Вести
10. 04. 2014.
Тачно и с љубављу
О с(а)вести – есеј у покрету о Дади Вујасиновић – ауторски пројект Сање Крсмановић Тасић, премијера у Битеф театру, понедељак 7. април 2014.
Блиставо и страшно. Тако се зову две аутобиографске књиге Бекима Фехмиуа. Тако би се могла назвати и представа Сање Крсмановић Тасић “О савести – Есеј у покрету о Дади Вујасиновић”, премијерно одиграна у Битеф театру 7. априла, вече уочи 20. годишњице убиства познате новинарке.
Блиставом и страшном треба додати још – тачно и с љубављу. Није ни чудо, ауторка је више од тога: она је Дадина другарица из детињства, једна из “жртвоване генерације”; познаје јој осмех, снагу, енергију, доброту, упорност.
Крхкост. И ожиљке које су ратови деведесетих оставили. “Једина срећа у несрећи моје жртвоване генерације јесте то што нас, као сведоке, овог пута неће моћи да лажу. Нећемо им дозволити да поново фалсификују”, писала је 1993. године Дада Вујасиновић, а 7. априла подсетила Сања Крсмановић Тасић.
И све је успела да прикаже у колажној, мултимедијалној представи. И више од тога, да прецизно маркира две трагичне судбине – младе жене која је главом платила своја уверења и земље која већ две деценије трпељиво ћути над том смрћу. И још трпељивије подноси да та смрт остане анонимна, без криваца. О самој представи најбољи суд је дао позоришни критичар Горан Цветковић у приказу “Поетика документа”, емитованом на Радио Београду 9. априла.
“Уместо да склопи чињенице које је открила и којих се сетила, које је годинама чувала да их сада изнесе..., уместо да те чињенице, уобичајено, пребаци у неку врсту драмске или какве друге радње – приче, дијалога, монолога..., Сања Крсмановић Тасић је поделила у ФУСНОТЕ! На поду Битеф театра постављено је десетак малих транспарената – као дечје заставице за махање на председниковим рођенданима – на којима су исписане речи – шифре, називи сцена које ћа нам приказати. И онда – почиње Игра истине – гледаоци, на позив глумице, сами одређују КОЈА ће се заставица оборити, као кад шахистима истекне време за смишљање новог потеза на турнирима, па им падне заставица размишљања – а онда се под називом тог малог транспарента – изведе једна сцена из тако склопљене представе. А сцене се зову – СФРЈ – БЛОК – ГОДИНЕ – РАДНО-РАТНА БИОГРАФИЈА – ЕТИКА – ЛИЧНО – ЛАДА – ЧИПС И ПИВО – ИСТРАГА – ГЛИСТЕ – УТИСАК – ПОЛОЖАЈ ТЕЛА – ГОВОР – ДАНАС... И све су решене на сасвим посебан и различит начин. Нека сцена је само отплесана, нека сцена је снимљена, па се емитује на видео пројектору, нека сцена се састоји од читања интимних писама, нека сцена садржи документарни снимак неке давне ТВ емисије у којој је новинарка била гост и давала изјаве о страху и савести, нека сцена је препричано одрастање у блоковима, нека сцена је само редослед фотографија од детињства до смрти новинарке..., али све сцене су високо поетске, позоришно маштовите и врло, врло сугестивне.
Велики рад целе екипе сарадника и пријатеља ауторке и перформерке Сање Крсмановић Тасић умногоме се исплатио. Благост и људска топлина који дају основни и тон целе представе, прави је начин дубоке ПОБУНЕ против насиља и смрти, коју треба да сугерише овај значајан подухват. Ауторка је показала и вештину и даровитост у избору средстава израза, али најважније је што је својим племенитим делом публици приближила храбри и трагични лик Даде Вујасиновић и створила неизбрисив спомен овој храброј и трагичној младој жени, која је платила многе рачуне времена у којем је искушавала силе мрака у којем је нестала. Захваљујем на оваквом раду и честитам на моралном и уметничком ставу ауторке. БРАВО!”
Овоме ваља додати још две цртице, цитате Богдана Тирнанића и Љубодрага Стојадиновића, такође део представе.
”Произвођачи јефтиних метафора можда ће рећи да је на Даду Вујасиновић пуцало једно време. То је можда најлакши начин да се трагична смрт једне младе новинарке почисти под тепих наше отупеле стварности”, написао је Тирнанић 1994, а много касније Стојадиновић објаснио: “Само се луди не боје убица нити министара који знају њихова имена. А ћуте. Али новине морају да излазе, а новинар који од страха заћути ионако је мртав”.
На крају, мултимедијалну монодраму помогли су и Анастасиа Тасић (Видео рад/сценографија/дизајн програма), Александра Ђокић (музика), Борис Чакширан (костим), Александра Вујасиновић, Јелена Вељковић, Маја Домоњи (истраживање/сарадња на драматургији).
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.