Вести
07. 04. 2014.
Заштитници интереса јавности и коректор друштвених прилика
У жељи да избегнем да ме неки, чак и добронамерни, погрешно разумеју, прво ћу објаснити разлику између независног и антивладиног медија. Ја под „независан“ подразумевам само потпуну уређивачку слободу, тј. да уредници и новинари могу да бирају теме и саговорнике само у складу са својим схватањем професије, а у оквиру договорене уређивачке политике и буџета. Дакле, могуће је бити и независан провладин медиј. Баш као и антивладин.
Сви би волели да медији увек буду објективни, неутрални и избалансирани, али тржиште често диктира неке друге услове.
Наравно, под условом да заиста причамо о тржишту, а не о расподели пара у складу са политичким интересом. Сваког власника, па тако и медијског, у принципу занима профит. Он дефинише циљну групу за коју мисли да би могла да му донесе највећу зараду, а онда даје задатак уреднику да конципира садржај тако да му обезбеди највећу читаност, слушаност или гледаност, у жељеној циљној групи. Како год зна и уме, али да буде што јефтиније. Легитимно. Хоће човек паре и ту нема ништа лоше.
Медије одређује њихова професионалност и поштовање одређених стандарда како у уређивачкој, тако и у пословној политици. Када новинар измишља, то је исто као и када се новина продаје по нетржишној цени. Новинари који се тако понашају нису део ове часне професије, баш као што се ни добар део онога што данас можете наћи на киосцима или у етру не може назвати медијима. Сад када смо разјаснили основне дилеме - рећи ћу гласно: Мислим да су данас Србији потребни независни, приватни, антивладини медији.
Мартовски избори почистили су опозициону сцену. Ту и тамо остала је по нека (опозициона) цигла. И она озбиљно оштећена. С друге стране имамо нешто што се чак више не може ни назвати медијима, већ пре штампаном, дигиталном, видео или аудио режимском тољагом. Ту раде „новинари“ који преписују оно што им се достави, смишљају и измишљају све што би могло да нанесе штету онима који не подржавају владајуће странке, или су, по налогу својих власника, отворили своје странице и фреквенције за највулгарнију политичку пропаганду актуелног режима.
Неки то раде са уживањем. Некима то није први пут, будући да су и раније били спремни да се ставе у службу власти. Малобројне је срамота, али немају ни с ким ни куда. Главни фактор који утиче на овакву медијску ситуацију јесте српско медијско тржиште које медије ставља у потпуну економску зависност од оних који располажу буџетима. Било да су ти буџети намењени за оглашавање или за разне медијске пројекте.
Кључ свега је економска независност медија. За то су нам потребне институције које ће радити свој посао без обзира ко је на власти. За то, опет, мора да постоји баланс између власти и опозиције. Такав, да ће се једни плашити других, а заједно се трудити да народу буде што боље. Тада би медији могли да буду коректор друштвених прилика и заштитник интереса јавности. Могли би да буду неутрални, али и не би морали. Но, морали би да буду професионални. Не би било „медија“ и „новинара“. Систем, оличен у својим институцијама, им то не би дозволио. Да бисмо до тог стадијума дошли морамо прво да имамо опозицију.
Опозициони (по уређивачком концепту) медији су подржавали и помагали опозицију 90-их. Можда смо заборавили, али на тадашњем Радију Б92 могле су се чути не само „демократе“ већ и све опскурне антимилошевићевске опције. Већина њих је, баш захваљујући Б92, заувек остала на маргинама, јер је овај медиј дискредитовао њихове ставове у директном разговору са њиховим творцима. Данас се већина медија прави да екстремна десница не постоји, а онда се чудимо када из дигиталног света, где скупља своје чланство, дође директно на корак од цензуса. Или још горе, на улицу или у школе. Само аргументована критика може ову групацију ставити тамо где јој је и место - на друштвену маргину.
Владини и провладини медији ће увек користити прилику да критикују опозицију.
