Вести

08. 05. 2014.

Аутор: Зоран Ћирјаковић Извор: Време

24 сата медијске неслободе

Претходних година смо могли да гледамо домаће верзије најразличитијих западних програма – од "Британија има таленат" до "Очајних домаћица". Али ретко када је нека балканска копија била толико добра и достојна скупог оригинала као емисија "24 минута са Зораном Кесићем".

Консензус о овој емисији, која штеди мало кога, толико је снажан да казати да Кесић није одличан значи изложити себе оптужбама да сте фрустрирани или љубоморни – "хејтер", речено жаргоном американизованих генерација. Ипак, да је јединство у Србији теже остварити него послати човека на месец, сведочи тврдња да Кесићева софистицирана спрдачина представља грађански наставак Индексовог радио позоришта, емисије коју су у Београду одувек презирали сви они који су желели да делују "кул".

На истом каналу, пре "24 минута", емитује се "Утисак недеље" (производ продукцијске куће "Мрежа"). Иако, за разлику од забавног и тефлонизованог Кесића, жестоко оспоравана и клеветана, Оља Бећковић је постала институција, један од најцењенијих новинара у Србији.

За разлику од Александра Тијанића, Оља не може да напише књигу која би се звала "Ја и нико мој", али нико од нас није могао да бира родитеље. Она је велика упркос дисквалификацијама оних који не знају шта да јој замере па инсистирају на ратоборном оцу, коме, чак ни после серије пораза и кумановске капитулације прикривене смоквиним листом УНМИК-а, није доста ћерања. Мада, као и Матију, Ољу највише вређају грађани који се понижене Србије много више гаде него што желе да разумеју њене хроничне фрустрације и болове.

Две емисије су спојене пупчаном врпцом и чине јединствену целину – редак простор слободе говора и критичке речи у све гушћем телевизијском мраку у Вучићевој Србији. Али, чак и ови слободни минути представљају моћно средство ућуткавања понижене професије, необичну алатку која доприноси даљем сужавању простора за етичким принципима вођено новинарство.

Кесић је у једном важном смислу преузео улогу Бранкице Станковић – храбре и аутистичне новинарке која је раније била злоупотребљена да би на Б92 био пацификован и обесмишљен отпор медијских професионалаца претварању информативног програма ове куће у, практично, дневни билтен Тадићевог кабинета, Демократске странке и сестринских евроатлантских снага.

Ипак, Бранкица је одиграла и неупоредиво значајнију, историјску улогу. Између осталог, ова необична и неустрашива медијска ратница је, уз малу помоћ пријатеља, утрла пут Бриселском споразуму и, практично, докусурила медијски неписмену Демократску странку Србије, последње Мохиканце у борби за поштовање територијалног интегритета и суверенитета апатијом натопљене земље. Бранкица ће вероватно остати запамћена и као један од, то у новинарском жаргону нема ружне конотације, највећих "булдога" – кад шчепа "жртву", не пушта.

Нажалост, прво Оља и Бранкица, а затим и Кесић, омогућили су Верану Матићу и његовим наследницима (власничка структура Б92 је до пре неколико месеци била мање транспарентна од битумена) да отвореност и критичка реч у потпуној тишини буду полако уклањани из информативних емисија на некада најслободнијој телевизији у Србији. Штавише, данас важи једно тужно правило – што је Зоран Кесић забавнији и гледанији, то лакше и брже нестаје све оно због чега смо волели Б92 и веровали његовом информативном програму. Зато, упркос вредности и квалитету Оље, Бранкице и Кесића, после вишегодишњег етичког чишћења овај медиј се претворио у карикатуру недостојну свог имена.

Не желим да сугеришем да је за суноврат на било који начин одговоран популарни трио. Али, на пример, "Инсајдер" о начину како је претходних година уређиван информативни програм на Б92 представљао би један од најшокантнијих. Галерија етички осиромашених ликова, приземних мотива и понижавајућих ситуација представља савршену тему за истраживачко новинарство. Таблоиди, колико год да су опасни и моћни, били би сувише јефтина и лака тема.

"Утисак недеље" и "24 минута" Александру Вучићу и његовим послушницима данас првенствено служе као бенигни вентил, софистицирана анестезија за оне који још верују да нешто може да се промени у приватизованој Србији. Иако је Оља, а можда и Кесић, изложена различитим притисцима и ултиматумима, они на Б92 производе једина два сата и 24 минута правог информативног програма недељно – и у САД је забављачки сегмент, Кесићевски "инфотејмент", одавно постао његов интегрални део.

У информативним редакцијама, не само на Б92 већ и на осталим телевизијама, царује убитачна комбинација полтронства једних, (сасвим разумљивог) страха других, профитерства трећих и глупости, те блажене људске слабости четвртих. Постоје, наравно, и они пети – новинари који су желели да говоре, али им нису дали. Нажалост, бојим се да они одавно не раде на булеварској телевизији у којој Веран Матић има мање власти него Зоран Лилић у Милошевићевој Србији.

