Вести
04. 08. 2014.
О цензури и самоцензури
Где би нам био крај када би се власт борила за слободе у које је веровала док је била у опозицији? Или да се опозиција борила за слободу штампе док је још била на власти
Да је штампа слободна, штампала би оно што ја мислим. Ако штампа нешто друго, значи да није слободна. Да уредник има куражи, објавио би моје мишљење. Тако резонује већина грађана Србије и то неће променити медијски закони које је Скупштина Србије јуче изгласала, ма како их Брисел хвалио.
У пошти која свакодневно стиже главној уредници „Политике” најчешћи је следећи рефрен: „Ако имате храбрости, објавићете моје мишљење. Ако га не објавите, знаћу да сте нитков најгоре врсте”. Веома је мало оних који прихватају да им чланак можда није добар и да кураж с тим нема никакве везе. Још је мање оних који туђа мишљења прихватају као слободу изражавања. И нису само читаоци такви. Моја другарица, иначе добра новинарка, ево годину дана је љута на мене што Александру Вучићу јавно не кажем оно што она о њему приватно мисли. Не саопштава негативан став о премијеру посредством медија за који ради, мада се не устручава да страним амбасадорима каже шта мисли.
Сада видим да су неки посланици њен чин самоцензуре хтели и законом да забране. Стварно, законом? Овде се сматра природним да људи држе како је само њихово мишљење објективно. Ко још искрено верује у плурализам? Овде јеси или ниси у праву. Они који нису у праву морају да се склоне, а ми који јесмо да заузмемо њихова места. Многи у писмима читалаца захтевају да неког ућуткам. Како је добио простор, питају? Већина не увиђа никакву везу између себе, стања у друштву и прилика у медијима. Али штампа је у најбољем случају чувар институција, а у најгорем средство помоћу ког мањина искоришћава неуређеност друштва у приватне сврхе.
Љутимо се на медије што нас нису избавили из власти оних који су се равнали само према властитим, коруптивним интересима. Али штампа не може бити замена за институције. Ако установе не функционишу, бескрупулозни новинар лови у муљу, а савесни се нађе на мукама. Нисам то ја измислила, то је давно забележио Волтер Липман. Али исти грађани који с апетитом учествују у све оштријој политичкој поларизацији, верују да је „друга страна” одговорна што је Србија све дубље подељена земља.
Свеједно не могу да замислим да се понови време када је једном председнику пошло за руком да приволи ама баш све уреднике свих националних медија (сем ваљда „Печата”) да његову оставку на место шефа државе назову „скраћењем мандата”. Таква унисоност медија више једноставно није замислива, и то је добро. Зашто читаоци одбијају да увиде како стање новинарства има неке везе са стањем друштва?
Уредници „Политике” би били богати кад би добијали по евро кад год им неко каже да би све у друштву било боље само да они не објављују оно што објављују. Пре избора су нам говорили да анкетари лажу и да је немогуће да већина одобрава оволику Вучићеву власт, док сада кажу: кад бисте ви другачије писали, нико не би гласао за Александра Вучића. Стварно? Стално се овде обнавља та мантра да је људима лако испрати мозак, да Срби не би имали никаквих симпатија за Србе у Хрватској и Босни само да није било Милошевићевог ратног хушкања.
Један колега из „Времена” је америчким новинарима уредно причао, а они штампали, како би и у Америци избио грађански рат да су телевизије стално приказивале Дејвида Дјука, ноторног кјуклуксклановог идеолога. Али су Американци и без Дјука после поверовали пропаганди да је локални тиранин у Ираку на прагу нуклеарног арсенала којим ће уништити пола земаљске кугле.
Нису помогле ни слобода говора, ни приватна и независна штампа, ни двеста и кусур година стар устав, ни први амандман. Па и кад је лаж откривена, висок постотак Американаца и даље тврдо верује у Садамово оружје за масовно уништење, док у западним новинама сада читам да Руси не би подржавали Путина око Украјине да им мозак није испрала државна телевизија.
Код нас је политичка нетрпељивост толико нарасла да до принципа мало ко држи. У Фекетићу, а после у поплавама, многи су протестовали што се Вучић трпа да спасава децу и „заузима место у чамцу” - да би у исто време изражавали огорчење што Томислав Николић ником није заузео место у чамцу. Где је он док се Србија дави? Ни ту сет медијских закона неће помоћи, ма колико јуче усвојени прописи били уједначени са европским стандардима и ма колику подршку имали у Бриселу.
