Вести

09. 04. 2014.

Аутор: О. Радуловић Извор: Илустрована политика

Страдање једне професије

Деценију и по траје поновно убијање овог београдског новинара, јер управо толико породица, родбина, пријатељи и јавност чекају да рука правде стигне оне који су на Ускрс, 11. априла 1999. године, усмртили власника „Дневног телеграфа" и магазина „Европљанин". Бранка га је држала под руку када су у Улици Иве Лоле Рибара (данас Светогорске), испред броја 35 ушли у пасаж.

 

Полугласно су приводили крају разговор започет још на ручку са познаницима. Био је једанаести април 1999. године, око пет по подне. Лагано корачајући кроз пролаз, не осврћући се, животни сапутници Бранка Прпа и Славко Ћурувија нису ни приметили да су им с леђа пришле две мушке особе.

Досадашња истрага је показала да је један од нападача Бранку ударио дршком пиштоља у пределу главе и врата, а други пуцао у Славка. Остао је на месту мртав. 

Убиство Славка Ћурувије на Ускрс, током НАТО бомбардовања СР Југославије, постало је синоним за бруталност тадашњег режима, на чијем је челу био председник Слободан Милошевић.

Јер, одмах је, као и сада, уосталом, тврђено да је Славко главом платио своју слободу мишљења, говора и писане речи.

Тачније, то што је објављивао у својим независним новинама, као и оно што је говорио у јавним наступима, није се допадало политичкој елити тога периода. Лично га је председникова супруга Мирјана Марковић, причало се, прозвала да је својим писањем призивао НАТО бомбардере. 

Истрага поводом тог злочина, практично, никада није приведена крају. И, још увек траје, ево већ деценију и по, па иако је много шта, чини се, познато и јасно, непознаница ипак има на претек. Не чуди, јер тамо где су умешане структуре државне безбедности, клупко се тешко распетљава, али се ипак распетљава.

Бар тако је најављено средином јануара ове године  када су ухапшени Ратко Ромић и Милан Радоњић, бивши припадници Државне безбедности. За организовање убиства је осумњичен Радомир Марковић, бивши шеф ДБа, док је Мирослав Курак, бивши припадник посебне службе обезбеђења у ДБу, означен као могући егзекутор. 

Они не праштају 

Славко Ћурувија је рођен у Загребу 1949. године, у Београду је завршио Факултет политичких наука, а у фирми "Машиноградња" му је било прво радно место. Одатле је 1984. прешао у Управу за анализе Савезног секретаријата за унутрашње послове, где је остао две године, све до преласка у лист "Борба".

Званично је био новинар "Борбе" следећих осам година, али је све време писао за већи број дневних листова и недељника. Намеран да јавности предочи неке истине којима места није било у државним медијима, заједно са Момчилом Ђорговићем 1994. године оснива "Недељни телеграф", први приватни часопис у Србији. Две године касније основали су и лист "Дневни телеграф", опет први приватни дневни лист у Србији, а 1998. и магазин "Европљанин".  

Ћурувијина ликвидација је непрестано повезивана са две околности - оштрим пером, којим је критиковао све што не ваља, укључујући и сам државни врх, и везом за породицом Милошевић Марковић.

Није, наиме, непознаница да је у свако доба могао да дође до тог брачног пара, без обзира на доба дана. Неки су то с правом сматрали веома чудном везом.

Његов блиски пријатељ и публициста Александар Тијанић је у ТВ документарцу „Кад режим стреља" описао тај однос као „пакт о ненападању, који му (Ћурувији) омогућава да доће до значајних информација и тиме значајно увећа број читалаца "Дневног телеграфа". 

Како год било, тек, чињеница је да су његове новине биле трн у оку делу самог политичког врха. Остало је забележено да се однос Славка Ћурувије и Мирјане Марковић погоршао у лето 1998. године. На Косову се закувавало, НАТО је претио акцијом, државни медији писали како су писали, а „Дневни телеграф" је имао своје другачије и прилично узнемиравајуће приче. Све је кулминирало средином октобра исте године, када је „Дневни телеграф" привремено забрањен(!), а просторије им биле запечаћене(!).

