Вести
01. 08. 2014.
Скупштинска полемика о томе да ли аутоцензуру уврстити у закон
Расправу у Скупштини Србије о медијским законима данас је обележила жустра полемика да ли и аутоцензуру треба уврстити у закон о јавном информисању и медјима и прецизирати да је информисање слободно и да не подлеже цензури и аутоцензури. То је амандманом затражила Нова демократска странка (НДС). Тај амандман је Влада одбила јер, како је навела у образложењу, атоцензура није предмет закона већ је ствар личног интегритета сваког појединца.
Посланица НДС Бранка Каравидић питала је ако је аутоцензура кршење професионалних норми, не зна зашто не може да се нађе у закону. Министар културе Иван Тасовац је казао да је аутоцензуру немогуће санкционисати.
- Како мислите да казните новинара који се аутоцензурисао - упитао је Тасовац и навео да су новинарска удружења дала предлоге кроз амандмане, а да ниједно удружење није предложило увођење аутоцензуре у закон.
Шеф посланичке групе Демократске странке Борислав Стефановић рекао је да то што је аутоцензура унутрашњи психолошки процес не значи да не може ући у законски предлог јер нема санкције.
- Не постоји санкција за несавесност, јер је то лични однос - рекао је Стефановић.
Он је негодавао јер, како је навео, представника опозиције нема у електронским медијима.
- Тај који каже да је за време Бориса Тадића био већи медијски мрак има озбиљан проблем - казао је Стефановић.
Поводом Стефановићеве изјаве да је аутоцензура кукавичлук новинара, шеф посланичке групе Српске напредне странке Зоран Бабић навео је да је новинарство часно и опасно занимање свуда у свету и да је срамотно и страшно да се новинари називају кукавицама нарочито од оног "човека који није дефинисао да ли има аутоцензуру или има страх јер нема аргумената".
Бабић је казао да се јуче Стефановић није јављао у сали када је премијер Александра Вучић у парламенту одговарао на питања посланика и упитао да ли је код Стефановића радила аутоцензура или је то био страх.
Посланица СНС Марија Обрадовић одбацила је наводе да представника опозиције нема у медијима наводећи да опозиција има највећи број прес конференција у парламенту из кога свакодневно извештава око 30 новинарских екипа.
Посланик Нове странке Зоран Живковић рекао је да не верује у аутоцензуру али и навео да постоји цензура.
- То (цензуру) је увео (Војислав) Коштуница, унапредио Тадић и на томе докторирао Александар Вучић - рекао је Живковић и навео да власт треба да омогући слободу медија.
Он је оценио да је закон добра основа за борбу против цензуре али и навео да у Србији има много добрих закона који се не спроводи и да влада конкретно треба да покаже да жели да спроведе закон.
Шеф посланичке групе СНС Зоран Бабић казао је да су изречене паушалне ствари и да је истина да је, по мишљењу многих међународних организација, Србија по слободи медија међу свима на простору бивше Југославије одмах иза Словеније и да је на бољем месту од неких чланица ЕУ наводећи Хрватску.
Бабић је казао да се када се цепају новине пред телевизјским камерама шаље порука да би се то исто урадило и с новинарима, мислећи на Живковића који је својевремено поцепао лист "Курир".
Зоран Живковић је казао да свако ко у Србији жели да разуме шта се око њега дешава и има минимум разума и нешто мало интеглигенције знао би да то "што је цепао нису новине него се продаје на киоску" и да "људи који држе до себе тешко да могу да то назову новинама".
У парламенту траје расправа о амандманима на предлоге закона о јавном информисању и медијима, о електронским медијима и о јавним медијским сервисима. То су амандмани који су уложени на три предложена закона - о јавном информисању, о електронским медијима и о јавним медијским сервисима.
Ресорни скупштински одбор ноћас је претресао све амандмане, а Влада је прихватила 22 док је Одбор на седници предложио један амандман на предлог закона о електронским медијима.
Тај амандман је на седници Одбора прихватио министар Иван Тасовац, па су усвојена укупно 23 амандмана на тај сет медијских закона.
