би се то подразумевало! У таквој ситуацији на стуб срама би био стављен сваки новинар који ради по нечијем налогу, сваки новинар који учествује у некој срамној кампањи и на тај начин уништава нечији живот. Не бисмо били проглашени за „лудаке” ми који водимо рачуна да имамо доказ за сваку реченицу у свакој емисији.

НУНС је недавно издао саопштење у којем стоји да полиција зна ко покушава да вас убије, али да сте упркос томе и даље талац криминалаца и државе. Шта недостаје да бисте заиста престали то да будете? Да ли је политичка воља пресудна?

Не разумем то саопштење НУНС-а. Па ја сам у књизи објавила званичне службене податке о томе, зато ми није јасно шта сад НУНС тачно тражи. Иначе, ја сам члан НУНС-а, али нећу више бити, зато што се улога новинарских удружења свела на то да се пишу саопштења и обележавају годишњице убиства новинара.

Како то мислите?

Нема никакве акције, нема одлучности, нема покретачке снаге, нема супротстављања онима који су моћни и, самим тим, нема тога да свака власт умире од страха каква ће бити реакција новинарских удружења, јер таква удружења морају да имају важну улогу у сваком друштву, па и у овом. Сви су се утоплили у некакво мртвило и некакав муљ... И о каквој политичкој вољи уопште причамо када су „колеге” ућутале поводом свега што се мени десило? Нема их нигде! Али зато ако се њима несто слично буде десило, кукаће на сав глас. А док им се не деси, наставиће да се играју са насловима у својим таблоидима на основу којих сугеришу јавности како ја сама тврдим да је купљена нека снајперска пушка из које треба да будем убијена. Треба да их буде срамота за све то што раде, јер на тај начин врло перфидно шаљу поруку: „Ето, одлепила је, па тврди да неко хоће да је убије.”

Па не тврдим ја то. То тврде представници надлежних институција у земљи. А ја само више нисам могла да ћутим о свему томе, те сам то објавила. Баш ме занима шта би радио било ко од тих и таквих новинара да се нашао на мом месту? Па довољно је да се само свако од њих запита да ли би на пример ставио такав наслов за текст да се њему то дешава. Наравно да не би!

Не знам да ли су ми одвратније тзв. колеге из појединих медија или међународне организације које су у Србији задужене да прате шта се дешава са новинарима. Њих то не занима. Они се сви баве неком високом политиком. За њих је проблем решен када је Милошевић отишао са власти. А сада и ако новинарима прете или ако неко од новинара буде убијен, па шта, па нема везе, важно им је да то није урадио Милошевић. Толико је све лицемерно и одвратно да бих могла још три књиге да напишем, али не о себи и ономе што се мени дешава, него о свима њима. О представницима тзв. друге Србије, то су ваљда представници некакве елите, интелектуалци, борци за људска права. Па где су нестали сви они? Њихово ћутање је толико упадљиво да је и више него срамно. Зато су они гори од десничара и хулигана јер ови бар отворено прете пошто им је то дозвољено, а ови ћутањем заправо подржавају све то. Не знам како их није срамота пошто су им пуна уста правде, истине, људских права, слободе...

И ево, пошто нико неће да се замера, морам да кажем да ћу се убудуће, више него икада до сада, замерати свима онима који лажу, подмећу, прете... Хајде да видимо да ли ће да победи истина или њихови ситни интереси. Па ако смо ми из „Инсајдера” већ остали сами у свему, хајде нека онда тако и буде. Доста више те неке лажне новинарске солидарности. Дајте да скинемо маске и да видимо ко је ту ко. Зашто нпр. Драгољуб Жарковић пљује по „Инсајдеру” да би одбранио Мирослава Мишковића? Шта тачно тај новинарски маг има против емисије „Инсајдер”? Зашто власник листа „Сведок” Владан Динић мења тезе и изврће чињенице да би одбранио Луку Бојовића? Да не набрајам даље примере у овом интервјуу пошто их има много. Стварно, доста је више било да такви и њима слични глуме некакве моралне громаде које у улози аналитичара на готово свим телевизијама свима нама објашњавају и тупе ко је ко. Ко је поштен, а ко је лопов, ко је криминалац, а ко није...

Од тренутка када је почело емитовање „Инсајдера" доживели сте много напада и од самих новинара. Називани сте „првим Гебелсом Србије”, плаћеником страних служби. Таблоидни уредници су креатори јавног мњења и колико, самим тим, утичу на рад редакција попут ваше, на домете објективног, истраживачког новинарства? Колико вам отежавају?