Ћурувијино окружење је касније говорило да је Славко после те одлуке надлежних једноставно "експлодирао"! Предраг Поповић је у књизи "Они не праштају" записао како је Ћурувија тада право отишао код Мире, како су "пале тешке речи" и како је упитао Миру да ли они уопште знају шта раде, као и да ако тако наставе, сигурно ће једном висити на Теразијама. 

Одмах је према њему кренула одмазда, ваљда да би се знало "ко коси, а ко воду носи". Тако је после једне судске одлуке заплењена целокупна имовина фирме ДТпрес. Због текстова и илустрација у "Европљанину" октобра 1998. године је суд (опет) казнио Ћурувију и његово предузеће са 2,4 милиона динара. Већ следећег месеца донета је нова пресуда, којом "Дневни телеграф" треба да плати 1,2 милиона динара због објављивања огласа организације "Образ", а по тужби Савеза жена Југославије. Тај оглас је, како је наведено у тужби, "угрозио све грађане, жене и децу".

Непосредно пре ликвидације, у марту 1999. године, Ћурувија је кажњен на пет месеци затвора због узнемиравања јавности. А онда је дошао по њега тај кобни 11. април...

Убила га држава 

Како су односи Ћурувија Марковић текли даље, ако је контаката уопште и било, остаје помало нејасно. Тек, неко је посведочио да је после ових забрана, заплена и казни почео да се гомила досије назван "Ћуран"! То је, наиме, било шифровано име за прислушкивање и праћење Славка Ћурувије. Он је, у ствари, непрекидно праћен, а у дану када је убијен чак 27 оперативаца је било на овај или онај начин укључено у ту акцију.

При том, на сваких пет минута су надлежне морали да обавештавају о његовом кретању. Управо до тих података је дошла накнадно спроведена истрага. А она је баш потрајала и још увек траје. 

Како су се избори приближавапи, власти смењивале, а удружења новинара се обрачунавала, тако је и "случај Ћурувија" често извлачен из рукава. Пљуштала су обећања како ће то убиство најзад бити расветљено, само још да... Стицао се утисак да сви све знају, само је питање дана када ће то и да обзнане. 

Не треба му приписивати заслуге због тога, али је чињеница да је српски вицепремијер Александар Вучић први јавно рекао како иза убиства Славка Ћурувије стоји држава! Он је крајем децембра 2013. године, гостујући у једној политичкој ТВ емисији, дословце рекао да је ''држава извршилац ликвидације Славка Ћурувије". 

После такве изјаве, свима је било јасно да ће се у вези с тим злочином ускоро нешто догодити. Да ће се нешто покренути са мртве тачке. И покренуло се већ после две седмице. Наиме, средином јануара је у медијима осванула вест да су у Београду ухапшени Ратко Ромић и Милан Радоњић, бивши службеници ДБа, под оптужбом да су учествовали у убиству Славка Ћурувије. Тада је, подсетимо, специјални тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић изјавио да се сумња да су непосредни извршиоци тог убиства оперативци Државне безбедности Мирослав Курак и Ратко Ромић, а подстрекачи Радомир Марковић и Милан Радоњић. 

Новост и нека врста изненађења за јавност била је реакција Бранке Прпе. На изјаву тужиоца Радисављевића, она је реаговапа речима - За мене је то ново име (мислећи на Мирослава Курака, прим. аут.) и он није пуцао у Славка. Не личи ми на ту особу. Другог који је мене с леђа ударио пиштољем по глави нисам видела. Она је још додала да ју је полиција, иако је видела лице човека који је пуцао, први пут позвала да реконструише лик убице тек у новембру 2000. године.

Дакле, чак и деветнаест месеци после Славковог убиства, а да је као и сведок последњи пут била у суду јануара 2007.

Све у свему, много је времена протекло, а да се мало или ништа тим поводом није учинило. 

Још једна изјава Бранке Прпе иде у прилог причама да када Државна безбедност нешто ради, онда она вешто заварава трагове и скреће ток истраге до истине, па се до циља тешко долази.

Сећам се, објављен је фоторобот потенцијалног убице, који ми се касније јавио из Финске открива још Прпа. 

