Вести
08. 05. 2014.
Деведесете су, изгледа, евергрин
Бојана Лекић, новинарка и медијска консултанткиња, за Данас Право
Стање у медијима је одраз стања у друштву. Дакле, оно је јадно. Три кључне карактеристике су: притисци и страх, јефтина комерцијализација и опадање квалитета рада. Економски фактор вишеструко разара професију. Медији једва преживљавају и у таквој ситуацији подложни су притисцима - и политичким и економским. Мале плате утичу на (не)квалитет рада, а „за мале паре“ и редакције и појединци су у стању да објављују ствари које имају ефекат ломаче и пре и без икаквих пресуда.
Тако имамо и страх у медијима, али и страх од медија - и то оних таблоидних. Да иронија буде потпуна - од тих таблоидних медија данас се боје и они који сада раде у некад неустрашивим медијима. На низак квалитет рада и садржаја утиче и такозвана комерцијализација, која као пожељне намеће садржаје најнижег квалитета, простачког, јефтиног назови хумора и затупљујућег серијског програма, каже за Данас Бојана Лекић, новинарка и медијска консултанткиња.
Борис Тадић, бивши председник Србије, ових дана је оценио да „таблоидизација кочи развој српског друштва“. Међутим, слободно се може рећи да је таблоидизација узела маха баш у његовом мандату. Можете ли да направите паралелу са стањем у медијима - и о таблоидизацији и о пристисцима - у време Тадићеве власти и данас?
- О притисцима на медије из времена Бориса Тадића могу да говорим само на основу оног што чујем у медијима и то сада када он више није на власти. У његово време нико о томе није ни писнуо. А право да вам кажем, кад чујем ко му је био задужен за те притиске, мислим да сви „притиснути“, уместо што данас кукају, треба да се покрију ушима. Ја просто не могу да верујем, а кажу да је истина да се слон престрави од миша. Поражавајуће ми је то што данашња власт кад то осуђује каже „ми само настављамо тамо где је стао принцип успостављен у Тадићево време“. Не кажу - „то није ваљало, хајде да мењамо набоље.“ Него ваљда и ту желе да докажу да могу више. Деведесете су, изгледа, евергрин.
Колико (ауто)цензура новинара представља опасност по професију?
- Где има цензуре и аутоцензуре - нема новинарства. Јако су иритантне биле ситуације у којима је најпре Александар Вучић, а за њим хорски и други, у више наврата поставио питање: „Јесам ли Вас икад звао?“, а сви или ћуте или одговарају: „Ма никад“. Као да притисци тако функционишу. На то је у једном интервјуу реаговала само Оља Бећковић, са гнушањем, наравно. Узгред, није проблем у томе да ли те неко зове, а наравно да те зове, него какве то последице оставља на рад новинара и медија. Нарочито ми нису јасне колеге које раде интервјуе. Ја најискреније верујем да нема незгодних питања, већ да постоје само глупи одговори.
А колико пи-арови утичу на уређивачку политику медија?
- Особе које су заиста стручне за односе са јавношћу (ПР) морају да знају да је у свакој комуникацији добра само „њин-њин“ ситуација, односно да само пуно поштовање новинарске професије може да значи и успех комуникације њиховог клијента. Од таквих пи-арова новинари могу имати пуно користи у послу. Али код нас се свако зове и пи-аром, али и новинаром, због чега се све своди на објаву „билтена“ или пласман за јавност нерелевантних ствари. Ми имамо поплаву назови вести чија је суштина који је функционер где данас био и шта данас сматра. Увек сам тврдила да вест не завређује пажњу националних медија уколико не садржи одговор на питање „зашто је то за грађане важно?“.
Раније смо имали „тајкунизацију“, затим „таблоидизацију“, а сада такозвану „кристијанизацију“ медија. Коме све то одговара?
- Не бих рекла да се фазе смењују, него да једна сустиже другу, те су сад сви наведени „стилови“ актуелни. Медији су готово у потпуности изгубили културну, образовну и улогу коректора у друштву. Великим делом постали су, како то лепо указује најновије истраживање Биродија, политички билтени и средства промоције и пропаганде политичких опција. Пре свега владајућих, а онда, по аутоматизму, и других. Јер се пуко преношење нечег што ти неко сервира претвори у модел рада, па се та матрица потом пренесе на све садржаје. Погрешно постаје доминантно, па отуд и оно што називате „кристијанизација“, али и „старлетизам“, који, молим вас, не желим неправедно да запоставим. Све у свему, делује ми да се данас као најважнија улога медија види - залуђивање нације.
Зашто власт одуговлачи с реконструкцијом медијског законодавства?
- Мислим да има више разлога, а могли би да се поделе у две групе. Прва група се тиче јавних сервиса, а друга приватних, комерцијалних телевизија. Свака власт се декларативно залаже за јавне, независне сервисе, а заправо тежи да су „државни“, односно под њиховом контролом. Затим, сви су свесни огромног вишка запослених у јавним сервисима, али немају новца за социјални програм оних који су такозвани технолошки вишак. И коначно, уместо да нађу модел за наплату ТВ претплате, саопштили су да је треба укинути, па се њена наплата смањила на минимум, што је РТС и РТВ довело до руба пропасти. Онда се власт појавила као „спасилац“ дајући новац из буџета - а који је, не заборавите, опет новац грађана - чиме је јавне сервисе поново подржавила, што је супротно свему што је у складу са европским стандардима до сада урађено.
А кад су у питању приватни медији?
- Ако се не варам, у овом тренутку су буквално све комерцијалне телевизије у озбиљним минусима. Оне користе свој утицај да кроз законе покушају да одузму или макар додатно умање право јавним сервисима на финансирање из реклама, како би њима остало више маркетиншког „колача“. Истовремено, некима од њих гледа се кроз прсте што не плаћају порезе и доприносе као сав нормалан свет, већ се за њих смишљају посебни аранжмани, па се многи не осећају равноправно. Уље на ватру долива и прави рат који се, колико чујем, тренутно води око тачности података мерења гледаности. Нешто ће, међутим, морати да буде урађено, јер нас на то терају обавезе у процесу европских интеграција.
Увек ме растужи спознаја да се овде европски стандард не доживљава као вредност, већ као морање које треба истрпети због очекивања новца из неких фондова.
Извештај о медијима
Извештај Верице Бараћ, односно Савета за борбу против корупције о медијима никада није стављен на дневни ред Владе. Шта вам то говори?
- Однос Владе према том савету, који је иначе сама формирала, никад ми није био јасан. И то се односи на све владе од формирања Савета. Готово да и не могу да се сетим извештаја који је Влада озбиљно разматрала, а да претходно медији нису дигли фрку око нечега. Око овог извештаја, који морам рећи у много чему није био најстручнији и мало је мешао „бабе и жабе“, ћутала је и већина медија. Разлог је јасан - економско-политичка условљеност.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.