Вести
13. 05. 2014.
Како је победила цензура
Морам признати да сам се добро двоумио да ли да опет пишем о политичким притисцима на медије, али пошто је реч о нечему што задире у саму срж права на слободно мишљење, ред је да се о томе каже још која реч.
Дакле, владајућа напредна странка прозвала је недавно РТС да "служи као свакодневни полигон за прљаве нападе на председника СНС-а Александра Вучића", после гостовања шефа деска Вечерњих новости Срђана Шкора.
Он је рекао да није добро што смо створили друштво где се за сваку ситницу иде код будућег премијера, који је баш у том тренутку излагао премијерски експозе. Исти је десетак дана касније попио смену са тог места, а усмено образложење заправо најбоље одсликава однос политика-држава-медији. Речено му је да су они ипак државни медиј, односно владин лист.
Објашњавајући потез своје странке, премијер ниједном речју није рекао да се не слаже са тим саопштењем, али је нагласио да је "врло глупо изабран дан" за његово објављивање. То само може да значи да се премијер слаже са саопштењем своје странке, што и није чудно, али показује и шта заправо мисли о медијима и шта намерава да ради наредне четири године.
Да се не заваравамо. Умирање српских медија почело је још у време Милошевића.
Настављено је у време ДОС-а, када се уместо толико прижељкиваног и очекиваног отварања медија након октобарских промена 2000. десило потпуно супротно. Тадашњи владајући ДОС је само искористио Милошевићеве механизме контроле и наставио тамо где су они стали. Овај пут са другим, нама ближим и подобнијим актерима. Коштуничина влада је такође гурала своје људе на челна места државних медија, док је Тадићева влада постојање и контролу медија у Србији довела до апсурда. Све информације су ишле из једног центра, председниковог кабинета, новинари су по политичкој директиви у државним медијима склањани из сектора које су годинама пратили и сви су ћутали... Да ли знате зашто су склањани? Једноставно зато што су постављали незгодна питања министрима и посланицима. Питања заснована на знању, познавању стања у области која се прати (војска, полиција, економија, скупштина града Београда, друштво, па чак и спорт!), али и због тога што сви ти наши вајни назови политичари, јер они то јесу, нису имали ама баш ниједан смислен одговор. Новинари су данас потонули у аутоцензуру, а како сјајно пише писац Данило Киш, "аутоцензура је сестра лажи, духовна корупција..."
Ипак, ућуткивање медија може само да произведе контраефекат. Оно у чему је данас Србија јесте једна експлозивна комбинација екстремног национализма, тоталног сиромаштва и беде, диригованих државних медија, рехабилитације ратних злочинаца и релативизације историјских догађаја и изједначавања ослободилачке борбе са колаборацијом са нацистима...
Оно у шта домаћи политичари дубоко верују, а то је и сада владајућа Српска напредна странка лепо дефинисала својим прилично огољеним иступом, јесте да пошто државне медије, јелте, финансира држава, она има право да диктира услове и захтева послушнички однос... Власт, очито, може да смењује уреднике и да бира подобне новинаре како јој се прохте и понаша се у стилу - "пише позитивно, може бити користан". Управо тако се према власти односи највећи број новинара у државним медијима.
До каквог је апсурда била доведена цензура, а то би без проблема могло да се примени и у данашњој Србији, најбоље показује случај током диктатуре краља Александра Карађорђевића. Једна београдска редакција хтела је да објави бајку о неком крокодилу који је јурио децу. Крокодил из приче је дошао на Теразије, пред њим је бежао Перица, а за њим јурио жандарм. Цензура није дала да то буде жандарм, да га не би прогутао крокодил! Код нас је тај крокодил (медији) изгледа остао без зуба.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.