То су све биле намештаљке. Полиција такво пуштање у јавност разних (дез)информација зове "зечеви". И то тако траје до данашњих дана.

Подметања и присдушкивања 

А да је Бранка Прпа заиста у праву, да службе безбедности скрећу ток истраге, потврђују и редови који следе.

Својевремено је процурела вест да су некадашњи шефови тајне полиције покушали да за убиство Ћурувије оптуже оперативца из Гњилана, кога су касније планирали да убију. Он је требало да испадне као фрустрирани Србин с Косова, који је самоиницијативно убио новинара! Затим је као убица именован Зоран Ристовић Прика, чије је тело нађено у Кошутњаку јула 2001. године. Реч јео припаднику "Црвених беретки". И његове убице никада нису откривене. Спомињан је и Лука Пејовић, али се показало да у време убиства Ћурувије он уопште није био ни близу улице Лоле Рибара, где је Ћурувија убијен.

Тако је било, тако су радили неки од припадника ондашњег ДБа. Сада је, ако је веровати ко зна којим обећањима по реду, дошло време да се случај реши. На разговор и сведочење приводе се сви чије име на било који начин може да се повеже са ликвидацијом Славка Ћурувије. Крајем јануара сведочио је у суду некадашњи припадник такозваног земунског клана Дејан Миленковић Багзи, а недељу дана касније и Миладин Сувајџић, звани Ђура Мутави, бивши сведок сарадник за убиство премијера Зорана Ђинђића. Сведочио је о овоме и Предраг Гикић, некадашњи оперативац ДБа. Он је испричао да су Ћурувијини разговори прислушкивани од октобра 1998. до 23. марта 1999, када је донета одлука да се обустави прислушкивање његових телефонских разговора, а да је он био задужен за њихову обраду. Још је додао како је чуо да су временом та прислушкивања поново уведена.  

Мислио сам да је прислушкивање окончано 23. марта 1999. године. Међутим, на моје изненађење, колегиница ми је рекла да је прислушкивала разговоре Ћурувије у његовом стану и на дан када је убијен(!) нагласио је Гикић. 

Јавност и даље ишчекује резултате хапшења Ромића и Радоњића, односно њихову причу. И Мирослава Курака, ако буде изручен нашим властима.  Можда је дошао тренутак да се круг заиста затвори и истина о ликвидацији Славка Ћурувије изађе на светлост дана. Да се решењу тог случаја озбиљно и професионално приђе. Јавност Србије то с правом ишчекује већ деценију и по. На то надлежне обавезује и изјава Бранке Прпе једном црногорском медију: Сматрам да акција хапшења Славкових убица представља у Србији медијски спектакл, налик турским или индијским серијама!« 

Прикривање трагова

Да би прикрили трагове, оперативци Државне безбедности покушали су у неколико наврата (а није немогуће да се то и сада чини) да пласирањем неистина скрену ток истраге. Јово Ћурувија, брат убијеног Славка, изјавио је да је у ДБу постојало Одељење за ширење дезинформација, те да су њему у више наврата достављана имена наводних убица.  Дата ми је 2. априла 2001. године цедуља са именом убице С. Л. и његова адреса, што сам предао тадашњем министру полиције Душану Михајловићу. Случајно је тада био присутан и Борис Тадић. Затим ми је, у два наврата, потурана прича да су то урадили Срби преко Дрине. Наравно, нисам поверовао  рекао је Јован. 

Обећања

И ово је пример како су пљуштала обећања да ће случај бити решен. Јован Ћурувија је 2010. године, уочи обележавања дана убиства брата Славка, замолио тадашњег председника Србије Бориса Тадића да не долази на место убиства: "Послао сам Вам писмо са молбом да ме примите на краћи састанак почетком 2009. године, али ме до данас нисте удостојили одговора и зато Вам се овако обраћам. На обележавању годишњице убиства мога брата 2006. године изразили сте незадовољство што су убице на слободи. На обележавању годишњице 2008. рекли сте медијима да чекате извештај полиције који се односи на тај злочин. Прошле су године, а Ви нисте саопштили јавности да ли сте добили извештај или га још чекате. Зато не долазите."