Вести
01. 07. 2014.
Свака власт има своје медије
За катастрофално стање у медијима одговорност свакако сносе држава и политичка елита који не одолевају потреби да утичу на медије али чини се да одговорност треба тражити и у самим медијима.
Јер, свакој цензури претходи аутоцензура. Сећам се извештаја сад већ покојне Верице Бараћ у којем су до детаља назначени примери злоупотребе медија. Али извештај је тада у целини, колико ми је познато, од штампаних медија, објавио једино „Сведок”, да би медији који су га игнорисали као да не постоји, данас почели да га својатају као свој „допринос” медијским слободама у Србији.
Ово је само наставак онога што се дешавало и пре, али организације и медији који сада гласно причају о цензури то нису чинили у време претходних власти. Напротив: игнорисали су многе примере цензуре, и што је још горе - били крајње селективни у извештавању о цензури. Подсетићу читаоца на ћутање већег дела медија, невладиних и међународних организација на катастрофалне измене Закона о медијима 2009. године.
Сада је дигнута велика прашина због обарања сајта „Пешчаник”. Међутим, када је у време претходне и ове власти обаран сајт једног можда и посећенијег портала - „Нове српске политичке мисли” - већина оних који су данас гласни у помињању цензуре није реаговала. Најгори напад, који је довео до потпуне блокаде сајта НСПМ, десио се када је објављен текст Слободана Антонића у којем је оштро критикован актуелни премијер. Тада готово нико није пренео саопштење НСПМ. Сличну судбину имао је и сајт невладине организације „Напредни клуб” који је 20. фебруара оборен и коме је избрисан готово целокупан претходни садржај.
Када је септембра 2012, у време политичке и медијске доминације Демократске странке, узбуњивачки портал „Пиштаљка” објавио материјал који доказује везу Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића у листу „Прес”, нико од оних који се сада намећу као истакнути борци против цензуре и мешања политике у медије није се огласио. Тек неколико месеци касније, када је формирана нова влада, ту вест је као „ексклузиву” и као своју „велику победу” објавио један таблоид, који је у време власти ДС-а био њима наклоњен (с пратећим политичкомаркетиншким утицајем), а сада се окренуо новој власти. Већи део медија није дигао глас ни када је влада Мирка Цветковића својевремено одлучила да селективно обештети поједине новине којима је дистрибутивна кућа „Футура” дуговала новац, а чије је обавезе преузела држава.
Заправо, многи примери у медијима у Србији показују да свака власт има „своје медије” из чега може да се постави питање: да ли неки медији (и НВО) који данас критикују цензуру, а прећуткивали су је у ранијем периоду, показују заправо љутњу што нису део неког новог медијско-политичког договора са актуелном влашћу? Чини се да нам ови, али и многи други примери, говоре да и унутар самих медија, и за њихов положај заинтересованих НВО и међународних организација, постоји велика селективност која није заснована на вредностима слободе говора и мишљења, већ на принципу „наши” и „туђи” медији.
Па је, тако, невиђени скандал када се обори сајт „Пешчаника”, и пример (ауто)цензуре када се смени шеф деска у једном листу, али зато није скандал када се обори неки други, у најмању руку подједнако утицајан и посећен сајт, када се игнорише спрега политике и крупног капитала у медијима (случај „Прес”), када се ћути о рђавим изменама Закона о информисању, када самопрокламовани портпароли медијске слободе и независности ћуте о смени уредника и новинара „Политике” 2008. који су се замерили медијском саветнику председника Тадића, или када се занемари снимак како извесна Џеси, моћник из кабинета бившег председника Републике, баца микрофон и тера са конференције новинаре једне телевизије?! Дакле, очито је да унутар самих медија имамо оштру поделу која се темељи на ставу да ће се игнорисати сви они који нису „наши”.
Тако се долази до тога да су медији и слобода говора угрожени само када су одређени медији угрожени. Реч је о оним медијима који мисле да имају монопол на независност, на новинарску етику и углед. А немају! Да будемо потпуно отворени: чињеница је да се данас много отвореније пише о медијској цензури него што је то био случај у време власти Бориса Тадића и ДС. Игнорисање одређених информација и медија само зато што нису „наши” је увертира за аутоцензуру.
Дешавања у медијима у Србији већ су годинама показала да је лакше тапшати се по рамену, делити награде и признања унутар затвореног круга за новинарску изузетност и слободу, а успут прећуткивати многе чињенице зарад договора с људима на власти који су увек ту само привремено. Међутим, светлуцаве награде праћене бескрајним компромисима нарушавају и илузију о слободи у Србији, а камоли слободу саму.
*Новинар
Коментари (1)
Остави коментар02.07.
2014.
U ČEMU JE RAZLIKA
Prošla vlast je težila da cenzura predhodi autocenzuri, današnja vlast teži da autocenzura predhodi cenzuri a mediji sa zebnjom iščekuju sledeće javne i zakulisane aktivnosti domaće i strane političke elite, kao ostalih zaintreresovanih uticajnih faktora za kreiranje medijske scene Srbije.
ОдговориNovinari su, po već godinama ustaljenoj praksi, bez ikakve " zdravstvene terapije".