Вести

08. 07. 2014.

Аутор: Катарина Марковић Извор: mojasrbija.rs

Зоран Кесић – У Србији има критичког мишљења

„Верујем да гледаоци препознају нашу искреност да објективно ударимо по свему за шта мислимо да је лоше и назадно, и да схватају да нисмо злонамерни. И мислим да нас, сем што смо забавни, воле и зато што је водитељ веома леп и у одличној физичкој кондицији“, каже у свом стилу Зоран Кесић, наш познати новинар и сатиричар.

 

Сваке недеље у 23 сата на телевизији Б92 чека нас недељна доза преко потребног хумора, а за то је заслужан наш саговорник, новинар и сатиричар Зоран Кесић који са тимом људи из „Њуз нета“ води популарну емисију „24 минута“. Иако је још од незаборавне „Фајронт републике“ навикао да нас засмејава до суза, у „24 минута“ никога не штеди сатире. У разговору за „Моју Србију“, Кесић открива да верује да код нас има критичког мишљења, затим, зашто је слобода у медјима суштински важна, које су му неиспуњене жеље и како је одлучио да се професионално бави баш новинарством.

- Почели сте да се бавите новинарством на ТВ Студио Б са 19 година. Зашто сте баш ту професију изабрали?

Понекад се за новинаре каже да су „универзалне незналице“. Све ме као клинца занимало, али ниједна област толико јако да бих јој се посветио. Можда је новинарство, барем у смислу како га ја замишљам „од свега по мало“, изабрало мене. Можда ми је овако рекло: „Хеј, клинац, дођи овамо. Овде можеш да се бавиш и спортом и политиком и девојкама и филмом и комуналним темама и путовањима и чиме год пожелиш“.

- Први уредник вам је био легендарни Ђоко Вјештица. У данашњој новинарској професији има веома мало таквих величина. Шта је по вашем мишљењу разлог томе?

Има данас добрих новинара, али је све мање тих новинара старог кова, какав је био Ђоко. Не кажем да ми недостаје доба у коме није било интернета, али ми је драго што сам тих првих неколико година пекао новинарски занат без те огромне помоћи интернета.

Учили смо као клинци од тих старих, прекаљених новинара и поносан сам на ту школу коју сам прошао. Ђоко је умео да постави неугодно питање градским оцима и да инсистира на одговору. Био је страх и трепет за многе „недодирљиве“ у Скупштини града и пуно добрих и корисних ствари за Београд и Београђане је успео да издејствује.

- У данашњим медијима, који су све више таблоидни, на прсте се могу избројати они који држе до озбиљности, па стога нема праве равнотеже. Шта мислите, каква је будућност наше професије?

Чињеница да се новинарство све више своди на маркетинг, у смислу да није битно шта је вест, већ да ли ће је читалац прочитати, не значи да треба да одустанемо од поштеног и савесног обављања нашег посла. Колико сте пута видели наслов „Нећете веровати шта се догодило“ или „Погледајте и уверите се својим очима“? Да не помињем болно дречаве наслове „Шокантно!“, „Скандалозно!“, „Невероватно!“… Наслови новинских текстова све више личе на рекламне слогане, а новинари престају да буду трагачи за вестима и борци за истинито извештавање, већ све више почињу да личе на продавце из телешопа. Одвратно ми је то. И уживам да газим по томе, где год могу. Заглупљивање народа није уписано као смртни грех, али мислим да бисмо могли да га придодамо оном списку.

- Један сте од ретких људи који се у Србији баве сатиром. Да ли је то зато што верујете да иронија и смех могу да буду „убојито оружје“ које покреће промене у друштву или лек за индивидуалну употребу?

Пре свега, ја се на различите начине сатиром бавим већ годинама. И моје претходне емисије биле су пуне сатире, ироније, хумора. Од када радим на телевизији, а то је од 1995. увек сам у све што сам радио убацивао зачин смешног. То је мој стил. Не могу да кажем да се тиме бавим да бих било шта променио у друштву. Или, да се исправим: то ми није основни мотив, али ако нешто успемо да променимо на боље, супер. Ближе је истини да то заиста волим да радим и не знам други начин на који бих се бавио телевизијом. Када бих вам рекао „моја једина жеља је да Србија прогледа“ или „желим да наша емисија отвори очи људима“, звучао бих као политичар. Зар не? Свестан сам да је наш утицај сада толики да бих и тако нешто могао да кажем и да ми се поверује. Али не пада ми на памет да се представљам нечим што нисам. Моја жеља и жеља моје екипе је само да се добро зезамо, да уживамо у ономе што радимо и да критикујемо све оно што треба критиковати. Све изнад тога би било фолирање.

