Вести
03. 04. 2014.
ПДВ „поједе“ петину донације
Корпоративна друштвена одговорност у већини компанија у Србији подводи се под маркетинг, због чега многе фирме уопште нису спремне да улажу у опште корисне пројекте, сматрајући да им се уместо тога више исплати да новац дају за закуп огласног простора.
Истовремено, она ретка предузећа и организације који су вољни да део својих средстава дају у добротворне сврхе, немају никакву подршку државе, која овакве активности у пореском смислу третира скоро као комерцијални потез, па се тако на куповину медицинске опреме за болнице плаћа ПДВ.
Дакле, незаинтересованост привреде и незаинтересованост државе два су главна проблема која спречавају пробој корпоративне филантропије у Србији. Ове тезе чине сиже јуче одржаног панела о друштвеној одговорности и законској регулативи у Србији у организацији Данас конференс центра.
Како је истакао Веран Матић, директор Фонда Б92, један од главних проблема је што нема општег националног интереса да се хуманитарне кампање финансирају на најбољи начин.
- Ево примера. Пре седам, осам година Фонд Б92 је са Институтом за трансфузију крви покренуо акцију добровољног давалаштва, користећи аутобус који је и данас паркиран на Тргу републике. Он тамо стоји, не зато што треба, већ зато што је покварен. Схватили смо да бисмо далеко више људи привукли да дају крв, ако бисмо имали аутобус који би ишао Србијом. Скупити новац за његову куповину је био мањи проблем, прави проблем је била куповина. Имали смо две опције: да купимо и увеземо Мерцедесов аутобус или да купимо Икарбусов. Пошто је та фабрика тада била у кризи, одлучили смо да купимо наш аутобус и ту крећу проблеми. Пошто купујемо домаћи производ, морали смо да платимо ПДВ, што на суму од 150.000 евра није мало, а за тај новац смо могли да купимо додатну медицинску опрему. Онда нам је Икарбус испоручио малтене покварен аутобус, па смо морали да га шлепамо до предузећа Биомедицина, које је требало да инсталира потребну опрему. Тај аутобус је три месеца стајао тамо, а кад сам позвао директора те фирме, рекао ми је да га ништа не питам јер за месец дана удаје ћерку, па се само тиме бави. Онда смо аутобус одвезли у Ниш, у фирму која такође ништа није урадила, отишла је у стечај и још се судимо са њом. На крају су техничари Б92 узели и све обавили сами. А да смо купили мерцедес у Немачкој, не бисмо платили ПДВ - набраја Матић све апсурде са којима се Б92 суочава у свом хуманитарном раду.
Сличне проблеме има и Драгиша Ковачевић, директор СОС канала, који редовно спроводи разне друштвено корисне кампање.
- Ову област треба уредити тако да приватне компаније имају интереса да улажу у добротворне делатности. Ми спроводимо разне акције: „Дрога је смрт“, „Лига будућих шампиона“ и тако даље и помажемо аматерске спортске клубове. Али, после приватизације, ниједна компанија више није заинтересована за њих, интересује их само тржиште. Питао сам директора фабрике која производи чоколаду, да ли он сматра да деца која ту чоколаду једу треба да буду здрава и да се баве спортом. Он ту свест нема. Наша ситуација је таква да ако нека фирма, рецимо Пошта Србије, жели да учествује у нашој акцији прикупљања спортске опреме за 365 спортских клубова за децу, и рецимо да донира милион динара, мораће да плати 20 одсто ПДВ-а на ту донацију. Онда ми узмемо тај новац и наручимо да се направе дресови и на то се такође плати 20 одсто ПДВ-а. Онда те дресове поклонимо школама у Србији и оне морају да плате 2,5 одсто пореза на поклон - каже Ковачевић.
По његовим речима, два највећа дародавца која је имао српски спорт су „Мирко Вучуровић који је свом месту поклонио стадион и Аркан, који је уредио и оставио два стадиона“.
- То је због тога што у клубове сад улазе људи са намером да из њих нешто узму, а не да за собом нешто оставе. Дру Гиблин, аташе за културу амбасаде САД у Београду, рекао је да у његовој земљи највећи део културних и спортских активности финансирају компаније, а не држава. Он је као пример навео олимпијски тим Америке, који је имао буџет од 140,7 милиона долара, од чега је Влада САД донирала само 10,3 милиона и то махом за параолимпијце.
- Пореске олакшице за филантропију су од виталног значаја за компаније из земље из које ја долазим. Ако Влада смањи порезе да би компаније више новца улагале у заједницу у којој раде, онда Влада тај новац не мора сама да улаже. А фирме јачају везе са заједницом и тако се ствара пут и за њихова каснија улагања - каже Гиблин.
Према његовим речима, амбасада САД подржава разне кампање у Србији, између осталог уметнички фестивал Нишвил и шетњу против рака дојке.
Извршни директор Поште Михајло Јовановић рекао је да је ово предузеће именовало посебног извршног директора за кадрове и друштвену одговорност и да предузима многе социјално одговорне активности.
- Бринемо о образовању и усавршавању запослених, правимо тимски дух избором најбољег радника месеца, преко акције „Мало добре воље да нам буде боље“ подстичемо раднике да сами крече и брину о поштама у којима раде, нарочито у малим местима. Дајемо солидарну помоћ за раднике, укључујући јубиларне награде, новогодишње пакетиће и друго. Помажемо културу и спорт, али не професионални. Имали смо акцију у којој смо позвали децу, која данас само користе мејлове, да шаљу писма Деда Мразу и добили смо 9.000 писама. Помогли смо НИН-ову награду, Арт салон, Коларчеву задужбину, нишке планинаре који су се пели на Елбрус, изградњу млекаре за народне кухиње на КиМ и многе друге акције - каже Јовановић.
Динкић као ММФ
Веран Матић, директор Фонда Б92 да је држава тражила да наплати ПДВ када су набављали 200 инкубатора. Тек када је запретио јавним скандалом који би настао када би се сазнало да Влада од сваких 100 инкубатора себи узима 18, Министарство финансија је послало човека који им је објаснио легалну „шему“ по којој могу да избегну законску обавезу плаћања ПДВ-а. Фонд Б92 и данас користи ту комбинацију. „А преговори са Динкићем (тада министром финансија) о укидању ПДВ-а на опрему за бебе су били толико тешки да су личили на преговоре са ММФ-ом. Испало је да су они који зарађују 80.000 малтене богаташи“, сећа се Матић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.