Вести
27. 03. 2014.
О новинарским изворима
Мирослав Јанковић правни саветник у Одељењу за медије Мисије ОЕБС у Србији
Када се спомене заштита извора у нашем новинарству, многи ће се сетити 2011. године и оптужнице против новинара Јелене Спасић и Милорада Бојовића због објављивања поверљивих података и прикривања починилаца кривичног дела, то јест неоткривања извора информације. Таква оптужница је подигнута упркос тврдњама новинара да их током истраге нико није питао ко им је извор. Новинари су, додуше, деловали одлучно у намери да нипошто не одају извор и прекрше „обећање поверљивости“ које су дали. У тој истрајности обећање новинара чинило се као неки узвишени завет кога се треба држати по сваку цену.
Поред обећања које новинар даје извору, постоји и обећање извора новинару да ће информације које открива бити тачне и да иза њих не стоје неки прикривени интереси. У вези са овим новинари морају бити посебно опрезни јер им Етички кодекс налаже да не смеју безрезервно веровати извору. Досадашња пракса Савета за штампу сведочи о неколико случајева у којима је утврђено да су новинари прекршили професионалну етику јер, слепо верујући извору, нису додатно проверили добијене информације. Последице овог пропуста могу бити озбиљна злоупотреба новинара, неистинито информисање јавности и урушавање, и иначе крхког, поверења грађана у медије.
Однос новинара и извора не заснива се, међутим, само на обећањима. Закон о јавном информисању прописује да новинар није дужан да открије извор, осим у случају када се подаци односе на кривично дело за које је запрећена казна затвора од најмање пет година. У истом духу новинари су заштићени и Кривичним закоником.
Да ли то значи да новинари морају да открију извор у сваком случају када је реч о подацима о кривичном делу за које је запрећена казна затвора од пет и више година? Ако завиримо у праксу Европског суда за људска права и тумачење члана 10 Европске конвенције о људским правима, видећемо да новинари нису дужни да открију извор само зато што за то постоји законом предвиђени основ. Да би се мешање државе сматрало оправданим, потребно је и да су исцрпљене све друге разумне мере које представљају алтернативу откривању извора. Поред тога, неопходно је и да је угрожен неки витални интерес који претеже над интересом јавности да се извор не открије. У Србији немамо развијену судску праксу везану за заштиту новинарских извора. Чак ни у горе поменутом случају новинари до данас нису добили никакав формални документ, већ само неформално обавештење да је поступак обустављен.
Правилно схватање заштите поверљивости новинарских извора од суштинског је значаја јер је реч о једном од камена темељаца слободе медија. Она је предуслов како за слободно бављење новинарством, тако и за остваривање права јавности да буде информисана о темама од јавног интереса. Уколико у друштву не би постојали или функционисали механизми заштите новинарских извора, однос поверења између новинара и њихових извора био би озбиљно компромитован. То би имало обесхрабрујући ефекат на слободу медија и истраживачко новинарство, а новинари и јавност били би ускраћени за партнерство које је кључно за озбиљну контролу власти. А тамо где су ускраћени новинари и јавност, нарушена је и демократија.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.