Ако некоме до сада и није било јасно, данас је ваљда очигледно да иза таквих таблоида и таквих новинара увек стоји неко други. Није логично да новинари нападају новинаре који откривају информације у интересу јавности. Зашто је таквим новинарима сметало то што „Инсајдер” открива? Бар формално и они постоје због јавности исто као што и ми постојимо због јавности. Нисмо ми сметали њима, него смо сметали њиховим „невидљивим газдама”, којима смо се и бавили у емисијама, па су нас зато и нападали.

Када смо, на пример, 2009. године радили серијал „Службена злоупотреба” о свим бизнисменима и свим политичким странкама, тада је дневни ист „Прес“ сваког дана имао на насловној страни некакав скандалозан текст о Б92, да би неколико година касније бизнисмен Мирослав Мишковић јавно рекао да је био прикривени власник тих новина. Ето, то је можда најбољи пример који показује баш све.

Да ли је објављивање књиге „Инсајдер – моја прича” променило перцепцију о вама? Иако то није био ваш мотив када сте одлучили да опишете последње четири године свог живота, да ли вас данас људи подржавају више и гласније него раније?

Сигурна сам да сви поштени људи подржавају „Инсајдер”. Уосталом, у то сам се уверила милион пута. И када ми приђу на улици, у продавници, ресторану да би се захвалили за оно што радимо. И када смо одлазили на трибине по разним градовима у Србији, сале су увек биле препуне. Сви ти људи долазе зато што поштују оно што ми радимо. После изласка књиге, први пут се догодило да се млади људи у толиком броју заинтересују за „Инсајдер”. На свим тим трибинама поводом књиге најбројнији су били они од 14 до 20 година. Исто је било и на Сајму књига, а за мене је то било велико изненађење, но и највећи успех „Инсајдера” јер су баш ти млади људи будућност ове земље. Њихова реакција ми је заправо најважнија. И када све то доживите, наравно да вам не пада на памет да одустанете. А ове остале, који по налогу пишу текстове и имају радно време да би писали коментаре на свим посећеним сајтовима како би на такав начин креирали јавно мњење, не бих ни да коментаришем.

Једноставно, они који ме мрзе не знају ни зашто ме мрзе, него су негде у неким новинама прочитали некакву лаж, и онда кажу: „Аха, то је она што је плаћа Запад или нека страна тајна служба.” Мука ми је више и да коментаришем такве глупости. Ипак, тренутно ми је омиљена оптужба како се ми у „Инсајдеру” никада нисмо бавили онима који су на власти! И шта уопште да кажете на то? Па постоји архива, постоји записано када је који серијал емитован. Па шта смо радили ако се нисмо бавили управо онима који су баш тада били на власти?

Али ово је једно болесно друштво, те се онда за некога ко штрчи у било ком смислу каже: „Нема шансе да они то раде зато што им је то посао, него то раде зато што им је неко наредио.” Или друга теорија – ако је серијал о онима који су на власти, онда кажу: „Па ако им је дозвољено ово да објаве, онда то значи да власт стоји иза њих.” Где ту има логике?

 

После свих ових година једино што се променило јесте то што мени више уопште није важно шта о „Инсајдеру” и мени мисле они који су иначе пуни предрасуда, који немају своје мишљење о било чему него понављају као папагаји оно што им је неко рекао као паушалну оцену. Мени је искрено таквих људи који не мисле својом главом и који нису способни да расуђују жао јер они нису добри ни за своје породице, ни за себе, а камоли за друге. То су просто затупљени људи, но њима је очигледно лепо што су такви, па што бих се ја нервирала.

Обичан човек, корисник интернета, начелно осуђује криминалце, али их у исти мах и оправдава. Они су постали иконе те дегенерисане верзије патриотизма. Као неко ко је био део редакције Радија Б92 и свих ових година се бавио политичким новинарством, шта сматрате кључним за формирање таквог друштвеног амбијента?

То је тако зато што се нико не усуђује да мења Србију, него се сваки политичар прилагођава тој и таквој Србији због гласова на изборима. Дакле, када се неко од оних који су на власти буде усудио да ствари назове правим именом и да каже лопов је лопов, криминалац је криминалац, убица је убица – ствари ће почети да се мењају.

У првом поглављу књиге „Инсајдер – моја прича” пишете о томе да је разлог за серијал „Немоћ државе” било убиство Бриса Татона и ваше немирење са таквим стањем у граду у којем сте рођени. Како доживљавате савремени Београд, да ли је овај град веродостојна слика друштва које непрестано стоји у месту упркос декларативном опредељењу за вредности цивилизованог света?

Нажалост, то јесте тако, јер су гласнији и видљивији увек они који су примитивни, који су насилни, који праве хаос по Београду, који ставе капуљаче и маске и разлупају цео град када је нека утакмица, или пребију на улици некога ко говори страни језик, они којима је дозвољено да спречавају одржавање разних скупова јер се појаве са палицама и каменицама. Они урушавају слику савременог и цивилизованог Београда, јер им је то једноставно дозвољено. Е то је оно што је неизрециво поражавајуће за све нас који волимо овај град.

