Вести

04. 08. 2014.

Извор: КоССев

Први човек српских новинара са КиМ-а: "Морамо више да извештавамо, чешће излазимо на терен, проналазимо вести, указујемо на проблеме"

Пре неколико дана, Друштво новинара Косова и Метохије, на изборној скупштини у Грачаници изабрало је Будимира Ничића за новог председника овог новинарског удружења са Косова, које је огранак Удружења новинара Србије (УНС). Један од најактивнијих српских новинара са Косова и Метохије покушаће да у мандату од четири године, по сопственом признању, “покрене” ово Удружење, које је, после седмогодишње паузе, настале услед рата 1999, свој рад обновило тек 2006, иако је Косово и Метохија баш некако до тог периода, било тачно деценију у најужем фокусу међународне пажње. Досадашњи рад ДНКиМ за јавност је био углавном видљив кроз повремена саопштења, када су у питању поједини случајеви одбране новинарске професије.

 

Са Будимиром Ничићем разговарамо о будућим активностима Удружења, али и о томе како види улогу, положај и резултате медија који извештавају на српском језику на Косову, који су њихови проблеми, о питањима цензуре, односу медија према питањима севера и југа Косова и Метохије, и уопште, о улози  медија у ери Интернета.

Које ће бити Ваше конкретне активности као председника Друштва новинара Косова и Метохије?

Да покренем Друштво новинара Косова и Метохије (ДНКиМ) не би ли оно имало што конкретније, коректније и корисније активности. Како, конкретно? Под један – да напишем своје виђење развоја ДНКиМ, на хитном и на стратешком нивоу, са три тежишне тачке, које сам већ најавио: изградња ДНКИМ као институције, најшире заједништво засновано на професионалним интересима и јака и ефикасна управа. Под два – неопходно је да Извршни одбор тај план усвоји и надогради својим идејама и под три – да поделим конкретне задатке нашим члановима који умеју и хоће да раде и да се бринем о њиховом спровођењу. Онима који недовољно знају, ту смо да помогнемо да науче, а онима који неће да раде, или мисле да „знају све“, захвалићу се на сарадњи, без пардона и гриже савести. Сви знамо – има и трећих, и других, али срећом, има доста и  првих, а они су не само носилац информисања на српском језику, него представљају узор за сваког професионалца на Косову и Метохији. Не желим да их сада именујем, али ћу зато врло радо у својим будућим медијским наступима именовати све забушанте, преваранте и продавце магле, као и све друге који раде против интереса наше професије и организације.

Шта Вас спречава да то сада учините?

Зашто бих их ја хвалио? То је на гледаоцима, слушаоцима, читаоцима...Ми постојимо и радимо због њих и за њих.

У чему се огледа конкретна одговорност, односно специфична одговорност председника ДНКиМ?

Не видим ништа специфично у самој функцији председника ДНКиМ. ‘Првог међу једнакима’ схватам као најодговорнију особу у некој организацији. Управо та свест о одговорности би можда могло да буде то што је специфично и другачије.

Можете ли да упоредите услове за рад, статус и резултате рада новинара на Косову и Метохији и у другим деловима Србије?

То је више различитих питања: услови су једно, статус друго, резултати треће. Тешко ми је да укратко изложим своје виђење српског новинара на Косову и Метохију, његове жеље, потребе и проблеме. Занат је занат и свуда је исти, некад иде лакше и успешније, некад иде теже. Али, сам положај српских новинара на Косову се не може мерити са колегама из Србије из простог разлога што смо ми овде мањина, а они су тамо већина и зато што смо ми ‘врло мала мањина’, у односу на већину коју чини преко 90% Албанаца. То практично значи да често немамо довољно утицаја на косовске институције и међународне организације да извршимо медијски притисак онда када су угрожена, или повређена наша професионална права, или права наше заједнице. Можда би било упутно упоредити статус, рецимо, мађарских новинара у Војводини, са нама на Косову, претпостављам да и њима није лако. С друге стране, овде су медијски радници принуђени да раде по неколико различитих послова, тако да је, на пример, колега сниматељ истовремено монтажер, реализатор, редитељ, и мајстор за софистицирану телевизијску опрему. Те послове у Београду, на пример, раде петорица његових колега. Логично би било онда да има плату као петорица српских колега, али, нажалост, није тако, често има пет пута мање.

Резултати?

Што се тиче резултата рада новинара, ту има свега, свега и то на балкански начин, где је све у екстремним мерилима. Другим речима, има изузетно позитивних и изузетно негативних примера. Под позитивним морам да укажем на чињеницу да локалне медије народ све више и више гледа, односно слуша. Колико верује, то је већ друго питање, јер је ствар поверења индивидуална категорија. А што се тиче негативних резултата, пуно је тога. Најгоре је кад људи помешају надлежности, па лекари се петљају у право, правници у економију, а новинари у политику, али не као извештачи, хроничари, или аналитичари, него као 'друштвено политички радници старог кова'.