Кажем то као неко ко није добио подршку Брисела за предлог да се законска обавеза медија да пријављују државну помоћ прошири и на помоћ других држава. Део мојих колега увек је сложно скакао на свакога ко би поставио питање финансирања медија из западних извора, па Удружење новинара Србије није добило подршку медијске коалиције и Независног удружења новинара Србије да се ова обавеза унесе у Закон о јавном информисању. Највећа пословна асоцијација издавача у Србији посебно је писала парламенту да не треба прихватити предлог УНСа.
Ни Влада Србије није имала разумевања за мишљење УНСа да нас је Верица Бараћ силно задужила када је на једном месту прикупила податке о медијима и новинарским удружењима који су претходне четири године издашно финансирани из буџета Србије, и да би било веома корисно и занимљиво да имамо и списак медија који су финансирани из буџета европских и других држава. Да видимо о коликим се новцима ту ради, али и да се уверимо постоји ли корелација између уређивачких политика тих медија и интереса њихових финансијера. Ваљда више нико не оспорава чињеницу да обично постоји нека веза између рада и оног ко га плаћа? У чему је заправо разлика између Тануга, Бете и Фонета? „Политике” и „Данаса”? Какву улогу у томе игра порекло новца? Зар читаоци то немају право да знају?
Мислим да то Владу Србије није занимало јер Брисел није занимало. А и зашто би? Европска унија нема разлога да буде незадовољна нашим медијима. Овде се о ЕУ ретко критички говори, најчешће похвално или неутрално. Је ли то доказ цензуре или самоцензуре, не пита ама баш нико. Но, Брисел се вероватно не би противио предлогу УНСа да нас је Министарство културе подржало, али ту смо ушли у зачарани круг јер је државном апарату на првом месту како да задовољи захтеве бриселских експерата.
Но, зато смо добили подршку Демократске странке. Борко Стефановић и Драган Шутановац подржали су наш амандман као свој. И, нећу да лажем, веома сам им захвална на томе, иако нисмо успели. Али све нешто мислим, где би нам био крај када би се власт борила за слободе у које је веровала док је била у опозицији? Или да се садашња опозиција борила за слободу штампе док је још била на власти... ¶
Коментари (6)
Остави коментар05.08.
2014.
KRAJNJE VREME JE DOŠLO
Eto, i to sam doživeo, da se ja ne slažem sa mišljenjem Liljane Smajlović. I to gotovo u tri četvrtine iznetih stavova, objavljenih u Politici pod naslovom "O cenzuri i autocenzuri".
ОдговориAli šta je tu je, pođimo redom: "Da je štampa slobodna, štampala bi ono što ja mislim. Ako štampa nešto drugo, znači da nije slobodna. Da urednik ima kuraži, objavio bi moje mišljenje."
Ja kažem i tvrdim da nije istina da "tako rezonuje većina građana Srbije". Bilo bi to tako, samo pod uslovom da postoji, samo, jedan jedini medij. Kako postoje desetine dnevnih i nedeljnih novina, veći broj elektronskih medija, svaki građanin bira novinu, emisiju na radiju, televiziji koja mu je po želji prema sopstvenim kriterijumima vrednosti, stečenim uverenjima, stilovima pisanja, vođenja pojedinih radio i TV emisija, kao i ostalim karakteristikama po svom nahođenju.
"Još manje je onih koji tuđa mišljenja prihvataju kao slobodu izražavanja. Ovde se smatra prirodnim da ljudi drže kako je samo njihovo mišljenje objektivno. Ko još veruje u pluralizam."
Hajde da se , najpre malo našalim - čita li, uopšte, Ljiljana Smajlović Politiku?
Da se razumemo, Politiku čita, danas, oko pola miliona ljudi - štampano izdanje puta tri do četiri, plus internet izdanje, društvene mreže... Da li bi bilo toliko čitalaca da nije ostvaren zadovoljavajući nivo pluralizma i da su čitaoci baš toliko slepi da ne vide da ga Politika svakodnevno održava i neguje često puta i po cenu rizika za svoj opstanak na medijskoj sceni Srbije.
Zatim, da li Ljiljana Smajlović prati tendenciju mišljenja čitaoca o njenom pisanju kao i pisanju ostalih novinara Politike, iz dana u dan, iz meseca u mesec. Pri svemu tome, logično bi bilo zanemariti, eventualne izuzetke u komentarima čitalaca. Takođe, zanemariti i povremene izuzetke u tekstovima pojedinih autora - saradnika, pa i samih novinara Politike.
