Вести
12. 05. 2014.
Милошевић је тражио да не буде ратних страхота у вестима
Некада су улози били много већи, овако Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник српског и проруског недељника Печат (Лист слободне Србије), у разговору за Данас Право, упоређује време социјалистичке цензуре са садашњом медијском сликом.
Како је био и главни уредник неколико забрањених бројева листа Студент (затим и Књижевне речи и Књижевних новина) почетком седамдесетих и осуђен на две године забране писања због увреде Тита, да би као први генерални директор РТС-а (када је та кућа настала од југословенске ТВ Београд) словио за Милошевићеву цензорску и пропагандну "песницу", Вучелић се формално вратио почецима каријере.
Каже да његов опозициони Печат, са великом и стабилном читалачком публиком, не добија никакву посебну руску подршку, додајући да верује да у пословној Москви и њеним фирмама у Србији не показују да знају за њега. Насупрот увреженом мишљењу, оцењује да таблоиди немају значајнији утицај, те да медије у Србији оптерећују пре свега необразовани, неуки и у транзицији "пожутели" новинари.
Каква је медијска слика била из позиције генералног директора РТС, а каква је сада са места уредника опозиционог магазина?
- Тешко је и компликовано упоређивати, оно је било време и санкција и ратова. Али није било директне цензуре. Нема ниједног новинара који може да посведочи да сам му ја било шта наложио икада. Ако је ишта долазило од Слободана Милошевића, то је било да те информације које се појављују не садрже страхоте које се дешавају у рату. И то бих ја, да је Милошевић поживео, и рекао као сведок одбране пред Хашким трибуналом. Требало је да сведочим у мају 2006. Толико о томе. Али, ако то време упоредимо са Западом који сада "не" ратује у Украјини, е онда је то било доба апсолутне слободе. Јер, ово што тренутно раде западни медији, а што се може документовати и читањем Печата, јесте права директна ратнохушкачка бојева пропаганда са најциничнијим могућим лажима, иста она каквој је била изложена Србија на Косову, или раније, са свим оним догађајима као што су масакри у Рачку, на Маркалама, у Улици Васе Мискина...
И ви сте на списку новинара који су подстицали ратнохушкачку пропаганду?
- Ком списку? Оног несретника (Владимира) Вукчевића и Векарића? Част је наћи се на таквом списку. Уосталом, што се нико није бунио и дизао галаму због списка? Мислим да су у том Тужилаштву (за ратне злочине) неквалификовани и да активно учествују у окривљавању Срба и Србије... Како сада делује на оне који су окривљавали Србију чињеница да је хашки тужилац одустао од оптужбе за Велику Србију на суђењу Милошевићу, како делује на поимање истине и цензуре и слободе медија што је повучен из оптужнице злочин у Улици Васе Мискина, и што је питање одакле су дошле експлозије на Маркалама. Затим, како делује чињеница да се откривају толики злочини над Србима, али да се открива где и како ратују муџахедини... А због објављивања таквих тачних информација потезана је оптужба да се ради о ратнохушкачком новинарству... Изгледа, не делује никако. Сада би требало тај неко ко је раније имао те оптужбе да их повуче или бар преиспита.
Како видите медијску ситуацију у Србији?
- Наша штампа и наши медији, а пре свега они централни и нетаблоидни, имају у целини један задатак - да све кључне и важне теме ставе у запећак и да ниједно кључно питање Србије не избије у први план и да се одговорно разматра, јер би тако дошло до формирања критичке јавности. То је основни циљ, и неко га спроводи свесно, а неко зато да би се уклопио у општи тренд. Наши медији тако раде већ јако дуго. О било којој теми да је реч - реформама, приватизацији, распродаји јавних добара...
Закључујете да има аутоцензуре?
- Основни сигнал о томе да у Србији влада некаква аутоцензура дошао је од неког странца, не знам кога више, мислим да је (Јелко) Кацин то рекао први... Они стварно немају више никакво морално право да причају о цензури и аутоцензури у Србији. Кацин, или било ко са Запада, уз веома ретке часне изузетке, последњи је човек на овом свету који треба таква и слична питања да поставља. Да то прича после овога што су хиљадити пут поновили, сада на примеру Украјине, где ниједном нису приметили нацисте, свастике, Десни сектор, фашистичке поздраве, где су постали савезници нацизма... Тако се онај Мек Кејн слика окружен активистима Мајдана са нацистичким поздравом...