У чему новинари који извештавају на српском језику са КиМ-а морају да буду обазривији, пажљивији, сензибилнији, у односу на своје колеге у Србији?

Новинари и у Србији и на Косову треба пре свега да професионално, што значи, објективно и одговорно, раде свој посао. Професионално новинарство се не може делити у односу на земље, регионе или општине. 

Да ли постоји цензура и тзв. аутоцензура у медијима на српском језику и уколико је примећујете, у чему се она огледа? Какве примере имате?

У појединим медијима, на жалост, постоји више аутоцензуре, него цензуре. То је посебно присутно у медијима које финансира Београд. Примера има ‘мали милион’. Један од примера је, рецимо, емисија “Слободно српски”, чији сам ја аутор. Ради се о емисији која је по разним истраживањима најгледанија на Косову већ скоро четири године. Такође је и на Северу Косова најгледанија, али она, на жалост, није пронашла своје место на, рецимо, ТВ Мост из Звечана, јер, како кажу на тој телевизији, “бациће им неко бомбу ако види Албанца у емисији.” Ето, то је најкласичнији пример аутоцензуре.

Које су суштинске разлике између медија на албанском језику са једне стране, и медија који извештавају на српском и на језицима мањинских заједница, са друге стране?

Језичке, углавном. Остало је мање-више исто. Нема пара ни код њих. И тамо важи правило - што мање рада, то већа сујета. Такође и код њих влада аутоцензура и све што је прати…

Када су у питању медији на српском језику, који су њихови конкретни проблеми? Да ли се специфичности севера и југа одражавају и у сфери медија?

Најконкретнији проблем медија на српском су – паре. У ствари – нема проблема, јер нема пара. Наши медији једва успевају да преживе, јер нема пара из реалних прихода, односно маркетинга. Како да направимо самоодрживе медије, ако се нико не оглашава на њима?! Спрски бизнис на Косову не постоји, за аутопраонице, ћевапџинице и киоске - не треба реклама, а код албанске стране и код интернационалних компанија, очигледно, нема довољно добре воље и интереса. Зашто? Зато што је број потрошача који разумеју српски мали?! Не верујем. Мислим да је то врло осетљиво политичко питање, јер су међунационални односи још увек на врло ниском нивоу сарадње и интеракције, те ће сигурно требати пуно времена док се стање, колико-толико, не стабилизује. Остали проблеми су лакше решиви: низак ниво образовања на целом Косову, непостојање јаких медијских компанија, низак друштвени стандард, мале плате…Ти проблеми су мање-више исти и северно и јужно од Ибра, с том специфичношћу што су Срби већина на Северу, па можда мисле да их стање на југу не треба толико да интересује. А требало би, итекако.

Како се медији са Севера односе према темама са југа, било да је у питању албанска, или српска заједница?

Мислим да медији са Севера мало пажње поклањају срединама јужно од реке Ибар. Никад нисам видео ни једног мог колегу са Севера Косова, рецимо, на конференцији за новинаре председнице Косова, премијера Косова. Зашто? Да ли грађани Севера Косова не треба да знају ко су и шта раде људи који, поред осталих, одлучују и о њиховој судбини?! Такође, ретке су приче о животу Срба јужно од Ибра, о њиховим правима, о узурпираној имовини, о етнички чистим градовима, о праву на употребу језика, запошљавању у јавном сектору, албанизацији појединих српских средина итд, итд…постоји мали миллион примера. Међутим оно што ме радује јесте да се изгледа полако будимо и померамо са ‘мртве’ тачке и ваш wеб портал је одличан пример за то.

Шта би требало хитно урадити да се проблеми реше, а шта би био стратешки план и од кога тражити помоћ?

Већ сам рекао шта планирам у наредних пар месеци. А од кога да тражимо помоћ? И за шта? Хммм…Не знам, имате ли ви неку идеју? Прво, морамо да имамо нешто, па да за то тражимо помоћ. За ништа, или свашта, не верујем да ће нам неко дати паре, или други вид подршке. Зато сачекајте пар месеци да направимо нешто, па ће нам бити неопходна помоћ и са ваше стране, сигурно. Мислим да Удружење новинара Србије, чији смо ми огранак, треба да има највећу одговорност и омогући нам елементарне услове за рад. А кад се стекну ти услови, онда на посао, колегинице и колеге са Косова. Не очекујете ли можда да неко из Београда, или Брисела, ради наш посао уместо нас?!

Шта је то сто сами медији могу и треба да ураде да помогну себи?

Кад нисте сигурни да радите добро, радите више. Ако то није довољно, радите још више и не можете погрешити. Да би тражили и добили статус, третман и права новинара, неопходно је да вас и други виде и доживљавају као новинаре. А да би се то десило, морамо да више извештавамо, да чешће излазимо на терен, да проналазимо вести, да указујемо на проблеме. Није довољно копирати нечију вест, прочитати је и после причати како је наш новинарски живот тежак. Треба да дођемо до свог производа, па ћемо онда и више ценити туђе дело. Само тако можемо да будемо солидарни једни према другима, а солидарност је услов за заједништво и удружену снагу, без које нам нема спаса.

Да ли је новинар на Косову и даље друштвено-политички радник?

Није, и никад није ни био. То су измишљотине доколичара. Новинар никад није био друштвено политички радник, али су се многи ‘друштвено-политички радници’ лажно представљали као новинари и данас то чине. Разлика је јасна: друштвено политички радници више ‘брину’, а новинари – извештавају.

Видите ли разлике у извештавању међу самим медијима са Косова, који то чине на српском језику? Могу ли сви по својим резултатима рада да се сврстају у агенције које суштински производе вести и информишу?

Као и свуда у свету, и код нас постоје добри и лоши, утицајни и мање утицајни медији. Дакле, наравно да разлика постоји, али с обзиром на то у каквим условима радимо, без довољно средстава за рад, без довољно кадрова, мислим да смо више него добри.

Шта је то што одражава негативан тренд рада српских медија на Косову? Можете ли да будете самокритични и идентификујете слабости које постоје у медијској сфери, а које су медији могли и требало сами да отклоне?

Мислим да је најважнија системска поставка ствари. Али, ми тај систем нисмо успели да изградимо на Косову после 1999. године. Има покушаја, али не и стабилних резултата. Било је помоћи, али она није била довољна. Као да нас помажу таман толико да преживимо, а да случајно нешто озбиљније не направимо и не обезбедимо услове за дугорачан суштински развој. Кад немате систем, онда нема дисциплине, а кад нема дисциплине, онда нема посла. Исто је у медијима, као и у другим делатностима. Друштво новинара би управо требало да изгради функционални систем и постане нека кровна организација која ће омогућити, с једне стране, заштиту медија и новинара, а с друге, отварати нова врата, нове пројекте, нове идеје, нове инвестиције за све оне који хоће да се баве бизнисом у медијима и то на један озбиљан начин, професионално и одговорно.

Шта Вас уверава да ћемо успети у томе, уколико у протеклих петнаест година нисмо?

Не знам да ли ћемо успети, али знам да то искључиво зависи од нас самих. Можда смо се протеклих петнаест година мало више ослањали на неког другог, чекајући да  неко други реши наше проблеме. У сваком случају, о овоме можемо причати након можда годину дана, када ћу прецизније моћи да вам кажем како смо успели, или зашто нисмо успели.

Какво је Ваше разумевање положаја и улоге новинарства, на глобалном нивоу у ери Интернета и кроз какав трансформациони  процес постојеће медијске агенције и медији уопште треба да прођу да би опстали као средство информисања?

То је веома интересантно питање у ери глобалних, дигиталних и у сваком часу доступних комуникација. Увек сам право на истину доживљавао као право на ваздух. Или ће истина бити бесплатна, или ћемо и ваздух продавати. Дакле, медији морају своју ‘робу’ много више да испрофилишу него раније. Тиме мислим да није важно само нешто објавити, него је важно тачну информацију објавити први, пре конкуренције и драгим гледаоцима, или слушаоцима, објаснити где су они у тој вести и шта је њихов интерес. Једино ће се то моћи у скоријој будућности ‘продати’, а за то је неопходно да смо професионалци и да смо много више на терену. Наши новинари овде немају конкуренцију. Срећом, или на несрећу, Косово ће још дуго бити бити атрактивна тема за светске и локалне медије. 

Будимир Ничић рођен је 24.09.1977.године у Приштини, а живи у Чаглавици. Новинарством је 2002. године почео да се бави на КИМ радију. Од 2007. године директор је Медија центра на Косову, који се налази у Чаглавици. Дописник је српског сервиса Гласа Америке са Косова од 2008, а од 2010, аутор је најгледаније емисије на српском језику на Косову “Слободно српски”, која се реализује у продукцији Медија центра, и која се емитује на каналима Независне ТВ Мреже (ТВ Херц у Штрпцу, ТВ Мир у Лепосавићу, ТВ Пулс у Шилову), као и на јавном сервису Косова РТК1 и Б92 Инфо каналу. Добитник је бројних награда и признања за прилоге, репортаже и извештаје, а најзначајнија награда му је “Димитрије Давидовић”  коју му је прошле године долелило Удружење новинара Србије за годишње уређивање емисије “Слободно српски”. Ожењен је и отац је Александре, Хелене и Ирине.