Вести

06. 03. 2014.

Аутор: Весна Дамјанић Бранковић Извор: Нова економија

Имате слободе колико желите и власт какву сте заслужили

Веран Матић, председник Управног одбора Фонда Б92, председник Комисије за истраживање убистава новинара, председник Борда директора и главни и одговорни уредник информативног програма медијске куће Б92, врло активан у пословним удружењима Српска асоцијација менаџера, Америчка привредна комора, управо са Сенатом привреде Аустрије оснива Српски сенат привреде.

 

Све ово више од четири године ради под 24-сатном полицијском заштитом због процена безбедносних органа да му је живот угрожен због начина на који је првенствено Инсајдер радио у протеклих десетак година, акумулирајући кроз истраживања великог броја хулигана, бизнисмена, који су чинили недопустиве пословне потезе, политичара који су радили против интереса грађана и земље.

Да ли влада криза медија?

Стање у медијима у Србији данас је тако да важи она Сартрова или Черчилова да је новинарство лепа професија под условом да се на време напусти. Уместо тога имамо на једном приватном универзитету уписаних у прву годину чак 900 будућих новинара. А у исто време, имамо 450 електронских медија од којих само мали део може да живи у потпуности од резултата рада, свакога дана новинаре отпуштају или они прелазе у ПР компаније или ПР одељења ражличитих предузећа. Све је мање добрих новинара, а све више оних са инстант образовањем. И мислим да бесповратно губимо новинарску супстанцу способну да очува квалитет, приврженост основним медијским постулатима, да уче и прилагођавају се изазовима нових медија, друштвених мрежа, грађанског новинарства, блогова, појава као што је Викиликс, итд.

Један од основних проблема који је, на неки начин, генерисао све остале, настао је одмах после 5. октобра, 2000. године, када су победници који су се залагали за демократске промене успоставили такве прилике да су медији третирани као роба, вест је роба, важе само тржишна правила и само она треба да дефинишу одговорност. То је направило кључну грешку, искључиво су форсирани комерцијални медији, а када се узимала у обзир навика публике, она се сводила на садржаје ТВ Пинк који су до тада доминирали. Другима који нису били из тог корпуса, било је веома тешко да раде на том тржишту јер само тржиште није било дефинисано. Нису постављени регулатори који би помогли да се побољша рад јавног сервиса. При том, не мислим на јавни сервис који је већ до тада морао да буде формиран као прави јавни сервис, а не да остане да се гуши у великом броју запослених. Наиме, да је тада постојао јавни сервис, и да су комерцијални медији направили договор да се помогне јавном сервису да достигне степен наплативости од 95 одсто претплате, а да рецимо, заузврат, јавни сервис смањи оглашавање на три минута по сату, имали бисмо квалитетну медијску сцену. Овде мислим на електронске медије. То би био једини начин да се преживи. Све ово друго што се догодило, било је предвидљиво. Сада се налазимо унутар негативне спирале, коју је додатно појачала економска криза, која је била прави шок за све нас. Новинарство је постало жртва тог начина финансирања који се заснивао искључиво на продаји огласног простора.

Зар и гледаоци нису жртве, када је на неки начин преовладало таблоидно новинарство и у електронским медијима? Додуше не у свим.

Када се смањује улагање, самим тим се смањује и информативни програм, а јефтинијим програмом стварају се бољи резултати по питању рејтинга. Долази се у ситуацију да се емитују неквалитетни програми, да немате новца да улажете у истраживачко новинарство, докуметарне програме, а и стање свести у друштву је такво да постоји зачаран круг. Имате таблоидизиране политичаре који се понашају као јунаци таболида, онда таблоиди то додатно појачавају, а с друге стране, имате публику која је навикла на таболиде јер чим их читају, значи да су навучени на такве садржаје. На крају, имате оглашиваче који све то финансирају.

Доминантни медији су медији богатих власника, богатих оглашивача, прављени за богату мањину, са циљем да се оствари што је могуће већи профит богатом власнику. Сваки од њих не би могао то да буде без савезништва са политичком, партијском елитом и бирократијом. Богатство и моћ обично се кумулирају на уштрб праведности. Тако да је природа медија директни производ природе друштва, какво је оно, такви ће бити и медији, са малим изузецима.

У чему је онда суштинска разлика између телевизија са националном фреквенцијом? Б92 се променио доста од онда када сте га ви водили. Мењао се и РТС.