На предложени закон о медијима и јавном информисању поднето је 95 мандата, од којих је прихваћено 10, од којих је пет опозиционих.
На предлог закона о електронским медијима уложено је 66 амандмана, прихваћено је шест, од чега један опозиције, при чему су два истоветна.
На закон о јавним медијским сервисима прихваћено је шест амандмана, а од тога три опозициона
Министар за културу и информисање Иван Тасовац рекао је раније током начелне расправе да се усвајањам сета медијских закона, који се доносе после 11 година, обезбеђује правовремено, истинито, потпуно и непристрасно информисање и излазак државе из медија до средине идуће године.
Закон о јавном информисању и медијима је кровни закон, рекао је он.
Тасовац је нагласио да ти закони гарантују слободу медија у складу са европским стандардима и навео његове циљеве.
Према његовим речима, законом је дефинисан излазак државе из медија, односно рок за приватизацију - 1. јул наредне године и обавеза да пет година тај медиј задржи исту делатност.
- Уколико до 1. јула 2015. године не буде продат капитал, поступак продаје се обуставља, акције ће бити понудјене запосленима, а уколико запослени одбију понуду, капитал престаје да постоји и брише се из регистра медија - рекао је Тасовац.
Коментари (1)
Остави коментар07.08.
2014.
Где сте чланови УНС-а?
Немам примедбе на уређивачку политику Билтена УНС-а, осим личног става, да не бих дозволио да се појаве неки ликови, а поготово љихове генијалне мисли, од којих је иначе Србија у гљивичном стању и у провалији. Нећу их именовати, јер знам да ми овај осврт не би угледао светло дана. Ето, сада ја вас "оптужујем" за цензуру. Шалим се, искрено се шалим. Ево још једне шале:
Одговори„Миле ајд у ову улицу. Па де да уђем у Кнез Михаилову, јес ти био некад у Београду, идиоте. Какве везе има, улица је улица. Ма аутоцензура, сунце ти јеб..
Но, ово није, нажалост, време шале. Замерам члановима УНС-а што се не јављају освртима или коментарима. Да се вратим проблему: У принципу немам времена, а понекад ми то не дозвољава желудац, да гледам сеансе из Парламента (ја нисам сагласан да се седнице преносе, зато што сви, али баш сви посланици, од када је настао вишепартијски ситем и Парламент, промовишу своју партију. Дакле, нема ни трунка етике, што милионе скупих минута на ТВ злоупотребљавају. Сасвим би се другачије понашали да се не желе представити бирачима, гледаоцима. То је велика и друга тема.
Од најстаријег писаног дела "Еп о Глигамешу" до данас, просуте су тоне мастила о цензури у науци, књижевности, музици (била је забрањена нпр. чудесна опера Кармен), позоришту, сликарству, касније филму итд. Забране су углавном дизале углед неког књижевника (а то дело могло је бити просечно или чак лоше). Сећам се у социјализму, када су ми неки књижевници говорили: "Ех што ми не забране књигу", као што су Булету забранили „Црвени петао лети према небу“. То се дешавло филмовима, позоришним преставама, забрањиване су неки сликарски радови, о карикатурама и да не говорим.
Сећам се док сам био шеф Сектора за штампу, информације, културу, науку и просвету у Москви када сам од једног доброг сликара купио слику (платно). У првом моменту нисам приметио у горњем десном углу минијатурну главу Стаљина. Питам сликара о чему се ради, јер Стаљинова глава нема никакву везу са мотивом. Каже: „У СССР-у, ја као члан Сајуза художников доносим своје радове пред комисију. Рад ће дозволити, ако има нешто везано за социјализам, ако не одузимају и смештају у подрум. Рекли су ми да досликам неки детаљ. Ја сам се сетеио и досликао малу главу Стаљина, био је још жив“. Слика је одобрена“. И због тога та слика, која ми украшава дом, има велику вредност.
Такође, познато је да се кроз историју појављивало колективно лудило. То лудило је захватило Србију. Када бих сада објашљавао или препричавао велика дела о цензури и аутоцензури, повредио бих чланове УНС-а У Парламенту, дефинитивно, не знају шта је аутоцензура, а у Србији је већи проблем аутоцензура од цензуре. Влада: „Аутоцензура није предмет Закона већ је ствар личног интегритета саваког појединца“ Није, него. Зато ћу само рећи да је аутоцензура опаснија од цензуре, а залутали министар Тасовац (пратио сам рад Парламента о медијским законима јер се иннформацијама и медијима активно бавим од 1967. године када сам постао члан Савеза новинара Југославије као уредник, редактор РТВ Загреб), одгаварајући на велики број питања и критика посланика, који су подносили амандмане да у Закон уђе аутоцензура, рекао да аутоцензура не постоји, „како може новинар самог себе да цензурише“. Ово да није тужно био би добар виц. Ту изјаву нису пренели новинари из Парламента. Касније се покушао иправити, јер га је неко опоменуо - пријатељски. У Србији је у време првобитне акумулације капитала („Овце су појеле људе“), и неолиберализма, дошло до посрнућа новинара (не приговарајте, знам, има изузетака), морал су бацили под ноге. Два су основна разлога: да не изгубе кору хлеба, посебно ожењени са децом, и други, да се обогате и многи су се обогатили. Син функционера или сам функционер, син тајкуна, прегази некога на улици и гле чуда у штампи почне муљање, као још се не зна ко је крив, ко је возио, да ли је био пијан, пешак није био на земри, итд. Платио ћале новинарима и они фризирају текст. Када су убиства у питању, иста прича. Тако се пише и о неким политичким изјавама и ставовима. Карактеристичан је био примјер - изјава Председника Србије о спољној политици, да је Србија на страни Украјине (Петра Крвавог, прим. ККС), против отимања Крима, да води Титову политику „и исток и запад“. Ту изјаву су „трпали“ негде по ћошковима листова на четвртој, петој или шестој страни, на ТВ није цитирана, нико од новимара или аналитичара ту изјаву није пропратио, а да не кажем критиковао. Написао сам текст поводом те изјаве (достављам вам га у прилогу). Понудио сам га дневним листовима (3). Нједан га није објавио.
Да додам, чак извесни Живковић, познати виноградар и велики познавалац вина, за кога ми је лично рекао специјални саветник председника Бугарске (2005) у сред Софије, да га у Бугарској зову „Мистер кожна јакна“), тврди да аутоцензура не постоји, дословно „не верујем у аутоцензуру“. О лапрдању још неких посланика нема смисала да пишем, јер ако се полсланик на једној седници јавља, узима реч 60 пута (Бабић) онда је Парламент само нека причаоница. Два ДК представнштва сам напуштао пре истека мандата, зато што су амбасадори преправљали моје телеграме – фризирали их, прилагођавали Кардељу, Пери, Моки, Мају, Петку, тако су цензурисали да су преправљали изјаве које су нам саговорницаи давали, поготово ако је била критика, однсоно ако су се односиле на Тита или чак неког најситнијег руководиоца ( Амбасадор, који одобрава слаање телеграма: „Није он тако рекао, ти то ниси разумео“). У моје време у Москви била су деветорица познатих дописника од Сежане до Ђевђелије. Самоцензурисали су се скоро сви, јер да су писали истину о догађајима у СССР-у, били би враћени (договор комитеја две државе), или би им КГБ наместио грузавик (теретни камион) да оду у реку Москву, што се десило четворици новинара из Југе. Сваког уредника или новинара, који слажу о неком проблему, мора суд части да удаљи из новинарства. Није Јевропа дозволила да прође амандман о финансирању медија из инострантва, зна се зашто. Као што држава не сме све приватизовати, тако би требало да има макар један медиј, који се не би бавио политиком и који не би промовисао политичаре. Тежиште би било на очувању националног бића, културе, традиције, вере. Приватни медији по правилу постају таблоиди. Посебно, неће писати о нечему што није профитабилно. О нивоу читалаца и слушалаца се аутоцензуришем. Не смем да пишем.