Вести
04. 07. 2014.
Судијо, да ли смемо да објавимо?
Поштовани читаоци, јесте ли приметили: готово целокупну српску јавност преплавила је вест о "апатинском младожењи", али апатински медији - ни реч!
Погађате ли зашто?!
Нећемо о томе писати док не добијемо дозволу од оног ко у Србији процењује шта је интерес јавности да сазна, а шта не – судије (Апелационог суда у Новом Саду) Петра Јовановића и његовог већа.
До те пресуде мислили смо да новинари и уредници одређују шта је интерес јавности, али он нам је као судско-државни цензор показао ко у овој земљи оцењује о чему се сме, а о чему не сме писати. Скупо смо платили заблуду мислећи да се држава не меша у медије, да нема забрана ни цензура...
Зато су данас о овом догађају сви грађани Србије информисани, сем Апатинаца путем локалних медија.
Када се деси неки догађај о коме хиљаде и хиљаде људи желе да знају истину, да буду информисани, био то трагичан или трагикомичан догађај, ко процењује шта је интерес јавности и да ли је дозвољено да се објави?
Мислили смо да то одређује струка, дакле ми новинари и уредници, а не суд. Преварили смо се и то најскупље у историји српских медија платили. Финансијски смо потпуно докрајчени!
Сада смо пред новим догађајем, и шта сад?
Не само овај град, него и цела Србија, па и регион брује како је у Апатину, цитирамо националне дневнике и медије: „Младожења из Апатина побегао са своје свадбе“ („Информер“, „Вечерње Новости, „Курир“, „Телеграф“ и стотите других писаних и електронских медија и интернет портала), Дакле, „велики медији“ су већ навелико писали. И страни медији, пре свега хрватски су били опширни у томе.
Смеју ли и апатински?
Грађани нас зову и питају, а ми ућуткано ћутимо.
Зато смо то, као сви лепо дотерани у ред и дотучени, то питање: смемо ли писати, поставили правој особи, судији Петру Јовановићу и његовом већу и чекамо њихову дозволу. Ако мислите да то није „благовремено информисање“, нити професионално, да смо се уплашили, донесите 1.800.000 динара колико нас је казнио судија Јовановић и његово веће и одмах ћемо објавити...
Редакција „Новог гласа комуне“ и ТВ Апатин имају тачне и проверене податке о том догађају, али, не знамо да ли је то „догађај од интереса за јавност“ по судији Јовановићу. Док нам не одговори – ни реч.
Ако не одговори – знаћемо о чему је реч!
Дакле, послали смо мејл судији Апелационог суда у Новом Саду Петру Јовановићу, његовом Већу и председнику тог суда да нам одговоре: Да ли ТВ Апатин и НГК смеју да објавe ту вест о „Побеглом апатинском младожењи“ са истинитим и тачним подацима, односно да ли „постоји интерес јавности да сазна истину о овом догађају“?
Зашто смо баш данас тако одлучили?
Судија Петар Јовановић је тај који је после ослобађајуће пресуде осудио ТВ Апатин на МИЛИОН динара (та цифра је са таксама и трошковима већ прешла 1.800.000), јер је ОН оценио да „није био интерес јавности“ да пишемо о неком другом догађају који је такође одјекнуо у јавности (самоубиству студенткиње у Апатину) и о чему су, као и у овом случају, извештавали сви национални и регионални електронски и писани медији. Стотине Апатинаца је тада очекивало истину, ми смо је пружили уз истините податке и поштовање пијетета, (како и сам суд наводи), али смо кажњени највећом казном у историји српских медија, јер „није био интерес јавности да се информише о том догађају“, по судији Јовановићу и већу.
Сада је готово идентичан случај, у смислу интереса јавности за догађај. Да ли је интерес јавности оно што ми сматрамо као професионалци или судија Јовановић који нас може на основу личне судијске процене брутално још једном унаказити.
Ако је био у праву први пут и то му прошло, исто важи и за овај случај, а то би заиста значило не само крај овог медија него и сваког нормалног новинарства.
Јавност је дала свој суд о пресуди Петра Јовановића и преко хиљаду новинара је петицијом дигло свој глас против накарадне пресуде, али шта то вреди?
Да ли је то брутална судска цензура? Ако је судство један од стубова државе, та судска цензура постаје државна цензура медија.
Па, и да се нашалимо, само да ово не прочита она Дуња Мијатовић из ОЕБС-а, ето бруке за Србију!
А, гле чуда, баш сада се у Европи говори о медијима у Србији као услову уласка наше земље у Европску унију. Шта ли ће им тамо причати Тања Мишчевић. Ако се спомену апатински медији, оде све где не треба...
Зато нека суд да свој суд, нека се игра до краја. И у продужетку. Са пеналима, ако треба.
Наша новинска трагедија као државна комедија биће све док такве судије као што је Петар Јовановић и његово веће пресуђују медијима.
Стога смо упутили овај допис лично њему, Јовановићу и већу да се изјасне.
До тада ни реч: не зато што се бојимо, већ зато што смо огорчени!
Зато што је наша држава допустила да судска пресуда буде попут секире у рукама џелата. Сад, дал се то каже секира или цензура, оном на чији се врат спусти баш је свеједно!
Редакција ТВ Апатин и „Нови глас комуне“
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.