Вести
24. 04. 2014.
Дом штампе ... трећи пут али и о институцијама
Прошле године догодио се покушај надзиђивања и доградње Дома штампе на Тргу Републике у центру Београда који је пројектовао Архитекта Ратомир Богојевић чиме би се озбиљно угрозило здање које има веома значајну улогу у историји београдске и српске архитектуре.
Наиме, власник простора на последњем етажу је пожелео да прошири своју имовину али и да надзида још једног ниво, предусретљиви архитекти, постоји индиција да је један од њих академик, урадили су пројекат, један стреотипан стаклени кубус који су поставили на сасвим завршену и аутентичну зграду као неприродан и непримерен додатак, занемарујући принципе струке и професије, назвали све то „рекомпозицијом фасаде“ и започели процедуру покушаја прибављања услова и дозвола.
Друштво архитеката Београда је дало позитивно мишљење на предложени пројекат не поштујући закон јер у закону пише да Друштво архитеката може то учинити само ако не постоји особа која заступа ауторска права.
У овом случају постоји законити наследник ауторских права, архитекта Милица Богојевић-Бобић и њу је, истини на вољу, Председник Друштва архитеката обавестио о пројекту и намери Друштва да том пројекту да своју сагласност. Добио је негативан одговор и посебно је Друштво о томе обавештено и дописом. Дакле, носилац ауторских права на архитектуру Дому штампе је јасно изнео свој негативан став о идеји промене лика здања и било какве инревенције која мења изворну архитектонику. Али неки другачији интереси и буразерска посла су надвладали професионалну етику и правила струке па зашто би Друштво архитеката чија је обавеза да штите ауторска права на згради али и да штити и вредна архитектонска дела било ван овог новокомпонованог модела.
Београдска јавност је бурно протествовала, архитекти и људи из културне сфере којима је стало до тога да се не урушавају вредности створене од предходника и тако заштити преостали делић градског окружења тражили су да овај вандалски чин буде обустављен и здање Дома штампе очува у свом узворном и аутентичном изгледу јер, између осталог, има статус појединачног културног добра под предходном заштитом, а поред тога елаборат за проглашење здања Дома штампе за културно добро је тада био у припреми у Заводу за заштиту споменика културе града Београда.
Завод за заштиту споменика културе града Београда као примарно надлежна инститиуција је донела решење којим је одбила да изда услове за овакву акцију, дакле, дато је негативно мишљење на предложени пројекат управо имајући у виду значај здања за архитектуру али и за укупну урбану слику Трга Републике где Дом штампе јесте објекат који обележава тај градски простор и чини га посебним јер се преко његовог лика и препознаје уз старија здања Народног позоришта, Народног музеја и палате Риунионе. После тога, Завод за заштиту споменика културе града Београда је комплетирао елаборат о проглашењу здања Дома штампе за културно добро и упутио га у уобичајену процедуру, дакле и Републичком заводу за заштиту споменика културе на путу ка Влади Републике Србије која је надлежна да прогласи здање за културно добро.
Изгледало је у том тренутку да је овај бахати чин власника и пратећих архитеката који се затурили морал и етику професије и дали предност лукративном аспекту, заустављен и да се вандализам у центру Београда неће догодити. Међутим, никада не треба рећи никад.
Власник се у другостепеном поступку обратио Републичком заводу за заштиту споменика културе по истом питању надзиђивања Дома штампе који је потом као институција вишег реда донео Решење опоништавању предходне одлуке Завода за заштиту споменика културе града Београда уопште га не консултујући и дозволио доградњу и надзиђивање прескачући чињеницу да у сопственој институцији већ има претходно пристигли елаборат о проглашењу Дома штампе за културно добро о чему би тај Завод, републички, требало да се огласи и каже шта о томе мисли. Изгледа да је овим Решењем о утврђивању „услова за предузимање мера техничке заштите за адаптацију и реконструкцију и рекомпозицију фасаде и дозиђивање“ објекта Дома штампе, на посредан начин исказан став Завода о иницијативи да ово здање буде заштићено и проглашено културним добром. Занемарили су и став из Генералног плана Београда где се каже да су неке интервенције на згради могуће али у оквиру постојећег габрита. Дакле, може се читати, без доградње и надзиђивања.
И даље, бавећи се тим чудним послом нису консултовали законитог насиоца ауторских права нити га питали за мишљење што им је свакако била обавеза. Можда се заиста ради о самовољи појединаца ван контроле у тој институцији који су то учинили из неког свог, парцијалног интереса мада потпис Помоћника в.д. Директора Републичког завода за заштиту споменика културе на Решењу говори да и није баш тако чиме се озбиљно урушава кредибилитет најважније државне установе за заштиту културног наслеђа.
Наречено Решење и дати услови су нејасни, недоречени, у неким случајевима контрадикторни и практично дозвољавају различита читања. Говори се о томе да је зграда дотрајала и неодржавана, да су у протеклом периоду учињене измене на врху зграде које одступају од оригиналног пројекта па ће доградњом и надзиђивањем да се та „девастација“ уреди. Било би логичније да се за зграду која треба да постане културно добро наложи враћање здања у првобитно стање али Републички завод је изабрао решење које више одговара власнику. Има ту доста текста али у том Решењу нема ни речи о елаборату Градског завода за заштиту споменика културе о проглашењу Дома штампе културним добром јер би тада било теже целу ову работу објаснити.
Следи и питање о одговорности Републичког завода око постављања реда вредности у њиховом раду, наиме, да ли је могуће да се проглашење здања Дома штампе за културно добро на основу елабората Завода за заштиту споменика културе града Београда може скрајнути и оставити без коментара и у први план поставити одлучивање о пројекту надзиђивања чиме се идентитет објекта урушава и претвара у новокомпоновану творевину како су је архитекти својим понуђеним пројектом по жељи власника за новим метрима квадратним уредили.
Посебна је тема однос две институције чији је задатак да штите културну заоставштину Београда где Републичка институција крши елементарне професионалне принципе, занемарујући неопходност сарадње и комуникације јер су теме заједничке и доводи Градску институцију у понижавајући положај прејудицирајући да њихов стручни и професионални рад нема вредности и у току процедуре Републички завод га може одбацити без обавеза. Али, о томе други пут.
Цела ова београдска срамота и исказана бахатост је наводно у складу са надлежностима републичке институције и законом што се у најмању руку може довести у питање, али овим гестом Заводу за заштиту споменика културе града Београда је практично наложено да изда позитивне услове и одобри надзиђивање Дома штампе, да заборави свој елаборат о проглашењу здања за културно добро и прикључи се општем тренду турбо културног модела који је већ у доброј мери загадио окружење и нарушио урбану средину и слику Београда
Остаје и поред свега, закона, морала и етике струке, стручног знања и професионалних узуса али и у име одбране свега тога, да јавност опет дигне глас као и преходног пута, успротиви се и покуша да одбрани вредности на којима опстаје културни и урбани модел Београда. Најзад, могуће је, можда, да се у целу причу укључи и надлежно Министарство за културу које ће о свему овоме бити обавештено и добаци Београду, Тргу Републике и Дому штампе сламку спаса.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.