Тако им је наређено. Баш као што им је наређено да не критикују власт, осим када она сама то хоће. Медији који су Србији потребни морали би у суштини да буду антивладини. Да указују на сваки, макар и најмањи, пропуст власти. Зато што сваки тај пропуст кошта обичне грађане. Требало би да буду нека врста „сигурне куће“. Место где ће опозиција прикупити снагу пре него што поново изађе пред „насилника“. „Зашто би то медији требало да раде?“ питаће они који верују у исто оно у шта и ја верујем све ове године. Зато што ће се тек тада, као што рекох, створити предуслови за економску независност. То, наравно, не значи да би ти медији требало да раде оно што раде ови садашњи владини такозвани медији. Највећу штету опозицији би донео неки њихов Курир, Информер или Пинк.
Кредибилитет се стиче професионализмом, а не нужно неутралношћу, који је и у развијеним демократским системима само један од могућих уређивачких приступа. У тим системима, чим неко закорачи у непрофесионално, институције крећу у акцију.
Професионална удружења ће рећи своје, а вала и судови. На рад оглашивачких агенција утицаће клијенти, а не политичари. Медијски пројекти биће руковођени интересима грађана, а не политичких странака. Многи ће одмах питати: „Ко ће финансирати овакве медије?“. Ако је то најтеже питање, онда смо већ на другом кораку. То би значило да још постоји довољно храбрих новинара и уредника који би се упустили у овакву авантуру. Намерно кажем храбрих, јер би одмах били третирани као унутрашњи непријатељ. Уосталом, видели смо како се лако постаје екстремиста у Србији.
Да је среће, ови медији требало би да се финансирају на исти начин као и сви остали. Држава која тежи реформама мора да схвати да постоји бар 500.000 људи који не подржавају Александра Вучића, али и да они треба да једу, возе кола, купују одећу и обућу, иду на летовање (ако могу), штеде у банкама, разговарају мобилним телефоном... Или можда држава има нешто друго на уму за такве? Притом мислим само на ове који су гласали, а сумњам да и међу ових скоро 50 одсто грађана који нису изашли на изборе има још таквих. Да је паметна, владајућа већина би охрабрила оглашиваче да користе такве медије, а не да им то забрањује. Уосталом ако заиста жели у ЕУ, ето једноставног теста и изазова.
Па, или хоћеш, или нећеш. Ако владајућа већина не жели да ослободи медијско тржиште свог утицаја, морала би најпре да се суочи са веома јасном критиком међународних институција које ће пратити тај пут Србије ка ЕУ. Не само вербалном. Ако ни то није довољно, мораће, баш као и 90-их, да се креирају страни фондови намењени медијима који не желе да учествују у утакмици везаних руку и ногу, а могу озбиљно да допринесу демократизацији Србије. Све то би нас вратило 25 година уназад, али то је мала цена у односу на оно што нас чека - Србија без медија. И много чега још.
Нове технологије омогућују и да корисници тих медија обезбеде финансијска средства за њихово постојање. Нека врста добровољне претплате. Та претплата може да буде и део власничког улога у некој варијанти, али предуслов за то је да довољан број људи схвати да им је тако нешто потребно. На овај начин сигурно не би могла да се покрене нека ТВ или национална радио станица, али би могло да буде довољно за информативни веб портал. Са видео и аудио компонентом. Чак и тада, постојећи систем има много начина да тако нешто спречи, али ако ништа друго, бар ће владајућа већина ставити те своје репресивне механизме у функцију и тиме показати своје лице.
Ми данас имамо опозицију у траговима. Ако ова не ваља, правиће се нека нова.
Нећемо је имати ако наставимо да се претварамо да ми који радимо у медијима ту ништа не можемо да урадимо. Да то није наш посао. Јесте, баш као и то да кроз отворени медијски дијалог дођемо до вредносног система који ће нас чинити поносним што живимо у Србији. Чак и када смо (привремено) ван ње.
Аутор је новинар, један од оснивача Радија Б92
Коментари (1)
Остави коментар11.04.
2014.
DOBRONAMERNI SAVETI I UPUTSTVA
Bez obzira što znam ko sam, šta sam i da nikada u životu nisam bio ni u kakvom srodstvu sa srpskim novinarstvom, na moju veliku žalost, nisam u stanju da napišem komentar na tekst "Zaštitnici interesa javnosti i korektor društvenih prilika" i kažem ono što o njemu stvarno mislim a da pri tome ostane ne primećeno od uredništva UNS i samim tim bude odbačen za objavljivanje kao "nepristojan govor".