Б92 је направио отклон од свог профила пре седам-осам година, а све је почело увођењем ријалитија. То је био покушај да се висококомерцијалним програмом финансира квалитетан информативни програм и да се подигне гледаност на начин који је легитиман у свету. Међутим, тај процес је прекинула криза, све наше инвестиције су постале опасне инвестиције које се нису исплаћивале, и од тада креће та спирала са задуживањем. Свакако да је данашњи програм много комерцијалнији на ТВ Б92, али је остао јак информативни програм као један печат који ћемо, сасвим сигурно, сачувати. Када је реч о РТС-у, он је постао, још док је Александар Тијанић био жив, жртва недостатка свести о потреби формирања јаког јавног сервиса са једне стране, а са друге, то је заиста била намера, да се не формира један јак сервис.

Ево један пластичан пример који најбоље показује ту разлику између новинарства Б92 и других: када смо радили серијал Фудбалска мафија, после сваке емисије, полиција је хапсила актере који су поменути у емисији или је најављено њихово појављивање у наредној. Овај серијал припреман је годину дана, истражено је јако пуно докумената и имали смо велики број сведока. На једног од актера, новинара Младена Стојовића, у Црној Гори покушан је атентат. Ми смо после друге епизоде, када се поновио образац да после емисије емитоване у понедељак полиција хапси у уторак, тражили пријем код директора полиције и упозорили га на то да и они имају своје истраге и сигурно су могли и раније да похапсе осумњичене и да ћемо прекинути серијал ако буду хапсили после наших емисија, што урушава наш кредибилитет. Ми смо, дакле, сами долазили мукотрпно до података, а недавно сам чуо да се власник или уредник једног таблоида жалио да од државних органа добија првих шест страна, а он добија само две, и да је то неравноправност и да је то неправда, итд. То што се добије је директно посредовано из полиције, тужилаштва, државне инсититуције, политичара. Ту нема новинарства, нема јавног интереса, често се не догоде епилози судских процеса.

Чија жртва је био РТС?

РТС је сам убио своју базу, а то су гледаоци које је интересно требало везати за ову кућу на начин да они сами говоре, ово је заиста јавни сервис, они раде штитећи јавни интерес, они нас образују, они су неутрални. Уместо тога, било је приклањање политичким елитама, било је прављења концепта суперкомерцијалне телевизије од онога што би требало да буде јавни сервис. Тиме су се трошиле енормне количине новца грађана за куповину програма које би могли потпуно бесплатно да гледају на комерцијалним каналима, док су били ускраћени да за свој новац гледају прави јавни сервис. Неопходност да се сваки дан сугерише грађанима да је то јавни сервис довољно говори о том међусобном односу.

РТС је жртва политичких, културних, друштвених елита, људи који су одређеним политичким одлукама уз снажну подршку међународне заједнице, на врло лак начин могли да направе јак јавни сервис, који би имао адекватан број запослених, адекватну опрему и стратегију како да се постигне адекватно финансирање које ће бити ефикасно и довољно за мисију коју треба да обави. Нисам сигуран да још од 5. октобра постоји жеља да се направи јак и озбљан јавни сервис, а мислим да је то кључ за повећање квалитета у медијима уопште. Имали бисмо једну кичму у медијима, а то је јавни сервис, онда би се други медији формирали према ономе шта ради најјачи играч – у овом случају јавни сервис, а не према оном другом јаком играчу, а то је у овом случају Пинк. И остали медији, попут ТВ Прва, јако тешко контролишу однос трошкова и прихода.

У Хрватској имамо наплативост претплате изнад 95 одсто, и рекло би се да овај јавни сервис има огромне ресурсе, међутим они се не користе за функцију јачања програма јавног сервиса, већ је много више сервис политичког и економског естаблишмента који влада.

Поменули сте утицај политичара. У последње време долазе критике, додуше из опозиције, да се вратила диктатура у медијима. Ви сте радили и у време Милошевића, тако да знате шта је цензура. Може ли да се пореди тадашња ситуација са садашњом?

Имате слободе онолико колико желите, баш као што имате власт какву сте заслужили. За време Милошевића, ми нисмо имали притисак, већ би нас једноставно забранили или убили. Ако сте стиснули петљу и прихватили то као опције деловања, могли сте да освојите слободу и поред снажних непријатеља. Закон о јавном информисању из 1998. године је имао директан ефекат који је имала економска криза сада – он нас је кажњавао финансијски толико да се доводио у питање и сам опстанак медија. Мени је било лакше да радим у време Милошевића јер сам имао само један проблем, а то је био управо Милошевић. Знало се, ако вам се нешто догоди, то је дошло од њега. У последње време, имате много више ситуација у којима може нешто да вам се деси, имали сте, рецимо, атентат на Дејана Анастасијевића, или сте могли да банкротирате. Ми смо због истраживачке емисије изгубили највећег оглашивача. То је био удар на приходе који је морао да се осети.