- У једном интервјуу сте рекли да код нас нема политичких вицева зато што је људима одавно свеједно за све. Да ли мислите да нас је најновија болна ситуација са поплавама тргла и да то може да покрене критичко размишљање на дуже стазе?

Поплаве су учиниле да престане да нам буде свеједно за све. Схватили смо да се такве катастрофе не дешавају само на телевизији, у удаљеним деловима света, или у холивудским филмовима, већ се дешавају и овде и сад. Мобилизација читавог друштва у помоћи и самоодрицању је нешто што може да нам да наду да нисмо баш скроз „мртво море“. Са друге стране, питање одговорности не може се избећи. Мислим да су тога све више свесни и људи на власти. Не верујем да ће ова катастрофа донети нешто више критичке мисли, али и не мислим да критичке мисли нема. Напротив. Наша емисија и људи који нам долазе у госте су најбољи доказ да има критике. И то добре, духовите, оштре и интелигентне. Поносан сам што у наших „24 минута“ имамо привилегију да окупљамо све те умне људе и велика је част што нам радо долазе. То је најбољи знак да добро радимо и да смо на правом путу.

- У емисији „24 минута“ нико од политичара није поштеђен. Да ли вам се та врста слободе некад обила о главу?

Напротив. До сада ми је та слобода донела само добре ствари. И то пуно добрих ствари. Донела ми је и овај интервју. Да ли бисте ме звали да кажем нешто за ваш лист да не гајимо ту врсту слободе, да смо шућмурасти, неубедљиви, „ни тамо ни ‘вамо“? Верујем да гледаоци препознају нашу искреност у жељи да објективно ударимо по свему за шта мислимо да је лоше, назадно, што смета духовном и материјалном процвату овог напаћеног народа. Верујем да схватају да нисмо злонамерни. И верујем да нас, сем што смо забавни, воле и зато што је водитељ веома леп и у одличној физичкој кондицији.

- Још увек постоји велики број корисника интернета који озбиљно доживљавају вести Њуз нета. Како то коментаришете?

И медју корисницима интернета има глупих, баш као и међу корисницима дроге, корисницима сладоледа или корисницима градског превоза. Глуп човек ће у свашта поверовати. Паметан човек сумња, доводи у питање, сагледава другу страну медаље. Глупом је лакше. Паметном је занимљивије. А Њуз.нет је генијалан. Обожавам те момке!

- Наш претходни саговорник је био господин Мићко Љубичић. Сви памтимо његово гостовање код Вас. Да ли сте размишљали да са њим направите дугорочну сарадњу и како бирате госте за емисију?

Радије се са Мићком виђам ређе, јер се онда сваки пут одушевим кад га видим. Нисам сигуран да би нам дугорочна сарадња донела много добра. Наиме, Мићко је много јак лик и плашим се да би ме „појео“ у тој сарадњи. Мислим да је ова доза наше сарадње „мало, мало па нешто урадимо заједно“ сасвим добра. Волео бих да видим неки његов нови пројекат и верујем да ћемо се ускоро сви томе радовати. Он ми је и нека врста гуруа и саветника. Када смо почињали „24 минута“ питао сам га за савет и увек му се обраћам када сам у некој недоумици. Са неким мојим идолима из дечачких дана сам, захваљујући послу који радим, постао пријатељ. Мићко је један од њих. Госте за емисију бирамо на основу симпатија које гајимо према тој личности, поштовања, процене да би нам добро „легао“ и ако је лепа.

- Већина креативних људи има велике жеље. Да ли је Вама нека жеља остала неиспуњена, осим „Булевара Б92“?

Имам пуно неостварених жеља. Нисам написао књигу, нисам снимио филм, нисам направио серијал путописа по свету….Али не жалим се. Радим оно што волим и то је тренутно најбитније. „Булевар“ није на списку мојих лепих жеља. Имам додуше и за њих пар жеља, али те жеље нису за објављивање у пристојним новинама.

- У јануару сте постали отац. Да ли вас је родитељство променило?

Јесте. Постао сам отац. За пријатеље – тата. Како није променило? Појави се неко створење које, што више пролази време, све више и више волиш. Љубав уме да промени људе. На боље.

- Да ли је тешко бити Зоран Кесић?

Затичете ме у једном од најпродуктивнијих и најуспешнијих периода мог живота. Срећан породично, поносан на емисију коју радимо и екипу Њуз.нета са којом сарађујем, отворен за нове професионалне изазове, тренутно се врло добро осећам. Не бих рекао да је баш лако, али мени самом је лепо бити ја. Како би било неком другом, нисам сигуран, а не би ни да проверавам.