Вести
05. 07. 2014.
Слобода дезинформисања
Пре неколико година у Великој Британији избио је велики скандал око пресретања приватних електронских (СМС и говорних) порука која су вршили новинари и уредници високотиражних новина „News of the World".
Тада је откривено да су новинари пуних осам година хаковали, односно прислушкивали приватне говорне поруке познатих личности, политичара, па чак и жртава криминала, укључујући и поруке тринаестогодишње девојчице која је била киднапована и убијена. Још 2007. године два новинара овог листа осуђена су због хаковања, али велики скандал отворио се када је полиција одлучила да поново поведе истрагу, убеђена да хаковање уопште није престало.
Открића су била фрапантна, чак и за британске прилике, где таблоидно новинарство има најдубље корене и најснажнији утицај. Власник Руперт Мердок био је принуђен да ликвидира дотичне новине које су излазиле 168 година без прекида. У јеку скандала изгледало је да је пољуљан и сам Мердок. И био је, утолико што је био принуђен да озбиљно укроти своје трагаче за информацијама.
Уследила су хапшења десетина новинара. Више њих одмах је и признало да су хаковали. Мердокова корпорација жртвама хаковања исплатила је милионе фунти одштете. А онда су уследили и судски спорови. Држава је била тужилац. Један од њих, после осам месеци, управо се завршио. Кажу, био је то један од најдужих и најскупљих судских спорова у историји Велике Британије.
Епилог: уредница, главни уредник, и шеф безбедности Мердокове корпорације ослобођени су свих оптужби. Помоћник уреднице осуђен је на две године затвора: и вук сит и овце на броју! Сапунска драма Ендија Колсона Интересантан је развојни пут осуђеног помоћника Ендија Колсона.
Права сапунска драма вредна сваког таблоида који држи до себе. Био је помоћник младе и лепе, сада потпуно ослобођене оптужби, уреднице, Ребеке Брукс. Убрзо, постао је и њен љубавник. Иако су, у том тренутку, како кажу судски списи, обоје били у браку са трећим лицима. После три године Енди постаје уредник уместо Ребеке, а Ребека - извршни директор свих Мердокових британских новина. Али, Ендија примећује и сам Дејвид Камерон, премијер, који га регрутује на место, како новине пишу, главног „спиндоктора”, а формално, шефа за комуникације. Тада је Енди постао човек од великог поверења. И увек је аванзовао управо захваљујући препорукама и протекцији лепе Ребеке.
Стицајем околности, иако скромног порекла, ова дама је живела у ексклузивном, приградском насељу Чипинг Нортон, где је члан њеног коњичког клуба управо премијер Камерон. Али и бивши премијер Тони Блер. Који јој је, цитирају британске новине, када је било најтеже рекао: „Буди чврста. Све ће то проћи”.
И прошло је. А пошто је, пре неколико дана, суд донео одлуку да казни Ендија затвором, премијер Камерон се извинио јавности због тога што га је, својевремено, запослио као шефа за комуникације. А запослио га је у моменту када су двојица Ендију подређених новинара листа „Неwс оф тхе Wорлд” већ била осуђена за хаковање. Питање је само која ће холивудска компанија прва, од свега овога, да сними високобуџетни филм. Где би Ребеку играла Никол Кидман, а Ендија, можда, и Леонардо ди Каприо лично. Камерона би, наравно, играо згодни Енглез Хју Грант. Не би уопште било страно логици Холивида када би продуцент ове приче био Twentieth Century FOX”, једна од компанија главног виновника овог скандала - Руперта Мердока.
Профит је профит, а када се све овако лепо заврши, није на одмет да се покаже и мало ироније на сопствени рачун. Све ове приче и судбине, и још безбројне друге, о којима ништа не знамо, везане су за делатност која почиње да доминира светом, а то је: потрага за информацијама. Делатност јавног информисања свуда је, наравно, у жижи интересовања. Уз то иде и делатност тајног информисања где је постало сасвим нормално да владе великих држава, поготово САД, шпијунирају милионе грађана, не само у Америци, већ и у преко 60 држава света. Укључујући и најближе савезнике. У свету влада прави информативни, па и пропагандни, рат. СиЕнЕн, Ал Џазира, Раша тудеј, Дојче веле, БиБиСи интернешенел, најпознатије су ударне, информативне снаге различитих си стема који, на светској сцени, желе да остваре свој утицај. „Спиндоктори” су постали најбитнији. Главни су тактичари, генералштабни водичи кроз безбројне виртуелне ратне игре.