Када сте у разговору пренесеном у последњем поглављу књиге сазнали да вас се „и моћници плаше” – како сте се осећали?

И треба да нас се плаши свако ко нешто „муља” на штету грађана Србије. Нас не занима ни ко је ко, ни ко је из које странке... Наравно да се нико не плаши оних који пишу по налогу јер свако од тих моћника зна да уколико је данас на насловним странама оптужен за не знам шта, сутра може да плати, па да се окрене прича и да онда на насловним странама буде неко други оптужен за то исто или нешто друго и тако укруг. Е то је оно што је ужасно. За „Инсајдер” и они који нас мрзе знају да тако нешто није могуће и да ми све радимо врло темељно, са прикупљеним доказима. Зато нас се и боје. У том контексту то тако и треба да буде.

Колико вам је подршка Б92 свих ових година била битна? Мислите ли да је „Инсајдер” могуће радити на некој другој домаћој телевизији?

Када смо почињали, та подршка је била неизмерно битна и тада је Веран Матић одлучио да стане иза нас и заштити нас од свих притисака са стране. Било је то јако тешко, али ми смо захваљујући таквој подршци успели да направимо емисију која има кредибилтет и која је препознатљива баш по томе да у њој нема заштићених. И сада, десет година касније, битна нам је подршка куће у којој смо запослени, али уколико би се десило и да нам ускрате подршку, „Инсајдер” се не би „угасио”. Ако нико не би хтео да нас емитује, закупили бисмо биоскоп, те бисмо емитовали емисије тамо и путем интернета. Дакле, увек постоји начин да објавимо оно што неко може да забрани.

Колико је бес према вама био појачан чињеницом да сте жена? Да ли сте осетили тај моменат у нападима других новинара, политичара, хилигана, масе на оналајн медијима?

Мислим да јесте био појачан јер примитивци жене вређају тако што кажу: „Она је курва или она је несрећна, нема породицу или она је ружна.” Баш такви су и смислили песму коју су скандирали док се игра нека утакмица: „Лагаће вас тог четвртка Бранкица курветина, нико неће да је ј… зато мрзи „гробаре”...” У истој реченици сам и курветина, али и нико неће да ме ј... И на суду сам питала да ли могу да ми објасне, пошто ми није логично како је то могуће.

Ето, то је њихов ниво, дотле могу да досегну. Не знају шта ће, него скандирају са трибина курветина. Некада ми је стварно жао што ме спорт не занима, иначе бих намерно ишла на утакмице да их нервирам. Они су обичне кукавице, а ја кукавице презирем. Да је ово нормална држава, која је спремна да покаже снагу, сви ти хулиганчићи би умирали од страха да се нешто некоме не деси, па да испадне да су то они урадили. Овако када им је дозвољено да раде шта им падне на памет, ругају се и држави. Као да стално поручују: „Не можете нам ништа.” То је срамота за сваку озбиљну државу. Срамота за сваку власт која до данас није успела да реши нешто што се решава за пет сати када је о хулиганима реч. А наравно да није решено будући да су хулигани иделани за манипулисање. Данас ће, на пример, са трибина да певају песме подршке некоме чије ће хапшење да траже већ сутра са тих истих трибина. Зависи само ко им је „газда” у ком тренутку.

Објасните ту своју „хладноћу”, коју на тренутак описујете и у књизи. На који начин вам такав став помаже, да ли је дистанцираност неопходан одбрамбени механизам?

После свега што ми се десило некако сам схватила да ће најгоре за мене и мени блиске особе бити ако почнем да паничим и да живим у страху слушајући све те званичне информације о томе ко све хоће да ме убије. Можда изгледа као да сам хладна, али нисам имала план да таква постанем. Једноставно, све ово око моје безбедности сувише дуго траје. Ово је већ пета година. Када сам први пут прочитала званичну службену белешку о томе ко спрема моје убиство, била сам слуђена и питала сам се што би мене неко убио? Онда сам одлучила да то игноришем јер знам да никоме ништа лоше нисам урадила. Свој посао сам радила на најпоштенији могући начин. Неке ствари можете да спречите, а неке просто морате да пустите, па шта буде. Ако почнете да се оптерећујете стварима које не можете да мењате и које не зависе од вас, завршићете у лудници или ћете се разболети, а ја имам намеру да живим бар 110 година (смех).

