Вести
27. 05. 2014.
Уживо је много страшније
Сања Драгићевић Бабић, новинарка РТС, гледала је својим очима како су за само неколико секунди нестајала цела села у Србији. Она је, по новинарском задатку, летећи у војном хеликоптеру посматрала како се куће губе у клизиштима и мада се трудила да обави посао професионално, признаје да није успела да савлада емоције.
Најдраматичније је било када смо поред Малог Зворника летели над местима која су уништена у клизиштима. За само неколико секунди нестајали су засеоци, уништене су куће, преврнути аутомобили, трактори, одсечени путеви, прекинути мостови. То не може на исти начин да се доживи кад се гледа на телевизији, у то морате сами да се уверите.
Како сте успели да до краја останете професионални?
- Зашто бих остављала емоције по страни? Не знам да ли постоји иједна особа ових дана, било да је то војник, полицајац, ронилац, волонтер, сниматељ, возач, новинар... која је успела да искључи емоције. То је немогуће. Ко каже да може не говори истину. Имати емоцију то је људски. Не прећи границу то је професионално.
Шта је за Вас значила прилика да људима испред малих екрана представите снимке из војних хеликоптера?
- Пре свега хвала војсци Србије што је и поред свих задатака имала разумевања и стрпљења за нас. Захваљујући тим снимцима видели смо које и колике су размере свега овога. Улицама теку реке, из воде вире само кровови, нека села су нестала, видите само остатке кућа...
Да ли сте осећали страх?
- Од летења не, само од онога што сам из ваздуха видела.
Кад Вам је било најтеже?
- Када сам видела лица људи који напуштају своје куће, мајке са децом, први сусрет с људима који су данима били одсечени од света. Њихов стисак руке. Сведочанства о дану када је наишао водени талас или када се читаво брдо, како они кажу, ваљало и кренуло на њихове куће, у којима су била деца.
- Одакле сте добијали највише информација?
- Директно с терена, од оних који су били у местима под водом, од кризних штабова, од обичних људи.
Како сте поднели тај темпо рада?
- Непримерено је причати о нашем напору кад погледамо све оне које је ова катастрофа задесила. То је мука. Колегама и мени сигурно није теже него њима.
На терену је, кад је реч о новинарима, било више жена него мушкараца. Шта вам то говори?
- Да је у новинарству све више жена.
Мислите ли да су друштвене мреже више помогле или одмогле у овој ситуацији?
- Мислим да су ипак више помогле. Свака част свима који су на друштвеним мрежама давали информације, позивали на помоћ. За оне друге, који су ширили дезинформације, сваки коментар је сувишан.
Сви моји хероји
Ко су прави хероји ових дана?
- Деветогодишњи Андреј који волонтира, Петар и Немања који слажу џакове с песком у граду у којем никад нису били, Марија из Црвеног крста, војник Ненад и полицајац Никола који ускачу у воду и евакуишу људе, докторка Сања, ватрогасац Дејан, ронилац Срђан, матуранти који прикупљају помоћ...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.