Вести
04. 07. 2014.
Цинизам и ренесанса
Наизглед не делује цинично када се на киоску поред разних мање или више, отворено или прикривено компромитованих српских новина нађе књига Лука Хардинга „Досије Сноуден“ и продаје по популарној цени.
Едвард Сноуден је био тема сензационалистичких наслова, а књига која се продаје на трафици одавно је постала симбол тог родоскврног преплитања књижевности и штампе. Уосталом, ако књижаре на својим полицама нуде површне аутобиографије јавних личности које нису далеко одмакле од евентуалног тврдокориченог магазинског специјала, зашто не би било и обрнуто.
Цинично постаје онда када прочитате књигу и схватите да је изванредна јер не само да описује Сноуденов случај и његову животну причу већ нарочит акценат ставља на новинарско ремекдело које је настало у сарадњи „Гардијана“, „Њујорк тајмса“ и „Шпигла“. Новинарски тим предвођен Гленом Гринвалдом сусрео се са свим очекиваним препрекама које се могу наслутити када неко има посла с одбеглим агентом НСА. Међутим, велика драма се дешавала и онда када су те препреке некако савладане.
Редакције „Гардијана“ с обе стране океана су дошле у посед материјала који је отворио низ питања, етичких, потом чисто правних, али у крајњој линији и патриотских. Отуд је серија чланака о Сноудену заправо врло важна за реафирмацију новинарске етике јер је показала да су новинари одговорније баратали процурилим документима него да су они некритички бачени на интернет као у случају Џулијана Асанжа, што наравно не чини његов подвиг мање вредним. То нас враћа на српске трафике.
На њима се неколико месеци пре Сноудена продавала књига Бранкице Станковић „Инсајдер: Моја прича“, јединог новинара код нас који барем номинално покушава да се бави овом врстом истраживачког приступа, да дуго и темељно ради на причама. Међутим, из њене књиге је видљиво да према одређеним особама она има изразиту и неприкривену зловољу, као и да нема патриотских дилема. То је у погледу скрупула ипак ставља у другу лигу у односу на „Гардијанов“ тим. Занимљиво објашњење функционисања српске дневне штампе дао је Владимир Беба Поповић у прошлонедељној емисији „Утисак недеље“.
Он је, наиме, рекао да таблоиди, као главна оштрица наше јавности, у принципу раде за власт, али да врло често зависе од њених појединих сегмената, те да се могу окренути против ње уколико налогодавци осете да више нису у милости. Ако је заиста тако, онда је „Гардијаново“ новинарско ремекдело код нас немогуће. Међутим, није само „власт крива“ што су медији овакви. Наиме, поред високе етичности и узбуђења које је носио Сноуденов случај, Хардингова књига описује још један врло битан детаљ новинари су непрекидно о трошку своје куће путовали између Лондона, Берлина, Хонгконга, Рија и Њујорка, а кад би осетили страх да ће их тајне службе хаковати, опремали би читаве редакције новим компјутерима.
Дакле, „Гардијанови“ новинари су имали добре услове за рад. У Србији су, нажалост, новинари толико слабо плаћени да су напросто приморани да се ослањају на већ „сварене“ и „дотурене“ информације јер једини начин да им живот има смисла с тако малом платом јесте у томе да ништа не раде. Ако у културној рубрици често уместо вести читамо саопштења за јавност, због чега не бисмо у политичкој рубрици читали оно што одређени политичар сам срочи и намерно пласира? Наравно, нивои тога су у нашим медијима различити. Најнижи ниво је онај када лењи новинар у рубрици културе објави саопштење за јавност уместо да сам напише вест.
Нешто виши ниво је када „благо стимулисани“ новинар из спортске рубрике укаже пажњу на неког играча или нечију свињарију који не заслужују пажњу. Потом идемо све више у хијерархији, преко црне хронике и политичке рубрике до тачке када интересне групе оснивају читаве новине како би пласирале своје ставове, информације, злоупотребљавале обавештајне податке итд. Сви ови медијски феномени нису измишљени у Србији, само се код нас јављају у једној упадљиво јадној форми јер их реализују слабо плаћени и површни људи.
Међутим, то не мења суштину медијске слике која је пресликана из других земаља. Зар нису терористи из групе БадерМајнхоф користили „Шпрингер“ као погрдну етикету за медије? Зар није Руди Дучке упуцан када је један читалац „Билда“ који је издавао тај медијски концерн буквално схватио наслов „Зауставите Рудија Дучкеа“? Данас је та кућа значајан власник наших новина.
Дакле, наручени текстови из „Политике експрес“ после којих страда Ћурувија и разни други видови манипулације таблоидима имају своје корене у западној штампи, која истовремено треба да нам служи и као узор. Ипак, разлика је у томе што тамо на киоску новинаре попут Лука Хардинга не морамо да купујемо у форми књиге, већ постоје новине у којима они пишу.
Такве новине нама недостају и плашим се да их неће ни бити до тренутка када неком власнику медија не постане профитабилно да држи квалитетан медиј базиран на темељно истраженим вестима. Самим тим, још јако дуго нећемо имати ни свог Сноудена јер код нас он не би имао коме да се обрати.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.