Pojedinci se žale da im se tekstovi ne objavljuju. Šta bi tek ja, jadničko, o tome trebalo da kažem?!
Zar se ne vidi da Politika neguje dijalog o svim aspektima društvenog života u Srbiji, prilikama i neprilikama u svetu. A koje su granice pluralizma i kada prularizam prelazi u verbalni delikt i slično, o tome uredništvo u skladu sa svojom uređivačkom politikom odlučuje i to se mora prihvatiti sa razumevanjem. Čitaoci Politike to poštuju i cene.
Moguće je i to, da većina građana ne uviđa vezu između sebe, stanja u društvu i prilika u medijima. Treba ih razumeti. U stanju u kojem egzistiraju to nije njihov prevashodni problem. Ali, i ako štampa ne može biti njima zamena za institucije ne može se sporiti da su mediji jedna od najznačajnijih poluga uzročno - posledičnih spona između građanstva i vladajućih struktura u zemlji. S druge strane, ne bih se složio da čitaoci ne uviđaju da je stanje u novinarstvu posledica (velikim delom) stanja koje vlada u društvu. Hoću reći, bez obzira na nedovoljnu informisanost i druge nepovoljnosti ne bi trebalo zanemariti i podceniti mogućnosti zdravog rasuđivanja ovog naroda.
I konačno, dođoh do četvrtog stupca teksta. Šta vredi što nemam nikakve zamerke i primedbe na ono što je u njemu napisano. Jedino to, što čitajući ga, osećam neku,najblaže rečeno, mučninu u sebi.
I bolje je da o tome ćutim!
PS: Moja supruga reče:" Očigledan primer da je Ljiljana u pravu je upravo ovaj tvoj komentar."
I šta sad ja da radim? Ipak šaljem.
04.08.
2014.
Чија лова, његова " истина"
Љиљо, д0бар ти је текст и буди сигурна да, чим те пљују, да си дебело у праву!У српском новинарству се после оног 5.октобра накотила скотија која би продала и веру за вечеру и која заборавља да се не ради о томе да се говори слободно,ако се у том поиманју слободе заборавља да треба говорити и писати истинито!Таквом поимању слободе је место у Хајд парку,а аутоцензори ће свакој власти бити мили јер њима је важнија функција уредника него истина.
ОдговориНовинарство је професија за принципијелне и храбре,па или си прави да мислиш својом главом, или си "штеточина"која се плаши и сопствене сенке.Добри и прави медији и новинари никада нису били миљеници власти. У Србији је на срећу још диста храбрих новинара, али је на жалост и доста уредника који су ту само да би пресретали текстове својих колега и бацали их у кош.
Подржавам у потпуности Љиљин став да би се у Србији морало коначно знати ко се и одакле финасира, како би било јасно и "ко за кога ради" . То важи и за политичке стрранке.Белосветски спонзори јако воле да сатанизују друге како преко својих медија "испирају мозак" грађанима,а истовремено им нимало не смета да по белом свету обилато финансирају медије и невладине организације чији је основни циљ управо "исприрање мозгова"! Да Сноуден којим случајем није Американац, већ Рус или не дај Боже неко трећи, био би у Америци проглашен иконом борбе за медијску слободу!
04.08.
2014.
Mrtvo more
Hoće žena da bude direktorka po svaku cenu, ali na moju štetu. Ljiljana, mi ne radimo u Politici i nisi nam šef. Mi znamo šta žele naše komšije.
Одговори04.08.
2014.
Sloboda
Sloboda za sajt UNS-a. Pravo na... Uhvatiše me.
Одговори04.08.
2014.
Samo vas gledam
Ljilja za direktora Politike, Ljilja za državnog sekretara...
Одговори04.08.
2014.
Treba li cenzuru sankcionisati zakonom?
Ako je clanom 4. Zakona o javnom informisanju i medijima propisano da "Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri", zasto se onda posle reci "ne podleze cenzuri" nije mogla dodati i rec "autocenzuri"?
ОдговориPosto je, prema misljenju ministra Ivan Tasovaca, autocenzuru nemoguće sankcionisati, cini se da je je, po slicnom misljenju, i cenzuru nemoguce sankcionisati. Zato se u slucaju povrede clana 4. ovog zakona, odgovarajuce kaznene odredbe ne mogu naci ni u ovom zakonu, niti u Krivičnom zakoniku.