Вести
05. 04. 2014.
Асанж: „Чујте, Срби!"
Захваљујући љубазности Уроша Балова, директора издавачке куће "Албион букс" који је у Србији објавио две књиге гуруа Викиликса Џулијана Асанжа ("Неауторизована аутобиографија" и "Сајферпанкс"), у прилици сам да вам ексклузивно пренесем шта један од најпознатијих глобалних дисидената мисли о изазовима "стратешког надзора", позицији Србије и годишњици - 15 година од НАТО бомбардовања Србије.
Имао сам, што се каже - увид у видео обраћање Асанжа српској јавности чији ће делови у наредним данима бити приказани и на неким домаћим телевизијама са националном фрекфенцијом. Дакле, Асанж "здраво" каже на српском. Поруку снима у Амбасади Еквадора у Лондону, у којој се налази готово две године.
Ова књига (показује српско издање "Сајферпанкса") представља разговор који је он водио са још тројицом експерата, а поводом технолошког тоталитаризма. "Интернет нам је истовремено донео и највеће слободе, али је и наш највећи потенцијални поробљивач. Никада раније нису све државе у исто време биле под таквим предоминантним утицајем.
Због тога је ова књига упозорење о томе како стратешки надзор и контролисане технологије, посебно оне које масовно примењује 'Фиве еyес' алијанса, која је под контролом САД, остварују контролу над државама, организацијама и појединцима". Међутим, књига говори и о томе како интернет може бити употребљен као оружје против тих глобалних тенденција. "Сајферпанкс" је писан "за нас", за "последњу слободну генерацију".
Генерацију која, сматра Асанж, живи у овом времену између две епохе. Књига је писана за време непосредно пре глобалне дистопије надзора, која је сада у зениту и која нас је све уплела у своју мрежу. "Ми заиста живимо у времену између две епохе, а Србија је држава 'између' (у међупростору), и као и многе друге такве државе, а међу њима је и Украјина. То је место где будућност прво долази, са свим својим ужасима и лепотама.
Као и сви пионири, Србија је држава која је обично погрешно представљена. То раде они који одлучују, они који креирају светску политику, људи из окружења, а нажалост, то понекад раде и сами људи из Србије. Понекад је Србија представљена на погрешан начин због неразумевања. То се може видети и из депеша које је објавио Викиликс", наглашава Асанж.
Подсећајући да су пре 15 година српски новинари били жртве ваздушних напада НАТО, Асанж наглашава да је то једини пут када је НАТО признао да је намерно убијао новинаре. "Да, српске новинаре су убијали и за време Милошевићевог режима, али је и НАТО убијао српске новинаре." Архитекта Викиликса указује на конфузију која разара српско друштво и коју многи у самој Србији не виде, или се праве да је не виде: "Не изненађује да многи у Србији не знају коме да верују, јер не могу да верују криминалцима и убицама из Милошевићевог времена. Не могу да верују ни Истоку ни Западу."
Због свега тога се Србија налази „између", како Асанж дефинише простор глобалног "лимба". И на крају закључак: "Али то није позиција слабости, то је позиција могућности, која појачава глад људи за истином, и која људима даје неопходну перспективу да истину препознају када на њу наиђу". Наравно да је нормално да Србија покаже пијетет према жртвама НАТО бомбардовања, да укаже на кршење међународних норми од стране НАТО (што и Асанж ради), да се похвали обарањем "невидљивог", али је сасвим ненормално да се приликом обележавања тих годишњица 24. марта не скрене пажња на природу Милошевићевог режима.
Гледајући и овогодишње обележавање, неупућен човек не би сазнао ко је био овдашњи "врховни командант". И ваљда би било нормално да званичници подсете народ каква се политика водила од краја осамдесетих година у Србији и колико је она допринела да ова земља, савезница Запада у два светска рата, постане антиевропскаантисистемска земља. Можда и најдемократскија Србија, да је таква могла бити од 1990. до данас, не би спречила сецесију Косова, али зар је могуће помислити да позиције и исходи не би били бољи да је Србија 1990. прва расписала демократске вишестраначке изборе, да је признала авојевске границе (јер све друго је пропаст била и за српски народ ван Србије), да је извршила добру приватизацију, отворила досијеа, спровела реституцију, изградила институције, кренула ка ЕУ... Да ли сте сигурни да би баш доживели НАТО бомбардовање?
