Вести
09. 04. 2014.
Зар је требало двадесет година
После представе „О с(а)вести”, есеја у покрету о Дади Вујасиновић у Битеф театру
Када човека сведемо само на случај његове смрти, изнова убијамо његов живот.
Двадесет година се бавимо тиме како је умрла Дада Вујасиновић, чиме изнова поништавамо њен веома интензиван живот, вредно новинарско наслеђе, етичност, љубав, њен глас, осмех, прецизне дијагнозе, суморна предвиђања.
Дебатујући само о истрази, тужилачком досијеу, налазу патолога, балистичара, баратајући неспретно форензичким терминима, свесно или несвесно удаљавамо се од суштине, од свести, савести, као да намерно желимо да поништимо сам садржај - живот и дело Даде Вујасиновић.
Да ли је то страх од суочавања са непосредном прошлошћу, са запажањима врсне репортерке, коментарима аналитичарке, досеткама полемичарке, страх од суочавања са разлозима због којих је изгубила живот, са мотивима који су утицали на то да један живот, који је у исто време и симбол здравог разума, буде прекинут?
Гледајући представу коју је као својеврсни омаж Дади направила њена другарица Сања Крсмановић Тасић, слушао сам и глас покојног колеге Зорана Мамуле, такође Дадиног друга, који је на исти начин у редакцији Б92 говорио о Дади, са пуно љубави, привржености, са пуно вредности које су носили у том тешком времену.
И Дади и Србији се догодило оно што је она најављивала као резултат опште неосетљивости на страхоте које су чињене у име патриотизма. Догодила се амнезија, игнорисање, догодила се „Олуја”, бомбардовање СР Југославије, Косово, заборав, потискивање, понижење и срамота.
И ту срамоту сам осетио и читајући књигу „Сведочења (из обешчашћене земље)” са текстовима и писмима Даде Вујасиновић, које је у Канади објавила Дадина сестра још 1995. године, гледајући представу „О с(а)вести”, читајући садржај досијеа са документима из истраге.
У том периоду, стасале су нове генерације новинара, учене неким новим вредностима, без ослањања на континуитет вредности које су успостављали новинари као што је Дада. Не учећи се на текстовима, репортажама, коментарима врсне новинарке...
Можда тек са неким сазнањем о смрти, али без јасних разлога, мотива, узрока... Без јасне поуке из овог случаја о томе шта је новинарство, шта значи одбрана принципа, смисла јавног деловања у функцији јавног сервиса, одбрана јавног интереса. Шта значи непоколебљивост и храброст и колико је важно очувати тај простор за истинске новинаре и медије.
Данас постајемо све свеснији тога да смо нечињењем, када је реч о жртвама истинске борбе за основне постулате професије, створили простор да нам се стално понављају ситуације у којима се цртају мете на новинарима и медијима, праве спискови новинара „плаћеника” и „издајника”, када новинаре као што је била Дада полиција чува 24 сата дневно више од пет година, када новинаре који истражују убиства својих колега прозивају могући саучесници, када могући ликвидатори новинара, по информацијама полиције, туже своје потенцијалне мете...
Ауторка Сања Крсмановић Тасић у представи сведочи о реченици коју је Дадина мама изговорила у јануару ове године, а која гласи: „Па зар ти је требало двадесет година?” (за прављење представе о Дадином и њеном животу, једном времену и једној трагичној судбини).
И заиста, после толико времена, дужни смо да урадимо све што можемо да исправимо грешке, окајемо грехове, али исто тако да учинимо дело Даде Вујасиновић делом нашег професионалног наслеђа које ће бити уграђено у образовање будућих новинара и медијских радника.
Какво год да је наше новинарство, какво год да је било деведесетих година, ипак је знатан број новинара показао зубе Милошевићевом режиму, национализму, рату и великој крађи. Неки су платили главом, неки здрављем, неки душевним боловима.
Када се сетимо деведесетих, углавном се стидимо. Новинарство које се успротивило Милошевићу је, ипак, једна од ретких енклава српског друштва на коју се данас може бити поносан. Дада је једна од особа која симболизује новинарски отпор духовној и професионалној корупцији.
Можда је грижа савести због садашњег посрнућа професије разлог за одсуство озбиљног рада на упознавању јавности са Дадиним наслеђем. А можда смо само сломљени и не смемо да признамо да је узалуд умрла, пошто се новинарство, чини се, расточило у дивљој и корумпираној транзицији.
Можда бисмо могли да почнемо обнову професије тако што ћемо се детаљно сетити, што ћемо анализирати шта је Дада писала у новинама, шта је Славко Ћурувија писао о Слоби, шта је истраживао Милан Пантић.
Ова представа и Дадина књига морају бити део тог информативног и образовног процеса, нека врста катарзе за Дадине савременике и јединственог путоказа за будуће новинаре.
Коментари (1)
Остави коментар09.04.
2014.
treba prestati, valja se
Treba prestati da se smrt koristi u ličnoj promociji.
Одговори