У једном пасусу описујете део стана у којем живите који изгледа као парфимерија. Као телевизијски новинар никада нисте истицали своју женску страну, али у књизи сте се позабавили њоме. Која је улога личних детаља у вашој књизи, да ли сте желели да смањите дистанцу у односу на читаоце, да покажете да живите као и сви други људи?

Нисам имала никакву идеју ни да истичем женску страну, нити да смањим дистанцу. Када сам одлучила да напишем све што се дешава, онда сам села и писала као да некоме препричавам на кафи догађања у свом животу. Ту су се тако нашли и неки лични детаљи, али никако превише лични. Још увек нисам прочитала књигу од почетка до краја. Тај део о парфимерији сам поменула вероватно због тога што сам објашњавала да свака жена мора да води рачуна о свом изгледу и да ја чак и до продавнице идем сређена. Тешко да тако може да се смањи дистанца у односу на читаоце. Могу само да изнервирам додатно све оне који иначе мисле да треба да седим затворена у четири зида, зарозана, чупава јер ми се, ето, живот претворио у пакао. Дакле, све што сам писала написала сам искрено и уопште нисам водила рачуна ко ће како шта да протумачи.

Сматрате ли да је „Инсајдер” могућ без вас? Људи се везују за стварне као и за филмске, фиктивне јунаке. Сматрате ли да би ваше одсуство, чак и у улози некога ко само даје подршку редакцији, утицало на гледаност емисије?

Уредник сам те емисије, но сада постоји више новинара који раде „Инсајдер”, тако да се у суштини ништа није променило... Мислим да је за „Инсајдер” најважније да сачува кредибилитет и да не направимо ни најмању грешку у некој емисији. А ко ради, то је мање важно за јавност. За мене као уредника важно је да у тој редакцији раде најбољи новинари. Они су са нама већ пар година, прошли су нашу обуку, прихватили наш систем рада и успели смо сви заједно да и у таквим околностима сачувамо „Инсајдер”.

Да би новинар радио са вама, које особине мора да поседује?

Мора да мисли својом главом, да буде упоран, паметан, вредан, способан...

Како су ваши „другари”, момци из обезбеђења, реаговали када су прочитали књигу? Да ли им се допало како сте их описали?

Па лепо сам их описала. Шалим се. Трудила сам се да напишем све онако како јесте, а много тога се дешавало. Они су били изненађени када су схватили да ја стварно пишем књигу о свему. Мислим да нису веровали да ћу баш све то да напишем, сва имена, све догађаје. У књизи има и цитат једног од њих: „Бранкице, ти си луда. Па ако напишеш књигу о свему томе, и нас ће неко морати да чува, а ти ћеш имати обезбеђење годинама.” Када ми је Јелена из „Самиздата” донела први примерак одштампане књиге, која је сутрадан требало да се појави и на киосцима, питала сам је избезумљено да ли може све да се стопира и повуче из штампе, продаје. Није могла да верује шта слуша, али мени је тек тада настала паника у глави. Нисам ниједном прочитала од почетка до краја шта сам све написала. Тек тада сам постала свесна да је то стварно књига, а не само неки фајл у мом рачунару. Имала сам ужасну трему, толику да до данас нисам прочитала књигу коју сам написала. А „другари” су истог јутра отишли да купе књигу и рекли су ми да ипак нисам нормална, но некако су били поносни што баш мене „чувају”.

Да ли бисте могли себе да замислите као борца за истину, али у некој другој професији? Рецимо, као детективку или судију?

Не.

Колико су се ваше предрасуде о полицији, о којој пишете у књизи, промениле од када имате обезбеђење?

Нисам имала ја предрасуде о њима. Полиција је полиција. Они су били пуни предрасуда када смо у питању и ја и Б92. Када су нас све упознали, схватили су да ништа од онога што су годинама слушали о мени и нама није тачно. Постоји неколико њих који су од самог почетка ту у мом обезбеђењу. У међувремену, после толико времена, постали смо и пријатељи. Често ме нервирају јер без њих не могу нигде, полудим што немам своју слободу, али исто тако у сваком тренутку сам свесна да су они ту због мене и да је то њихов посао. Нити су они тражили мене да чувају, нити сам ја тражила да имам обезбеђење. Надлежне институције су процениле да ми је безбедност угрожена и од тог тренутка они су са мном. Срећа у несрећи је та што су сви они пре свега добри људи и прави професионалци, те ми је због те чињенице бар мало лакше.

Шта вам највише смета од предрасуда које други, који се ослањају на таблоидну слику, имају о вама?

Предрасуде су предрасуде, па ако ће неко на основу тога о мени да има некакво мишљење, нека има и нека мисли шта хоће. Нити ме занима, нити више може да ме изнервира било шта од свих тих разних теорија завере. Оно у шта сам милион посто сигурна јесте то да ће се многи једног дана бар стидети онога што су радили.