Добро, да ли вас неко лично као власника и уредника Печата притиска?
- Не, нема ни једног јединог политичара који је икада интервенисао или нас на било који начин притискао, иако нам уређивачки ниједна власт није била по вољи. Постојао је само један притисак од стране жутих, исказан кроз покушај отказивања пословног простора у коме је боравила редакција. Једноставно, нико ме од политичара није звао.
Вас су лично новинари својевремено оптуживали за страховладу на РТС?
- Нико није отпуштен на РТС-у. Него је 1.140 људи отишло на принудни одмор. Има ли 1.140 новинара на РТС-у? Сада у Србији? Нису отпуштени него су примали 80 одсто плате. Ниједног човека нисам ја ставио на списак за принудни одмор, него шефови радних јединица. Одлучивали су њихови уредници и шефови. И нико није отпуштен, него су неки кршили правила, неки су већ увелико радили за друге компаније, рецимо Дојче веле, ББЦ. Иако су у РТС-у добијали плату. По сили закона морали су бити отпуштени. Карактеристично је нико не спомиње оних 1.100 људи који нису новинари а морали су такође на принудни одмор по сили закона.
Ко сада ствара медијску слику у Србији?
- Новинари, који су неквалификовани и највећим делом "жути". И уредници чија је огромна већина још "жућа". Не знају ништа о теми о којој пишу или праве прилог. Намножила се врста новинара који не раде ништа сем што подносе диктафон неком. Једино што знају је да траже и да узимају изјаву "реците то, реците то". Много тога извире из саме, са Запада увезене, природе таблоидног новинарства. Та повика на таблоиде данас је оправдана, али све је то написао пре 40 година Гинтер Валараф о Билд цајтунгу. Његова књига зове се "Операција Билд", и таблоид и даље функционише онако како је то он описао. Билд је, као што знамо, врло читан таблоид. Информација објављена у таблоиду по правилу не одговара стварном догађају или истини, она је увек модификована. Не говорим о лажним вестима, него о обради стварности. Природа таблоида је таква да мора да интригира и да задовољава некакве страсти публике. Нас док разговарамо сада може неко да слика кроз прозор и да том догађају да другачију конотацију у таблоиду.
Како оцењујете утицај таблоида?
- А у чему су то па таблоиди успели? Шта је било са тим људима које су, како кажу, сатанизовали? Је ли Дулић или Ђилас рецимо за нешто осуђен? Колико је људи годинама пролазило "топлог зеца" у време владавине некакве Џеси или Ракића и Ђиласових налога? Онда то никоме није сметало и нико од тих који су били на тапету није имао породицу и децу. Имају ли само они децу и породицу и када су их се сетили? Таблоиди немају никаквог пресудног утицаја. Они обележавају људе, који у међувремену само напредују - постају јунаци, лидери странке, остају председници спортских клубова, министри, жртве које сви жале.... Кога су важног таблоиди намерачили а да је настрадао? Наравно, наносе неку штету, али шта је њихов утицај? Ништа. Ништа у односу на оно што чине централни штампани медији и све телевизије са националном фреквенцијом на челу са Јавним сервисом на коме се држе и "црних листа" и цензуре.
Никад директива, само опредељење
- Не постоји ниједан новинар који може да каже да сам му ја дао неку директиву како да пише, уради ово или оно, променио му текст, сем уредничких интервенција, што радим и данас у Печату. Неко је имао храбрости да нешто напише, а други није. Постоји и питање опредељења људи и спремности на жртву оног ко се бори за истину, а да о човековом карактеру и не говорим.
Опредељење није цензура која смета објективности. Ви данас имате људе који немају никакво опредељење. Кад кажем опредељење, не мислим стриктно на политичко. Можете имати критичан став према неолиберализму, или приватизацији јавних добара или према социјалној држави. То су уверења. Огромна већина наших новинара "жутост" сматра обрасцем професионализма и у томе су садржана сва њихова "уверења". Од тога болује наше данашње новинарство.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.