Вести
25. 06. 2014.
Чекајући Сороса
Има превише моћних људи у САД и ЕУ који верују да се Србија може „европеизовати”, или бар одвојити од Приштине и примаћи Бриселу, само ако не буде отворено друштво.
Новинари који су деведесетих желели да говоре против самовлашћа и боре се за бољу и другачију Србију могли су да рачунају на подршку са Запада. Било је оних који су, с разлогом, били сумњичави према мотивима и стварним циљевима, али Фондација Џорџа Сороса и многе владине и невладине институције омогућиле су да се појаве и опстану медији у којима се могла чути критичка реч и прочитати верзија која се разликовала од званичне.
Шта год неко данас мислио о Соросу, или људима који су имали личну корист од обилних донација, без његове помоћи грађани Србије би деведесетих живели још неслободније, а Милошевић би владао још дуже и неодговорније.
У Београду и даље постоји малена канцеларија Соросове „невладине, неполитичке и непрофитне организације”, али Фондација за отворено друштво у Србији се последњих година углавном бавила „безбедношћу младих”, „коришћењем ИПА фондова” и „јавним набавкама”. Иако на сајту њујоршке централе пише да је главни циљ „изградња живих и толерантних демократија чије су владе одговорне својим грађанима”, слобода медија – предуслов такве демократије – овде одавно није у првом плану.
И сродне западне институције престале су да дају подршку јачању критичке јавности. Независни електронски медији, некада главни пулени, постали су временом мање слободни и отворени од јавно-државних. Истини за вољу, чак и у много богатијим и развијеним демократијама „слободно тржиште” није увек било на страни фер и уравнотежених медија.
Ипак, у Србији кључну улогу игра један фактор који није универзалан. Убрзо после рушења Милошевића постало је јасно да „жива и толерантна демократија” није савезник остваривања „виших циљева” у региону. То није промакло владајућим гарнитурама – Демократска странка је систематски гушила медијске слободе, а то су наставили да чине и напредњаци. При томе, и успешни мали привредници и велики корпоративни оглашивачи знају где послују и колико су утицајни они западни актери који мисле да је земља данас не само на правом путу већ и у јединим правим рукама.
Има превише моћних људи у САД и ЕУ који верују да се Србија може „европеизовати”, или бар одвојити од Приштине и примаћи Бриселу, само ако не буде отворено друштво. Стиче се утисак да су Сорос и други амерички „мандарини будућности” закључили да нама, ипак, треба једно прилично затворено друштво. Зато већ годинама нема искрене подршке отвореним медијима и онима који желе било једну другачију Србију, било више слободе на дугом и неизвесном „европском путу”.
Новинаре више не убијају. Постоји неколико гледаних емисија које су отворене и штеде мало кога, али оне углавном служе као својеврсни вентил (лако га је затворити) и помажу одржавању илузије да на телевизијама постоји значајнији простор за слободно новинарство. Поврх свега, оне доприносе стварању утиска да су остали новинари кукавице или да су сами криви.
Ипак, огромну већину не треба олако осуђивати. Новинари у информативним редакцијама, а и у многим штампаним медијима, изложени су сталним притисцима и ултиматумима да одустану од кључних етичких принципа док, истовремено, многи једва састављају крај с крајем. Велики број се свакодневно суочава са захтевима политичара, власника и уредника које се могу оправдано назвати цензорским. Многи су били сведоци уништавања каријере и угрожавања егзистенције колега који нису желели да заћуте и које није имао ко да заштити.
Право питање за новинаре у Србији више није да ли се аутоцензуришу – већ да ли се довољно често угризу за језик. Самоцензура овде одавно није знак саможивости или кукавичлука. Тај невидљиви, интернализовани облик цензуре само представља потврду одржавања контакта са једном необичном, али несумњиво неслободном реалношћу.
Медијске слободе страдају увек када се уврежи схватање да нека политика нема алтернативу, али његовом упорном наметању и учвршћивању током последњих десетак година нису кумовали властољубиви домаћи политичари. Зато губе време сви они који гледају на Запад и очекују помоћ. Овог пута неће бити алтернативних пројеката и донација за новинаре који су ућуткани или отерани из дисциплинованих медија. Џорџ Сорос неће поново доћи у Србију.
Предавач на Факултету за медије и комуникације
Зоран Ћирјаковић
Коментари (1)
Остави коментар25.06.
2014.
Interesantno razvrstavanje elektronskih medija
Sta se podrazumeva pod izrazima "nezavisni elektronski medij" i "javno-drzavni elektronski medij"? Tih izraza i njihovih definicija nema u nacrtima medijskih zakona. Cini se da nezavisan moze biti izdavac medija odnosno medijska organizacija koja je u javnoj (drzavnoj) ili privatnoj svojini, i koji pruza usluge od javnog (opsteg) ili komercijalnog interesa.
ОдговориPrema novom Zakonu o zaštiti potrošača, audio-vizuelne i druge medijske usluge nisu usluge od opsteg ekonomaskog interesa, dok elektronske komunikacione usluge pomocu kojih se pruzaju medijske (informacione) usluge - jesu?!