Има ли цензуре данас?

Данас је ситуација компликована. Имате проблем потпуне разбијености опозиционог блока, који мора да представља противтежу владајућој коалицији, или најмоћнијој партији у земљи. Ви данас имате несразмеру у медијском садржају када је реч о присуству једних и других, и то ствара утисак фаворизације. Сада је питање много више у томе да ли постоји активност опозиције која би била занимљива медијима. Мислим да је проблем што се опозиција тражи и док год не постане јака, активна, динамична и са идејама, до тада ће постојати несразмера. Постоји, наравно, жеља водећих људи да су више присутни, али на медијима је да одлуче где ће да поставе линију када је реч о тим притисцима. Тако сам увек гледао на медије, јер на новинару је да одлучи да ли ће пристати на једну природну жељу политичара да владају медијским простором. У структури притисци су постали мање видљиви јер се примењује стратегија по којој нам се медији не обраћају „да би нам пренели објективне информације већ да би освојили наш дух” (Игњацио Рамоне).

 Да ли је ту у ствари већа опасност од аутоцензуре у медијима?

Много је више аутоцензуре, и она је производ политичке и економске ситуације. Занимљиво је да на скали Репортера без граница Србија по питању медијских слобода расте већ две године, за око 20 места, и то је добар показатељ јер се табела прави на основу података које дају релевантни саговорници из саме земље. Оно што је важно код нас јесте то да су спремна три медијска закона, који неће ништа да значе уколико се не успостави правна држава и уколико се на адекватан начин не усвоје и примене. Они, ипак, неће спречити ту таболидизацију, употребу медија у политичке сврхе, а то је посебан задатак за медијску заједницу која је приличино разједињена. Све више новинара губи посао због смањења трошкова, или се селе са медија на медиј, од којих су неки само огласне табле. Егзистенција новинара и његове породице све чешће се појављује као алиби за самоцензуру и послушништво.

До ванредних парламентраних избора је дошло уз аргумент да је потребно убрзати реформе. Да ли је усвајање тих медијских закона део тих реформи?

Свакако, али ако постоји и намера и воља да се закони не само усвоје, већ примене и поштују. То је важно и као основа за перманентно верификовање поштовања усвојених решења у овим законима а који су компатибилни са европским закондовством, трендовима и тежњама. Биће у сваком тренутку јасно куда се слободе крећу и биће аутоматски и санкционисано.

Шта очекујете од наредне владе? Може ли она да састави више од годину и по дана?

Зависи од тога ко је формира. СНС може да добије натполовичну већину и да одмах по аутоматизму имамо опасну ситуацију по Владу и друштво јер може да буде брзо оборена уколико се не спроводе економске реформе. То би могло да изазове нешто слично ономе што смо видели у Босни. Ако би се направила коалиција, попут оне са СПС, онда не би било великих промена у односу на досадашњу ситуацију, и тада би се поставио неки лакше остварљив циљ од оног о почетку преговара са ЕУ и Бриселског споразума. За саме реформе је потребна шира коалиција. Није битно чак ни које политичке странке су у њој, већ та коалиција мора да буде већински формирана од стручних и посвећених. Када би се блок око демократске опозиције окупио заједно са напредњацима за један округли сто на самом почетку мандата, и договорио се шта је то најбитније за Србију у наредних десет година, и на који начин до тога доћи, пре свега мислим на тешке реформе, и када би се направила одређена врста сагласности око правила игре, да би се избегла било каква врста подметања, онда бисмо имали једини прави начин да се озбиљне реформе и направе. Ми смо једна од ретких земаља овог региона која није имала округли сто између опозиције и власти, на којем би се елиминисале све препреке за реформски искорак.

Реформе, и сами кажете, морају бити болне, непопуларне. Да ли је Александар Вучић спреман на такве потезе?

Када би се поставио овакав концепт, онда се може рећи да постоји код Александра Вучића једна жеља да направи такве кораке. Он нема тај баласт квази социјалне идеологије, као што има Дачић. Када би се направила та заједничка база владајућих странака са опозицијом и невладиним сектором, мислим да би у том случају Вучић много лакше доносио одлуке.

Нажалост, ми овде имамо кризу лидера који су способни да окупе све што вреди, да послушају савете, да побуде енергију и код оних који не подржавају све ставове али који хоће да се ангажују, да уложе своје вредности у стварање боље будућности. Или једноставно нема сензибилитета или се намерно затвара тај простор да би се обавили неки послови везани за личне интересе или за недемократске и нетранспарентне потезе.