И ту Милошевић није једини кривац, као што знамо. Од 1992. он не може више да влада сам. Шешељ му је дао тада пресудну подршку, а срамота још неких опозиционих партија такође није мала, као ни доброг дела елите. Тек Запад није невин. Па сећам се колико је дана "Гласу Америке" и "Слободној Европи" било потребно 1996. да престану да позивају на "уздржаност" и да кажу да су Милошевић (њихов "фактор мира и стабилности") и његова клика покрали изборе. Јер, ако је веровати добро обавештеним провучићевским медијима, човек који је био "врховни командант" (и чије се име упадљиво не помиње у обележавању агресије), исти је човек који је наређивао својим ескадронима смрти да убијају по Србији. Пре неко вече на некој телевизији либерални интелектуалац Ненад Прокић, подсетио нас је да Срби и нису толико лоше прошли у историјским билансима, изгубивши Македонију и Косово, а добијајући Војводину и пола Босне. Формално да. Посебно јер српски националисти заборављају колико је Тито политиком планског досељавања појачао српски елеменат у Војводини, и како је, с друге стране, политиком забране повратка ослабио српски елемент на Косову. Објективни и луцидни странци понекад заиста боље виде овдашњу ситуацију од нас самих.
Асанж, помало као Арчибалд Рајс види једно, а канадски политиколог Мајкл Игнатијеф је много раније приметио нешто друго - Титову амбивалентну политику према Србима: Док је Србију као федералну јединицу нивелисао са Хрватском, прекодринским Србима (којима је био захвалан за партизанску лојалност у рату), напунио је војску, полицију и службе безбедности. Али, у "историјским билансима", многи и паметни Срби не примећују да десетине хиљада Срба у Сарајеву, Мостару и Приштини много више вреди од неке етнички па скоро чисте касабе у Републици Српској.
Српски националисти не виде да су Бошњаци управо у овом рату добили оно за шта су те "мудре српске главе" мислиле да је српска "ексклузивна позиција". Сад су и Бошњаци "остаци закланог народа". И још исламизирани много више него пре рата. А замислите тек како би звучао јавни хрватски дискурс да није било Вуковара и "домовинског рата". Која би то зјапећа празнина била. Да ли је сваки 24. март и прилика да се запитамо каква је то политика изгубила шансу да постане партнер Запада, а да миљеници постану Албанци.
Каква је то политика која је довела до тога да чак и један Туђман заличи многима на Западу на "демократу". Сваки 24. март је и прилика да се запитамо како је српски народ толико дуго већински био на страни Милошевића и Шешеља, и како су их тек бомбе суштински ослабиле.
Тек се са Путиновим јачањем и украјинском кризом појачавају приче да би све другачије било да је уместо "пијаног Јељцина" тада у Кремљу био Путин? То ваљда значи да би "херој" Милошевић издржао. Запад јесте помогао да се Милошевић сруши, али и да није помагао, зар ми као свесни грађани нисмо требали да га рушимо?
Коштуница и ДСС као да су се просто непријатно осећали због тога. Руски амбасадор у Србији Чепурин тврди да се Косово отцепило, а да се Крим вратио коме је и припадао. Тиме је дипломата можда умирио овдашње русосрбе на једној теми, али да ли их је одушевио на другој. Где банку држи Миле Додик? Шта мислите, да ли би Никола Пашић пристао на Бриселски споразум? Проблем је, а о томе смо већ писали на овом месту, што се прави Пашић током свих ових деценија изгубио у обиљу интерпретација, поређења, мистификација, тако да ми у ствари више и не знамо ко је стварно био Пашић.
Ето, ја мислим да би Пашић одбио Тројни пакт, а потписао Бриселски споразум. Вучић је у стилу "схоластичког рационализма" (а како другачије?) рекао да Србија неће уводити санкције Русији, али и да поштује територијални интегритет Украјине. Слажете ли се да је то "пашићевски потез"? Али да се договоримо да не поредимо Вучића с Пашићем, као што је Добрица Ћосић с Пашићем поредио Милошевића.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.