Вести
12. 02. 2014.
Извештај Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије о притисцима и контроли медија (септембар 2011) 21
Избор претворен у политичку фарсу
РРА је у протекле три године (до 2011) одобрио најмање две спорне концентрације медијског власништва, у случају ТВ Авала и РТВ Б92. Међу једанаест националних емитера има девет са нетранспарентним власништвом.
Јула 2011. године, у периоду када је Савет завршио прву радну верзију овог извештаја и доставио је релевантним организацијама, удружењима и појединцима са молбом да дају своје коментаре, РРА је на свом сајту први пут објавио податке о власништву РТВ станица у Србији које имају националну фреквенцију.
Међутим, иако РРА у овом документу даје извесне податке који претходно нису били званично објављени (мада су из различитих незваничних извора били познати јавности), медијско власништво у Србији и даље је нетранспарентно у смислу домаћих прописа и препорука Савета Европе, који предвиђају да власничка структура медија мора бити транспарентна тако да онемогућава стварање монопола у области јавног информисања, као и да омогући формирање вредносног суда у односу на информације, идеје и мишљења која презентују конкретни медији.
Примера ради, сумње на недозвољену концентрацију у случају ТВ Прва/РТВ Б92 и у случају ТВ Авала/ТВ Пинк нису ни потврђене ни отклоњене након што је РРА објавио податке о власништву у овим медијима. Такође, из приказа са сајта РРА и даље није јасно да ли бизнисмен Предраг Ранковић Пецони контролише Хепи ТВ и Хепи кидс ТВ, што је информација без које се не може формирати вредносни суд према садржајима које ови медији емитују.
Први проблеми у раду ове институције почели су од поступка првог избора чланова Савета РРА у априлу 2003. Посебан проблем у раду те институције јесте и чињеница да је Закон о радиодифузији мењан више пута. Првобитним законским решењем, Скупштина Србије бирала је осам чланова Савета на предлог овлашћених
предлагача: Влада Републике Србије (1), Скупштина Србије (1), Скупштина Војводине (1), Извршно веће Војводине (1), ректори универзитета (1), удружења емитера, новинара и других професионалних удружења (1), домаће невладине организације (1), као и цркве и верске заједнице у Србији (1). Деветог члана бирали су сами чланови Савета, али је он морао бити са територије Косова и Метохије. У пракси се показало да је често нејасно ко стварно предлаже кандидате за чланове Савета, али је зато најважније ко их бира – посланици владајућих странака.
Три члана Савета РРА, Ненад Цекић, Владимир Цветковић и Горан Раденовић, изабрани су у априлу 2003. противно процедури, што је изазвало прву блокаду рада Агенције, јер су потом неки од изабраних чланова Савета РРА поднели оставке (Сњежана Миливојевић и Владимир Водинелић).
У поступку кандидовања Цекића и Цветковића повређена је законом предвиђена процедура да се кандидатуре, уз биографске податке, морају објавити најмање 30 дана пре самог одлучивања о избору, што није учињено. У случају Раденовића, који је изабран као неко ко живи и ради на Косову (што је био законски услов), испоставило да је он одавно пре тога био напустио покрајину. Због тога је Савет РРА стално радио у атмосфери нелегитимности, па су прве одлуке РРА биле стално оспораване.
Због претходних проблема у поступку избора чланова Савета РРА и поједностављења процедуре за избор, закон је делимично промењен 2004, али тим изменама није усвојен захтев медијских организација да се умањи преовлађујући утицај државних органа на избор чланова Савета, што и данас онемогућава независност у раду РРА.
Изменама закона само је промењена формулација која се односила на овлашћеног предлагача кандидата за позицију члана Савета РРА, па је уместо „Владе Србије и Скупштине Србије”, овлашћени предлагач постао „надлежни скупштински одбор”, што се сводило на готово идентичан политички утицај.
Уместо Владе Србије и Скупштине, четири члана Савета РРА и даље су директно предлагали државни органи (3 надлежни скупштински одбор, 1 Скупштина Војводине) скривени иза термина скупштински одбор, у којем владајућа коалиција увек има претежни утицај.
Политизација избора чланова Савета РРА поновила се почетком 2009. године, када је појединим члановима истекао мандат, па је било потребно готово годину и по дана да се изаберу нови чланови. Посебан проблем био је у томе што чланови првог Савета РРА нису сви бирани на исти временски период од шест година, како Закон предвиђа. У марту 2009. године било је јасно да су сви рокови за избор чланова пробијени, али решења није било на видику.
Чланови Савета на предлог Скупштине АП Војводине, Универзитета, верских заједница и невладиних организација били су изабрани до краја те године (Горан Караџић, владика Порфирије, Светозар Стојановић и Горан Пековић), с тим да су овлашћени предлагачи – невладине организације и професионална медијска удружења, подносили већи број кандидата од прописаног. Наиме, Закон о радиодифузији каже да би требало да предложе по два кандидата, а на њиховим листама нашла су се по три, односно, четири имена, па је одбор Скупштине Србије, на своју руку, бирао по два кандидата са листа, што је изазвало велико негодовање предлагача.
То је довело до поновних проблема у избору чланова Савета из редова новинара, а избор је претворен у праву политичку фарсу.
Савет РРА месецима је био некомплетан, па је у једном тренутку уместо девет, имао само пет чланова, пошто је у фебруару 2011. мандат престао бившем председнику Ненаду Цекићу, затим Александру Васићу и Владимиру Цветковићу, док је Светозар Стојановић преминуо у мају 2010.
Наставиће се
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.