Тешко је замислити да се опозиција сада уједини, када се у последњих годину и по дана практично урушила сама од себе. Или јој је у томе помогао и Александар Вучић?

Наравно да јесте допринео урушавању и то је природно понашање. Код нас је, нажалост, то најуобичајенији начин политичке комуникације, то што се догодило са Демократском странком. Имали су 11 цепања и након сваког је настало 11 странака. Колико је идентична ситуација у медијима говори и случај цепања независног дневника Борба, верујем да је настало више од 11 дневних листова од те веома добре новине са краја осамдесетих и почетка деведесетих.

Колико је онда реално очекивати да опозиција “устане из тог пепела” и стане на црту?

То је, у ствари, теоријски модел који би помогао да реформе буду успешне и направе озбиљан отклон. Увек се до сада догађало да се при таквом послу у минут до 12 појави неки мали синдикат који се противи реформама.

Потребна је потпуно нова опозиција, ионако готово да нема идеолошких разлика између важнијих актера. Потребни су нови људи који желе више држави и друштву него себи. Потребни су нам млади који ће носити промене. Мислим да на политичкој сцени не постоји нико ко то може аутентично да ради.

Да ли је Србији добра опомена то што се догодило у Босни?

Нажалост, мислим да то неће бити схваћено као добра опомена, јер се тумачи као политички бунт. У ствари, то је аутентични социјални бунт, то је врисак који је неартикулисан у сваком облику. На улице је изашао народ који се не мири са стањем ствари и тражи промене. То би требало да опомене Србију, јер је то доказ колико наши политичари не познају свој народ, јер народ живи далеко лошије него што то изгледа. У основи нашег менталитета је самоодбрана од сиромаштва. Плашим се да је могућ и неки микс са оним што се догађало у Украјини, покушајима функционализација протеста као што смо већ имали прилике да видимо око босанских немира и са стране Срба и Хрвата.

Да ли је било потребно расписивати ванредне парламентарне изборе?

Они могу да донесу битно другачију промену, јер се ситуација у последњих годину и по дана променила. Променио се однос снага. Можда није било потребно да се ради реконструкција Владе, али је било потребно да се ствари поставе на реалне ноге и да се види прави однос снага и ефекти стварног рада.

Можете ли да замислите да живите у Србији у којој нема избора тако често? Најдужи период без избора је био три године.

То јесте лоше, али нисмо једини у томе, погледајте Италију, на пример. Зато је важно да се постигне консензус око националних интереса и питања који не би били део свакодневне политике и рушења влада, већ део континуитета који се надодграђује. Када би се постигла економска стабилност, друго не би имало великог економског значаја. Код нас сталне промене доводе до све горе ситуације када је реч о економији, јер се ниједна од влада не усуђује да уради било шта битније, компликованије, конкретније, што би донело дубинске промене.

Ви сте на челу радне групе за истраживање убиства Славка Ћурувије. Има ли помака?

Оно што је ново - у последњих годину дана се непрекидно ради, први пут се ради свакодневно и с пуном посвећеношћу. Случај Милана Пантића истраживало је седам тимова, сваке две године се мењао тим и самим тим је апсолутно било немогуће истражити једно убиство после толико времена. Сада, на случају Ћурувије ради један тим који је веома посвећен, оперативан, и он ће радити док не дође до конкретних резултата. Оно што је ново у овом случају јесте да имамо људе који су проговорили, а то је озбиљан искорак. Наравно, ми истражујемо четири случаја са 19 жртава, а најмање још толико има новинара који су убијени у ратним сукобима из Србије, а сигурно и са босанске и хрватске стране још толико, могуће је да је то чак око 100 убијених у бившој Југославији. То је огроман број и срамота је да се не истражују сва та убиства како би се колико год је могуће разјасниле околности под којима су убијени и да се процесуирају одговорни.

Наше новнаре и политичаре, нашег премијера је годинама убијала наша полиција и обавештајна служба за наше паре и тај систем себе је све ове године чувао од раскринкавања злочиначких органзација које су део система који је стваран. Надам се да ће започети и разоткривање других политичких убистава и убистава које је извршила држава, од судије Симеуновића, преко покушаја атентата на Дејана Анастасијевића, али и потпуно разоткривање убиства бившег председника Стамболића, политичке позадине убиства премијера Ђинђића и низа других. То је једини пут за прочишћење и прављење државе и институција на стубовима који ће створити такву структуру да се више никада не појаве овакве могућности државног терора.

Да ли ускоро очекујете епилог?

