Вести
14. 02. 2014.
Куд се деде
Прочитах Данасов коментар посвећен попечитељу културе, Тасовцу, па се сетих да одавно нисмо имали колумну на тему – где су, шта раде? Ваистину, куд се деде попечитељ Тасовац?
Док се не беше запопечитељио, ње било дана а да га није било у медијима, што је – да не буде забуне – уносило поприлично свежине у наше злехуде новинчине страве и ужаса, јер је Тасовац жовијалан тип, зајебант од кова који изузетно ценим, а приде је и способан човек.
И – цап. Аванзова човек у министра и нестаде ко јаје с гроба, па сад Пановић мора да расписује потерницу. Оно, факат, и ја сам са овог места слао попечитељу дискретне поруке да се – ако ухвати мало времена – позабави Љушићевим гласничким вандализмом, али министар није одговарао.
Што је јако чудна ствар. Не то што ми не одговара – то је уобичајени попечитељски манир – него што поступа супротно добрим српским, министарским обичајима. У Србији људи теже попечитељском положају да би се афирмисали, изашли из анонимности и блебетали по новинчинама, а Тасовац – пре успења на положај попечитеља разговорљив celebrity – након што постаде министар нестаде у мукајету, илегали и самозатајности.
А Љушић у међувремену аванзовао у фељтонисту “најстаријег дневног листа на балкану”. Хм! Шта би – све се нешто питам – рекла Љиља Смајловићка када би због тога тираж “Политике” отишао у макулатуру или када би аутори којима је Љушић исекао књиге у знак протеста поцепали примерке “Политике” на јавном месту.
Не хушкам на вандализам, честнејши публикуме, само нагађам. Како пре неки дан споменусмо, попечитељ се није огласио ни поводом енергичног насртаја попечитељке енергетике на Данас? Самозатајност је недвојбено врлина, али – и то смо апострофирали – врлина уме да пређе у ману.
Ја сам, даме и господо, много више очекивао од попечитеља Тасовца. Заносио сам се мишљу да ће од српске културе направити бар једну трећину од онога што је направио од Филхармоније, пре његовог директорства установе која је таворила на ивици нестанка. Сад ће дркаџије да дрекну – нема пара! Ко каже да нема?
Нема много, али – уз саслужење добре атмосфере и мало полета – много и не треба. Ево, рецимо, земља Србија нема релевантан часопис посвећен, како се то каже, култури и друштвеним питањима. Шта би фалило да се некадашњи Видици, часопис у којима су стасавале генерације писаца, песника и новинара (не новинџија) поново покрене? Цена? Права ситница, што реко Сир Оливер. Могу ли се, надаље, организовати јавне трибине на разноразне запостављене или прећутане теме? Могу, наравно. Цена? Још већа ситница! Много тога се може, само кад се хоће, цењени публикуме, сиромаштво није изговор за све, сетите се само у каквим је грозоморним условима цветала култура у постреволуционарној Русији?
Него да не дужим – Иване, овде Соко, јави се!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.