ОдговориU želji da izbegnem da me uredništvo, "čak i dobronamerno" pročita šta u stvari mislim i zbog toga baci u korpu za otpatke pokušaću da komentar napišem "u skladu sa svojim shvatanjem profesije a u okviru dogovorene politike". Dakle, videću da li je moguće biti nazavistan provladin, prounisov, antiunisov i antinezavistan a pomalo i zavisan komentator.
Tačno je da i sam ne znam i ne shvatam šta sam do sada napisao, no, ipak znam šta sam, u suštini hteo da kažem. S obzirom na moje profesionalne okolnosti verujem da će te mi oprostiti na dosadašni zbunjujući sadržaj komentara. Hvala Bogu, nisam ja jedini koji tako piše. Na primer ja i dalje ne razumem "razliku između nezavisnog i antivladinog medija" objašnjenjem da je "moguće biti i nezavisan provladin medij, baš kao i antivladin", bez ikakvih primera i argumenata i makar malo detaljnijeg razjašnjenja.
Sledi "objašnjenje"- šta tržište diktira? Profit! "On definiše ciljnu grupu za koju misli da bi mogla da mu donese najveću zaradu, a onda daje zadatak uredniku da koncepira sadržaj tako da mu obezbedi najveću čitanost, slušanost ili gledanost, u željenoj ciljnoj grupi."
Tačno! Šta tu nije razumno i logično? Nema objašnjenja! Nastavljam da čitam i dalje u nedoumici koja biva sve veća.
"Mislim da su danas Srbiji potrebni nezavisni, privatni, antivladini mediji."
Zar ih nemamo? Doduše, i još poneke o kojima se "ćuti" na sve strane medijske scene, tolko da javnom mnjenju uši zagluveše. Ali opet bez objašnjenja i bilo kojih argumenata. Naravno, ne smem da kažem na šta ta priča meni liči. Ostavljamo nedorečenu tvrdnju i o srpskoj medijskoj sceni.
"Martovski izbori počistili su opozicionu scenu." Kako i zašto? "Režimskom toljagom. Tu rade novinari koji prepisuju ono što im se dostavi..." Dobro, a šta rade antivladini mediji? Čija su oni tojaga? Kolika je ta tojaga? O tome ni reči. Gde su tu tržišta, ciljne grupe, profiti, naredbodavci, vlasnici, uticajni domaći i strani faktori...
"Ključ svega je ekonomska nezavisnost medija." Ma nije valjda! "Za to opet mora da postoji balans između vlasti i opozicije. Takav da će se jedni plašiti drugih, a zajedno se truditi da narodu bude što bolje." Eh da smo to znali pre nekoliko decenija, gde bi nam sada bio kraj. I eto šta je razlog našeg jada, bede i nemaštine koja razara sve pore naše društvene zajednice.
Konačna misao o medijima je sam biser "korektora društvenih problema". "Mediji koji su Srbiji potrebni morali bi u suštini da budu antivladini". Znači potrebno nam je opet jednoumlje, samo suprotne strane. I rešili bi sve probleme. Naravno uključujući tu i medijsku scenu Srbije.
Za svaki slučaj, ako ništa do sada od priloženog ne "oslobodi medijsko tržište svog uticaja vladajuća većina morala bi najpre da se suoči sa veoma jasnom kritikom međunarodnih institucija koje će pratiti taj put Srbije ka EU. Ne samo verbalnom. Ako to nije dovoljno, moraće, baš kao 90-ih da se kreiraju strani fondovi namenjeni medijima..."
To su oni fondovi u vidu 15 miliona dolara koje je Amerika svojevremeno dala pojedinim medijima i nevladinim organizacijama za ljudska prava u cilju svrgavanja sa vlasti Slobodana Miloševića. Dobro, i nije nelogičan predlog ukoliko bi imali ne daj Bože , danas, novog Miloševića. Ali čisto sumlnjam da se sve to može ponoviti, bilo s naše, bilo sa stane "međunarodnih institucija".
Ali, svejedno, u svakom slučaju, bar sada znamo šta je "Ključ ekonomske nezavisnosti srpske medijske scene".
I to je nešto!