Укоро очекујем оптужницу и из ње ћемо видети са чим тужилац располаже од доказа и то ће бити први јавни документ. Мислим да ће случај Ћурувија и случај Милана Пантића доживети епилог. Али се врло вредно ради и на решавању случаја Даде Вујасиновић и 16 медијских радника убијених у бомбардовању РТС.

У последње време сте посвећени раду Фонда Б92. Може ли ту да се пореди рад пре и за време кризе?

Мој радни дан је врло компликован: као председник Борда директора Б92 и главни и одговорни уредник информативног програма, има посла за цео дан. Поред тога, ангажован сам потпуно у Фонду Б92 који је потпуно различито правно лице, а водим и издавачку кућу Самиздат Б92 и Комисију за истраживаје убистава новинара. Фонд Б92 ове године пуни десет година постојања. Имали смо, и даље имамо, атрактивне акције и јавност се у потпуности масовно укључивана у њих - дигитални мамограф је купила група од 120 предузећа, локалних самоуправа, невладиних организација. У оквиру наше акције, изградили смо пет сигурних кућа, а две се тренутно граде. Након тога, била је Битка за бебе, и практично је она поставила репере када је реч о квалитету и успеху акција које води Фонд Б92. Та битка се наставила кроз Битку за породилишта која траје и данас, и која се показала најуспешнијом акцијом са преко милион и по учесника и са преко 3.5 милиона евра реализованих донација како би се побољшали услови у болницама за наше бебе, родитеље, болничко особље и како би смањили смртност првенствено превремено рођених беба, што је један од ретких позитивних помака који је постигнут у нашем здравству које је последње по квалитету у Европи. Ове године смо почели да се бавимо старима, под слоганом „Стари нису ствари", који се суочавају са пуно проблема. Сама акција је, у односу на ону са бебама, доста захтевнија, јер бебе сви воле, а када је реч о старијим суграђанима, постоји доста дискриминације, негативног односа. Тешко је комуницирати на ту тему, која је јако важна. Приметно је да су у овој години донатори знатно осиромашили и да они који имају своје буџете нису спремни да дају донације тек тако, и сви прате шта ће се догађати.

Може ли се рећи да је однос донатора према хуманитарним акцијама на неки начин огледало стања у којем се налази наша економија?

Када би се пратило понашање донатора, дошло би се до доста добре анализе. Најмање је донатора који су спремни да дају без обзира на све. Други тип донатора су они који имају мало у финансијском смислу, али могу да уложе и улажу свој волонтерски рад. Трећа група донатора су они који су схватили да је ЦСР важан компанијама, али га не схватају на прави начин. Схватају га као обавезу коју морају да испуне због стандардизације компаније, или због моде. У овом трентку се њихово понашање може узети као индикатор стања у земљи и говори нам да је веома тешка економска ситуација. Смањена је активност донатора, није само проблем што нема новца, већ је проблем и однос државне политике према ЦСР-у, нема стимулативних закона, већ постоје само околности које одмажу донаторима.

Мислите на пореске олакшице, односно њихов недостатак?

Најпре мислим на то, када је реч о самом донирању. Потребне су стимулације за количину донација које се дају за сврхе које се процењују значајаним за друштво.

Шта је Ваш следећи професионални потез?

Веома велики изазов за ангажовано новинарство представља истраживање и елиминисање штете која настаје управо од новинарства, јер се она прогресивно шири падом квалитета, убрзавањем и ширењем медијских платформи, непроверљивости информација које улазе у медијску, виртуелну сферу и примају се „здраво за готово”, без икакве провере, што значи да мозете бити бесповратно оклеветани, а невини.

Мени је веома важно да развијам Фонд Б92 као алернативу за нове медије који ће проистицати из фонда. Јако је важно пронаћи нови начин којим ће се финансирати медији и у томе је основни проблем квалитета и мисије медија свуда у свету. Медији су у кризи која проистиче из тога што се досадашњи модел финансирања заснива на броју читалаца, броју гледалаца, и на жељама оглашивача. Ја бих волео када би из средине као што је Фонд Б92 који се бави хуманитарном и социјалном мисијом, произашао медиј. Наравно, предуслов за то је да економија ојача.

Јако је важно стварати производе, без обзира на медијске платформе. Класични медији као што је телевизија губе значај. Можете направити документарац који може бити утицајнији од читаве једне огромне машинерије мејнстрим телевизије у периоду од шест месеци, или неки серијал истраживања, итд. Сваки од тих производа можете пласирати на невероватне начине у кратком временском периоду и остварити несагледиве утицаје. Верујем да ћу се тиме бавити.