Не треба губити из вида да је Веран сам режирао тужан крај. Нови власници само довршавају посао човека који је, у изузетно јакој конкуренцији силиконских груди и антифашистичких ставова, био једна од најуспешнијих "спонзоруша" у Србији деведесетих – и један од најгорих власника медија у првој деценији двехиљадитих. Матић је уређивање информативног програма углавном препустио парановинарима који су се, прво, трудили да испуне очекивања и хирове челника Демократске странке, а затим су се, практично преко ноћи, преоријентисали на нове спонзоре – напредњаке.

Борис Тадић се Србијом и њеним проблемима бавио сат-два дневно, углавном предвече. Веровао је да себе и своју странку бирачима може "продавати" помоћу телевизије као, на пример, улошке с крилцима или афричку шљиву. За разлику од "Бокија", Александар Вучић се труди да грађане Србије, бар јавно, не третира као волове.

За сада, Вучић не показује знаке инфекције хубрисом, убитачним вирусом који је кроз историју косио властодршце широм света – фаталнији је од Александра Великог, ЦИА и Сороша заједно. Зато чињеница да нема опозицију не би требало превише да завара. Превелико ослањање на "службу", таблоиде и огроман страх, који постоји чак и код његових најближих сарадника, изузетно је делотворно, али има једну контраиндикацију – смањује имунитет на опасни вирус која напада најмоћније.

Што су људи ближи Вучићу, то више говоре о његовој буци и бесу. Насупрот томе, он нам се на телевизији представља као скоро па кататонични спој Мајке Терезе и Владимира Путина. Нови, до шапата утишани Вучић је, како тврде, вешта креација стручњака кога често описују као "новог Шапера". Следећи премијер је свог спин-доктора довео из Израела, земље која се већ деценијама суочава са неким од највећих изазова везаних за неопходност прикривања или препакивања непријатних реалности. Овде ће то, поред појачаног манира и експлозивних емоција младог владаоца, укључивати и велики део политике коју спроводи.

Изазов није мали. Заокрет је толико радикалан и шокантан да многи и даље верују да је реч о вештом трику вољеног вође. Вероватно чак ни малосрпска Латинка Перовић није могла да сања да ће Немачка постати срце Србије или да Вучић може бити већи модернизатор од Чедомира Јовановића, слабе тачке ове искусне политичке комесарке коју обожавају сви они који се гнушају Србије.

Ипак, поставља се питање – како Вучић и моћни људи који га окружују рационализују своје ново ја?

Димитрије Војнов је одлично сумирао саморазумевање еврооптимистичног владара и његових медијских послушника – они верују да обављају "менаџмент неизбежног". То у великој мери објашњава зашто су чак и неки од највернијих медијских ратника који су били у служби ДС-а са лакоћом прешли под Вучићев барјак. При томе, у намери да истрају на новом курсу охрабрује их и широко прихваћено схватање, које није ни нерационално ни глупо, да је најгора ствар која данас може да се деси "Београду" – да му неко врати "Приштину".

Да би био успешан, "менаџмент неизбежног" подразумева ако не потпуни медијски мрак, онда строгу контролу најмасовнијих медија и кроћење свих оних који верују да се Бриселски споразум морао избећи. Нажалост, наш "пут у Европу" подразумева толико понижења и гутања жаба крастача да то, у суштини, искључује истинске медијске слободе.

Већ је постало прилично јасно и какве телевизијске "алтернативе" ће нам бити нуђене у периоду током кога неизбежно треба некако да постане одомаћено и претворено у "нову нормалност".

Финансиран америчким капиталом, Југослав Ћосић, мужевни новинар који је каријеру изградио на самозаљубљености, невешто фингираном бесу и жестини вештог медијско-политичког предузетника, око себе окупља тим углавном мало познатих новинара који ће производити програм који се најављује као "регионална телевизија Канал Н1". Меру Ћосићевих способности илуструје чињеница да је успео да ББЦ-јеву динамичну форму "жустрог разговора" претвори у досадни "саморазговор" – гости су му углавном служили као повод да из дана у дан интервјуише самог себе.

Друга могућа алтернатива, Ал Џазира, досадна је и безуба. Иако млада и модерно упакована, ова катарско-сарајевска телевизија делује потрошено, као и Горан Милић, главни уредник, који је, после великохрватског национализма, поново открио југословенство. Није лако оживљавати геополитичке мртваце – Милићева "Ал Џазира Балканс" је, нажалост, најбоља и најзанимљивија када не говори о Балкану.

Оно што се данас може видети на бројним каналима далеко је од реалности Вучићеве Србије. Све смо ставили на једну карту и остаје нам да се тешимо телевизијом – "дрогом нације". Ако у недељу увече пропустите 144 минута Оље и Кесића, чекају вас вести и прилози које припремају новинари који су или ућуткани претњама или су сами закључили да је боље ћутати.