Вести
07. 02. 2014.
Горан Милић: Пустите наше људе из затвора
Новинарство је сјајна професија, углавном. Путујеш, срећеш важне, моћне и обичне људе, снимаш, пишеш, својој публици преносиш информације, селекционираш, одвајаш битно од небитнога, додајеш мало и особног става. Информираш, едуцираш, забављаш...
Људи то прате, хвале, критизирају, пљешћу, пљују, позивају на вечере, пријете намлаћивањем и све то иде у рок службе и с тиме новинар мора рачунати. Има и тежих и рискантнијих занимања, новинарство сигурно није прво на попису.
Међутим! Ако су војник и полицајац изложени непријатељској паљби или камењу које бацају просвједници, на располагању су им штитови, кациге, непробојни прслуци, палице, водени топови, сузавац и, на крају, ватрено оружје. На силу одговарају силом, а често силом први почињу.
Хапшење у Египту
Што је с новинарима, сниматељима, запосленицима медијских кућа? Не користе силу, немају оружје, не бацају камење на полицију нити с војском пуцају на непријатеље. Међутим, све је више ауторитарних режима који перцепцију о "седмој сили" доживљавају буквално и реагирају голом силом на мисли и ријечи медијских људи.
Хапшење новинара Al Jazeere у Египту уз оптужбе повезане с "тероризмом" није први, али јесте најновији случај насилничког понашања власти према медијима. Зачудо, мјесецима су дјелатници Al Jazeere чамили у затворима, а мјесецима се чекао и тај глас просвједа националних и међународних новинарских друштава.
И, замислите, преокрет. Тек када је гласноговорник Бијеле куће у Washingtonu изразио забринутост због најаве суђења заточеним новинарима Al Jazeere и када се Christiane Amanpour придружила позиву "Free Al Jazeera staff" почело је стидљиво укрцавање осталих и тражење слободе за затворенике.
Међународни одјек
Американцима свака похвала, поготово што није тајна да им је режим генерала Сиссија из прагматичних разлога дражи од свргнутога предсједника Мурсија. Ипак су, макар у јавном наступу, одабрали принцип изнад непосредног интереса. Осталима за размишљање - мора ли увијек доминантни тумач свјетске етике и људских слобода давати сигнал што је исправно а што није.
Многи у медијском свијету траже беспоговорну солидарност новинарског еснафа. И када је ријеч о материјалном статусу, социјалним правима и заштити на раду, па су се писале петиције за враћање отпуштених новинара на посао, нормирање цијене новинарске шлајфне, бенефицирани стаж, што сам особно више сматрао задаћом синдиката него што би то захтјевало ширу акцију с међународним одјеком.
Међутим, када се новинарске удруге праве блесаве у вези с хапшењем читаве скупине телевизијских дјелатника, зато што, наводно, припадају једном "сумњивом" медију (а до прије неколико година ти су исти осумњичени новинари били "сјајни професионалци" у CNN-у и BBC-у), цијела ствар постаје збуњујућа и непринципијелна.
Захтјев за извињење
Трпање у затвор и суђење генералском режиму није исто што и право на здравствено осигурање, неисплата зарада, неуплата доприноса и моббинг од шефова. Затвор и пријетња дугогодишњом робијом, да не причамо о ликвидацијама и премлаћивању што је особено и простору на којему ми живимо, онај је сигнал који мора мобилизирати сваког новинара и његово удружење на колективан просвјед.
А баш су се новинари диљем Планета ангажирали посљедњих година за права угрожених скупина. Подржавали су етничке, вјерске и сексуалне мањине, штитили дјецу од педофила, жене од харасмента, преносили избјегличке и прогнаничке приче, тражили правду у свим сегментима овог несавршеног свијета. Па није ли апсурд и разлог за унисони поклич против самовоље неких режима то што они који највише бране угрожене уживају најмању заштиту?
ТРАЖИМО ДА ИХ ПУСТЕ НА СЛОБОДУ.
И, УЗ ТО, НАЈМАЊЕ ЈЕДНУ ПРИСТОЈНУ ИСПРИКУ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.