Вести
06. 02. 2014.
Проклетство Фекетића
Много сам пута прошао кроз Фекетић (Feketics), местуљак лепо разбашкарен тамо на старом друму који од Новог Сада вијуга ка Суботици, прво кроз тоталну, "плоча" равницу, да би се онда, баш негде код Фекетића и Иђоша, тло благо заталасало, јербо ту почиње фамозна Телечка висораван, са драстичним висинским разликама, све до пет-шест метара.
Идеално за екстремни алпинизам. И, шта да вам кажем, село је лепушкасто, делује солидно сређено, локалци су претежно Мађари, али опет, није да оставља утисак изразитије особености и особитости по било чему: село ко село, жетва лети, диснотор зими, низијска меланхолија и компулзивни алкохолизам увек; пуна је Бачка таквих, а ни Банат не оскудева.
Мегјутоа, канда има ту неких ваздушних струјања, или подземних вода, или ко зна већ којих мистериозних андрмоља, па баш тај Фекетић мало-мало па одигра важну симболичку улогу у политици Србије, и то нарочито оној (пред)изборној...
Шта, не сећате се? Није ни чудо, заборав је овде национални спорт, а одскора нас конзилијуми политикантских надрилекара чак уверавају и да је изразито здрав, мада сви докази и свако искуство говоре супротно.
Елем, тамо је негде средином и у другој половини деведесетих извесни Милошевић Слободан неколико пута, окружен камерама и блицевима државотворних медија, победоносно отварао "деоницу аутопута Фекетић–Суботица" (или барем радове на истој); то онда кад није отварао какву сензационалну нафтну бушотину негде у близини, рецимо код Турије.
Толико нам се свима био попео на главу с тим предизборним фекетићањима & фекетићаријама да је на радију Б92 ишао џингл о отварању деонице "Фекетић– Суботица–Фекетић via Фекетић". Ех, наивних ли времена...
Милошевић је, велим, отварао аутостраде, па макар и виртуелне. Његови тадашњи алајчауши и присмрдице, а данашњи наследници, боре се, напротив, са затвореним, снегом завејаним џадама, то јест са тим истим аутопутем, и то, ето, баш код – Фекетића.
Као да је то село, са ближом околином, некаква црна рупа илити Бермудски троугао у којем мора да се, овако или онако, заглави свака предизборна кампања?! То јест, не баш свака: само она у којој је Унапред Виђени Победник неко од тих дражесних ликова из кошмара деведесетих.
Па ипак, ово што је урадио Вучић, Александар Вучић, са фамозном, одвише добро и темељито телевизованом, акцијом спасавања "господина малог дечака" (Марко Сомборац) из снежних наноса код... наравно, Фекетића – е, то је нешто што би и Милошевића и његову свиту ипак било помало срамота да ураде! Какви су да су, ипак су то били људи старог кова, ако их нису спречавали вишкови памети и обзира спречавало их је макар нешто налик на инстинктивно осећање о томе "шта је ред", а шта никако није.
Шта се овим хоће рећи? Био то Вучић или Дачић или Марко или Јанко, председник или потпредседник владе има паметнија посла него да се ломата по мећави и изиграва снежног супермена, и кориснији је на другом месту: рецимо, тамо где може да координише рад спасилачких служби, војске, полиције, etc.
У реду је, додуше, и да посети какву "врућу тачку" (хм, у овом случају хладну...) па и да се тамо "сликава", јер не треба имати илузија: политичар увек води рачуна о томе како ће изгледати нешто што ради.
Уосталом, и председник USA обилази своје трупе, на пример, у Ираку; али, шта? Председник USA тамо тамани божићну ћурку у солдатској мензи, а не узима напуњени ган у руке, нити улази у тенк и креће у битку са "терористима" или ким већ, не би ли доказао колики је јунак и баја, а све то у директном преносу...
Последично, све и да је руковођен само, једино и искључиво најбољим могућим намерама (хајде да будемо наивни), Вучићев "спасилачки" гест је неповратно и непоправљиво профанизован и унижен оног тренутка када је телевизијски дистрибуисан.
Тог тренутка један чин који је по себи – мимо "контекста" – племенит и добар, губи сав свој позитиван потенцијал, чак и када би се (imagine) све то одвијало случајно и спонтано, без икакве "пропагандне" намере, и то усред предизборног времена.
Ово нас, даље, води следећем закључку: ако је већ толико осетљив и дискретан – и толико моћан да сопствено осећање дискреције протегне на малтене цео медијски спектар Србије – на питање сопственог развода и другоженидбе (јер му се, вероватно с разлогом, чини да би му то могло политички нашкодити), онда је Вучић могао бити толико дискретан да "забрани" и емитовање тог призора.
Он то, благо речено, није учинио. Него је "забранио" потоње интернетско спрдање с неподношљивом, понижавајућом кичастошћу и контекстуалном моралном наказношћу своје снежне егзибиције.
Ох, пардон, није то он цензурисао, нема он ништа с тим! Него је то учинила извесна група људи окупљена у и око... хм, Српске напредне странке. Вероватно Вучић Александар нема ништа с том, како сте оно рекли, Српском напредном странком, и не може да утиче на њено понашање?
Па опет, има и нечега доброг у оваквим саморазоткривајућим гестовима тренутног љубимца српског Вечитог Малограђанина: они нам говоре све што је важно да знамо о једној структури мишљења и понашања, у основи непромењивог, за разлику од реторике.
Чуј мене – говоре?! Бојим се да већини то тренутно не говори ништа. Када им проговори – а и то ће се десити, јер се увек деси – за штошта ће бити касно.
И то смо већ видели, и то више пута, најупечатљивије баш на примеру оног што је повремено отварао пут Фекетић–Суботица–Фекетић. Преко Фекетића, наравно.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.