Ту су хиљаде и хиљаде герилаца који, путем друштвених мрежа и интернета, делују на хиљаде различитих начина, али у чудесној сагласности са основном герилском доктрином, садржаном у 16 речи, коју је смислио Мао Цедунг:
„Непријатељ наступа - ми одступамо, непријатељ стоји - ми узнемиравамо, непријатељ изнурен - ми ударамо, непријатељ одступа - ми гонимо.” У таквом поретку, малој земљи као што је Србија није лако да успостави сопствени систем јавног информисања, заснован на стварном информисању, дакле објављивању истинитих и проверљивих чињеница, а не на стварном дезинформисању, односно објављивању намерно пласираних нетачних и непроверљивих информација. Малој земљи није лако да се заштити, не само од дејстава светског „пропагандног рата”, него и од дејстава унутар сопствене државе. Као и свуда, и код нас су на сцени, и пета колона и шпијунажа, и контрашпијунажа, и легални, паралегални и илегални канали. И сви се они налазе и укрштају у сфери јавног информисања.
Маова логика на делу У дугим годинама транзиције нама је успело да створимо систем у коме се бесконачно прича о правима на слободно информисање, а ни једног тренутка се не мисли о томе како да се успостави систем који ће да спречава право на дезинформисање. Ако користимо ратну аналогију, онда је право на дезинформисање исто што и право на изазивање грађанског рата. То је слобода да се ликвидира истина и слобода да се лаж представи као истина. Ту је, онда, као и у сваком грађанском рату, хаос несагледив, а кршења људских права бесконачна. Наравно, управо новинарски занат налаже да се до истине, до објективне вести, долази коришћењем најмање два виђења, два извора, о томе шта се истински дешава или се истински десило. У јурењу за веродостојним изворима Мердокови трагачи били су спремни да крше закон, приватност људи, да подмићују, наговарају, уцењују.
То је крајност у коју је отишао британски систем јавног информисања. Ту су се уплеле, посредно или непосредно, али неизбежно, и највише политичке адресе у држави. И то је сплет који мучи британску јавност. У дугогодишњем одсуству квалитетних медијских закона, етике, морала, средстава и добрих људи, код нас се развила супротна пракса. Новинари и њихови уредници су јурени, подмићивани, наговарани, уцењивани, лагани да би објавили управо супротно од истините информације. Јурени да дезинформишу. А највише политичке адресе су годинама, кроз сопствене рекламне агенције, без икакве одговорности, „спиновале” шта год су хтеле.
Данас, у великој мери управо због тога, дезинформације су наша стварност. Не постоји ниједна појава коју ико може, одмах, веродостојно да потврди или провери. „Спинују” сви. Од локалних општинара до најмоћнијих тајкуна. Од спортских легенди до културних величина. Политичари, већ по навици, другачије више и не могу. Не постоји ништа што би, у данашње време, неки политичар могао да каже, или уради, а да то може директно, и егзактно, да се провери као истинито. Сваким даном размера неповерења увећава се. Та спирала мора да се заустави. Логика Мао Цедунга је на делу. У медијском рату нема шта да се чека. И зато нико од зараћених не треба да буде изненађен што га неко удара. Нико не треба да буде изненађен што га неко гони.
Тако ће бити све док се из ратног не пређе у мирнодопско стање у коме ће да функционише 16 других, логичних речи. Али, питање је, има ли „доктора”, па макар то били и „спиндоктори”, који би умели да нас преведу у то мирнодопско стање? Где би и држава и народ почели да враћају мало од оног мира и благостања који су им, сада већ много давно, нестали без трага. Прво, и пре свега, нека „доктори” пробају да укину право на дезинформисање. Када, у Србији, уредник или новинар добије две године због дезинформисања тада ћемо моћи да кажемо да схватамо о чему се ради. А ко ће, онда, у неком нашем, вероватно дебитантском филму, да игра новинара, ко уредницу, а ко премијера, лако ћемо да се договоримо. Направићемо анкету у новинама. Народ ће да се пита.
Ако користимо ратну аналогију, онда је право на дезинформисање исто што и право на изазивањеграђанског рата
Коментари (1)
Остави коментар05.07.
2014.
Sloboda i pravo na javno (dez)informisanje?!
G. Stanko Crnobrnja u tekstu "Sloboda dezinformisanja" pise: "... maloj zemlji kao sto je Srbija nije lako da uspostavi sistem javnog informisanja, zasnovan na stvarnom informisanju, dakle objavljivanju istinitih i proverljivih cinjenica, a ne na stvarnom dezinformisanju, odnosno objavljivanju namerno plasiranih i neproverljivih informacija."
ОдговориAko je prethodno objasnjenje tacno, onda se cini tacnim, po mom misljenju, ustavu i zakonu, da:
- Javno (dez)informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri.
- Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude javno (dez)informisan o pitanjima od javnog značaja i medijske organizacije su dužna da to pravo poštuju.
- Izuzetno, nadležni sud može sprečiti širenje javnih (dez)informacija putem medija samo ako je to u demokratskom društvu neophodno radi sprečavanja pozivanja na nasilno rušenje Ustavom utvrđenog poretka ili narušavanje teritorijalnog integriteta Srbije, sprečavanja propagiranja rata ili podstrekavanja na neposredno nasilje ili radi sprečavanja zagovaranja rasne, nacionalne ili verske mržnje, kojim se podstiče na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje