Вести
31. 07. 2014.
Пријатељство, занат најстарији
Ових дана у Београду догодио се прави, непатворени и аутентичан гест пријатељства.
Тај догађај је био повод да се сетимо драме „Пријатељство, занат најстарији“, сада покојног писца, емитоване давне 1967. на телевизији (драма је тако добра да њен сјај није потамнео, упркос томе што је аутор последњих деценија 20. века и у ратовима у Југославији имао прилично неславну улогу).
Пријатељство које је повод овом тексту је толико изнад сваког очекивања и предвиђања, изнад међуљудских односа, како овде тако и у свету, како данас, тако и у историји људског рода.
Такав гест сугерише закључак да је пријатељство важније, јаче, поузданије, трајније, емоционалније, истинитије, оданије и људскије од свих других односа међу људима као што су и најблискији родбински односи, љубавни, брачни, сексуални, платонски, односи из најразноврснијих интереса, затим од сваког хуманизма, алтруизма, филантропије и сличних апстракција.
Значај и величина пријатељства описани су у многим уметничким делима. Доминантни мотив Хомерове „Илијаде“ је Ахилов гнев против Тројанаца чији је припадник Хектор, Пријамов син убио његовог пријатеља Партокла. Генијални Хомер показује колико је велики Ахилов гнев и освета према онима који су му убили пријатеља. Бертолд Брехт у својој параболи „Кавкаски круг кредом“ на високом уметничком и естетском нивоу говори о изузетном пријатељству слушкиње и сина краљице, кога је она због краљичине емиграције од самог рођења чувала, неговала и међу којима се развило пријатељство у тој мери да слушкиња није хтела да га врати правој мајци краљици, када се она вратила из егзила.
Недавно је госпођа Мира Миочиновић цитирала Хану Арент која је на примедбе Израелаца и Јевреја из Америке да је у књизи о Ајхману показала да не воли свој народ одговорила: „Ја не волим ниједан народ, зашто бих онда волела свој. Ја само волим своје пријатеље, без разлике коме народу припадају.
У ремек делу филмске уметности „Последњи кинески цар“ чувени Бернардо Бертолучи варира тему усамљености и живота без пријатеља. Наиме, петогодиш њи цар живи у дворском комплексну „Забрањени град“ и не може да изађе да се игра са својим вршњацима. Без обзира што је цар, што га сви уважавају и поштују, он пати јер нема друга, недостаје му пријатељство, оданост и све оно што само пријатељство може да приушти и омогући.
После овог малог прегледа о високим дометима пријатељства описаног естетским и асоцијативним средствима у врхунској уметности долазимо до стварног и истинитог догађаја.
Овде, у данашњој Србији, у граду Београду, пријатељство није метафора, парабола или нека друга фигура. Новинарка Ивана Јанковић би требало да добије бубрег пресађивањем у Истанбулу, који ће јој продужити живот. Донор је њена некадашња колегиница из редакције и пријатељица Маријана Милосављевић. Све је то објављено у Дневнику II РТС. То је тријумф пријатељства. Пред описаним чином падају све стилске фигуре, естетике и поетике.
Аутор је адвокат из Београда
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.