Вести
08. 05. 2014.
Пи-Ар цензура
Имате среће да нисам на одмору - овако је гласио одговор портпаролке кључне правосудне институције у Србији на питање Данаса да достави податке о уништавању снимака прислушкиваних разговора за које постоји судски налог.
Дакле, одлучују не тежина теме о поштовању грађанског права на приватност, него нечији лични радни распоред, што је само ситан пример из живота савремених медија.
Недавно је немачки колега, пореклом из једне од земаља бивше Југославије, који је некада радио у угаслом дневнику Наша Борба, направио интервју са највишим државним званичником Србије. Три дана су електронски и штампани медији у Србији преносили опширно делове тог разговора, направљеног за једну ТВ станицу у Бону. Ни по чему разговор није био спектакуларан, тачније, вођен је на начин на који су се некада у Нашој Борби правили интервјуи са политичарима у Србији - опозиционим, и тадашњим владајућим уколико би разговор прихватили. Стандардна информативна новинарска питања - коректни политичареви одговори, са продубљеном политичком поруком.
Зашто је онда тај интервју био толико цитиран и зашто се из њега могло сазнати, као у неком искораку у другу реалност, оно што се из иначе бројних иступа интервјуисаног званичника не може? Сигурно не зато што су политички новинари Наше Борбе били бољи од данашњих, јер нису. Нити зато што је власник тог гласила средином деведесетих - један такорећи аграрни тајкун - био утописта очаран слободним новинарством, имун на политичке утицаје и притисак оглашивача.
Јер, није.
Него зато што је у том међувремену од петнестак година израсла свемоћна пи-ар машинерија као посебна медијска индустрија и протерала новинарство и информацију у превазиђене „формате“. Као што је немачки колега „доспео“ у медијски простор Србије ван тог домаћег пи-ар система, тако је један нормалан разговор, који је као професионални новинар водио са политичарем на власти, постао готово историјски. И на дуже стазе, једини интервју из кога смо нешто успели заиста да сазнамо. И над чиме смо могли да се замислимо, пошто је слобода штампе и говора друго име за слободу мишљења.
Крајем прошлог века, када је у моди била Франкфуртска школа постмарксизма, јако се дискутовало о тезама, рецимо, Херберта Маркузеа да сте у капитализму, за разлику од социјализма, слободни да искажете своје мишљење, али да то ништа не може да промени. За разлику од социјализма, који није могао да се похвали слободом говора, али су изречене идеје могле да промене ствари. Е па, сада имамо од свега помало. Слободни смо да на друштвеним мрежама јавно изразимо мишљење о свему што нас интересује. Али, који део од тога ће се прелити у главне медије, и да ли ће или шта ће од тога утицати на људе, и њихове ставове, па о томе одлучују пи-ар службе, примењујући своје пи-ар технике.
Укључујући и то да ли је пи-ар службеник тренутно добро расположен и одморан.
Зато, као на графиту „Има ли живота пре смрти“, на виртуелном зиду јавног простора можемо питати „Има ли слободе штампе мимо диригованих односа са јавношћу?“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.