Вести
18. 06. 2014.
Слобода – у медијима и око медија
Овде се некако уврежило мишљење да слобода медија важи само за оне који раде у медијима, односно за новинаре
У књигама, уставима и законима, конвенцијама о слободи као водећој вредности друштвеног и индивидуалног живота нема се више шта додати. Њене муке настају када се нађе у жрвњу политичке и друштвене стварности и када се увери да је од слова до дела много предела.
Издвојимо два стална проблема теоријске и практичне природе – 1) где су границе индивидуалне и групне слободе и 2) како спречити да се слобода не користи као покриће за промовисање страшних облика егоизма и нихилизма. Одговор на прво питање остављамо филозофским расправама, али није на одмет подсетити учеснике дебате на реченицу једног јунака из романа Зли дуси да „апсолутна слобода води у апсолутну тиранију”. Говор о слободи морао би да обрати пажњу и на последице апсолутизације ове вредности.
За српске прилике важнија је расправа о другом проблему – не о слободи апстрактно већ о практичној слободи, и то слободи медија. За унутрашње и спољашње чуваре српских медијских слобода ово је џокер-тема. Као она карта која може да замени било коју другу у игри за округлим столом, под јарким светлом сијалице, тако наши чувари слободе, када треба повући уши Србији, дохвате проблеме с медијским слободама, тачније затрубе да су ове слободе угрожене. Очекивано. Између слободе речи и дела много је предела. Увек ће бити мањка слободе. А то треба искористити кад затреба.
Погледајмо ствари изблиза. Форсира се у нашој јавности да је проблем слободе медија у ограничавањима која долазе изван медија. Углавном је то релација државна власт – независни медији. Овај стереотип је толико пустио корен да се проблем слободе медија аутоматски пребацује на власт у држави. Као и сваки други ванискуствени образац мишљења тако и овај олако прелази друга ограничења као што су власништво, домаће и инострано, личност новинара, уређивачка политика, маркетиншки послови привредних организација. Нема никакве сумње да сви ови друштвени актери снажно утичу на слободу медијског изражавања у Србији баш као и у другим демократским државама. Овим се хоће рећи да мрежу око практичне слободе медија плету разне интересне организације и појединци.
Позив да се „поштују слобода медија и да се дозволи новинарима да постављају питања” властима који долази изнутра и споља, ваља испитати са још једног становишта. Слобода медија? Шта то заправо значи? Да ли то треба разумети као слободу за оне који своју делатност обављају у медију или и за оне који користе медијске производе, дакле публику. Овде се некако уврежило мишљење да слобода медија важи само за оне који раде у медијима, односно за новинаре.
Зашто је важно да ову ствар распетљамо? Ако је слобода медија само за медије онда ова вредност има инструментални карактер. Они у медију могу слободу да користе на десет различитих (не)критичких начина – од истине, објективности, етичности до лажи, увреда, мржње. Јединствена је прилика запослених у медијима да користе ово средство на начин своје слободе. У том случају морамо да одговоримо на питање – а шта је са онима изван медија, читаоцима и гледаоцима. Где је њихова слобода критике медија? Ту смо, дакле. Критика медија је критика имена и презимена новинара који слободу професије користи за јавно изражавање свог виђења ствари о којој извештава. То виђење може да критикује особа или установа изван медија. Ако се то деси није реч о критици медија већ о једном гледишту које је пласирано штампаним или електронским средствима. Исто то важи и када је реч о представницима државне власти.
Ако запослени у медију изрази неистину или клевету на рачун представника власти, све с позивањем на слободу мишљења, ту исту слободу може да користи и представник власти да упути своју критику речи запосленог у медију. То би неки дочекали као угрожавање медијских слобода. Опет замена теза. Било би угрожавање слобода ако би се законом уредила ова врста зависности медија. Али ако запослени у медију користе слободу да изнесу виђење ствари на свој начин, исту слободу могу да користе и представници власти да би одбранили своје виђење ствари. И онима у медијима и онима изван медија припада једнако право на заштиту личног достојанства и утврђивање истинитости, а том праву служи слобода.
Социолог, научни саветник
Коментари (1)
Остави коментар19.06.
2014.
Medijska organizacija je pravno lice
U pravu je prof. dr Zoran Avramovic kada u ovom tekstu postavla pitanja i daje odgovore: "Sloboda medija? Šta to zapravo znači? Da li to treba razumeti kao slobodu za one koji svoju delatnost obavljaju u mediju ili i za one koji koriste medijske proizvode, dakle publiku. Ovde se nekako uvrežilo mišljenje da sloboda medija važi samo za one koji rade u medijima, odnosno za novinare. Zašto je važno da ovu stvar raspetljamo?" [...]
ОдговориPo mom misljenju, odgovor je jednostavniji. Naime, prema clanu 11. stav 2. vazeceg Zakona o javnom informisanju i clanu 29. stav 3. Nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima, javno glasilo, odnosno medij nema svojstvo pravnog lica. Medjutim, u prenesenom znacenju, preduzeca i organizacije koje proizvode vesti i zabavne sadržaje za medijije - novine i druga sredstva javnog obavestavanja - često se takodje nazivaju "mediji". Preciznije - medijske organizacije, pravna lica ili subjekti prava, jesu u nacelu slobodni - ili nisu slobodni?