Вести

06. 02. 2014.

Извор: Недељник

Ова револуција неће бити преношена

Арапско пролеће, рат у Сирији, масовни нереди током сваког састанка групе Г8, крвави улични протести у Паризу и Лондону, покрет Окупирајмо Волстрит, оно што се догађа у Кијеву - све то дошло је после протеста у Београду и користи искуства стечена по први пут на београдским улицама и у просторијама Универзитета у Београду.

Прва интернет револуција на планети зачета је у земљи која је у зиму 1996. имала свега 10.000 прикључака за интернет. А тај су процес, једнако колико и Милошевићеву  судбину, нетремице пратиле стране владе и новинари. У Београду је први пут показана друштвена снага светске мреже. Марко Прелевић разговарао је, деценију и по касније, са главним виновницима протеста и пионирима интернета у нашој  земљи.

Било је тачно 15 часова тог леденог 3. децембра 1996. када је сигнал Радија Б92 престао да се чује. Још од 19. новембра, када су протести почели, Б92 и Радио Индекс су на све начине блокирани, али сада је ствар била озбиљнија. У писаном образложењу Савезног министарства за саобраћај и комуникације, достављеном обема радио станицама, стајало је да станице немају дозволу за емитовање. Био је то, чинило се, последњи и најуспешнији Милошевићев удар на медије, у јеку студентских протеста који су на улице Београда, Ниша и других градова извлачили на десетине хиљада људи, незадовољних лажирањем резултата локалних избора.

Две седмице пре гашења радио станица, Борбина штампарија одбила је да принта више од 70.000 примерака водећег опозиционог дневног листа Блиц, а потом и свих осталих који су ишли уз длаку режиму.

На једној фасади у центру Београда почетком децембра се појавио графит који је говорио све и није прећутао ништа: „Нема новина, има зидова“.

Сада није било ни новина, ни радија, ни телевизије. Но било је нечег заиста новог. Дотад невиђеног. Ни у Србији, ни у целом свету. Свега неколико дана након што су протести почели, група студената Универзитета у Београду отворила је веб сајт који је пратио протесте и извештавао са њих. А тог дана, када су радио станице најзад ућутале, интернет је био ту. Новинари Б92 су остали на радним местима и убрзо се, посредством тада популарног - а сада помало заборављеног - програма RealPlayer сигнал поново чуо на интернету.

Одатле су га прихватали Би-Би-Си и Глас Америке и краткоталасном фреквенцијом враћали у Београд. Интернет је, схватали су то сада многи, могао тако лако да пробије границе цензуре. Толико да је и та забрана радио станица била јалова и кратког даха - већ 5. децембра, Б92 и Индекс су поново били у етру.

„Радио станице биле су једини извор правих информација. Када се сетим тога, делује ми потпуно невероватно да сам морао да на Врачару слушам радио како бих знао шта се дешава само који километар даље“, прича данас Петар Д, који ће за политику стасати тек уочи 5. октобра, али који је можда баш због тих првих „револуционарних“ дана одлучио да постане новинар.

Данас ради у тиражном дневном листу - можда једнако „слободном“ и „слободоумном“ као што су то били они Милошевићеви штампани телали? - и сваког јутра слуша радио. Петар, као ни добра већина тадашњих ученика, студената и „обичних“ уличних шетача, није имала појма да сигнал често стиже преко тада за Србију тек „фришког“ нета. То је било једнако изненађење и за њих, и за режим, али и за стране амбасаде, дипломате и новинаре.

Један од њих, Дејвид Бенахум, репортер најугледнијег компјутерског часописа Wired, успео је средином децембра да, под маском „програмера“ који долази на привремени рад у Србију, стигне у Београд. Његов текст биће објављен у првом броју 1997. године, под гласним насловом „Интернет револуција“.

„Ови протести у Србији су први зрели пример како интернет може да одигра улогу у устанку народа против ауторитативног режима. Баш као што је Вијетнам показао колики утицај телевизија може да има на рат, ова борба је први велики конфликт у којем интернет игра значајну ролу. Импликације су невероватно значајне за будућност, а догађаје у Србији помно прате владе широм света - посебно кинеска, која је забринута о томе шта интернет може да значи у тој земљи. Студентски протести дају нам податке о томе да ли је приступ информацијама потпуно некомпатибилан са ауторитативним режимом, да ли је немогуће имати и модерну економију, засновану на информацијама, и у исто време живети под диктатором, и да ли, тако, интернет у себи има предиспозицију да поткопава овакве режиме. У Србији се ова претпоставка уживо тестира по први пут“, написао је Бенахум.

Протести у Египту и читаво Арапско пролеће, рат у Сирији, масовни нереди током сваког састанка групе Г8, крвави улични протести у Паризу и Лондону, покрет Окупирајмо Волстрит, његова шпанска верзија „Разочараних“ и све сличне иначице, протести и штрајкови у Грчкој, оно што се тренутно догађа у Кијеву и осталим украјинским градовима - све то дошло је после протеста у Београду и, једнако колико и онај кноњ-хоњ наших отпораша, користи искуства стечена по први пут на београдским улицама и, још важније, у мемљивим просторијама Универзитета у Београду, пре свега ЕТФ-а и ПМФ-а. Интернет револуција зачета је на рачунарима чијих би се перформанси постидели и данашњи најслабији телефони, у земљи у којој је, према тадашњим проценама Дејана Ристановића, једног од пионира Интернета у Југославији и дугогодишњег уредника часописа PC Press, било између 400.000 и 600.000 рачунара, али и само 10.000 прикључака за интернет.

Први обриси неког „онлајн друштва“, у доба када је коалиција Заједно покушавала да се избори за правду, били су сервери провајдера SezamPro, који је у зиму 1996. имао 3.000 корисника и 22 линије за dial-up приступ. Прва веза са светом била је једна, изнајмљена, и имала је пропусну моћ од целих 128 килобита у секунди. Први трејлблејзери - студенти и њихови професори.

У ноћи 17. новембра, свега неколико часова пошто је Милошевић објавио да поништава изборе, појавиле су се поруке на тадашњем BBS SezamProа, с позивом да се изађе на улице. Чак и ако је посреди била свега шачица људи, у том тренутку „онлајн“, „вирус“ протеста се за кратко време проширио рудиментарним српским парчетом светске мреже.

Вебсајт који је на серверу у добро чуваној просторији у подруму ЕТФ-а подигао Станимир Миљковић, доцније главни IT стручњак Државне лутрије Србије, имао је по 15.000 прегледа недељно. За ово време то и није нека цифра. За оно тада, била је скоро невероватна. На сајту су постављане вести, на српском и енглеском језику, нецензурисане фотографије са Трга Републике, обавештења о кретању полиције и студената из других градова...

Пресликано - оно што ће се годинама касније дешавати широм света.

„Свака револуција има своје симболе“, наставља Бенахум, који ће касније писати текстове и за Њујорк Тајмс, Економист и много популарних портала, да би се ових дана бавио својим интернет пројектом по имену Канду, због чега, како ми је објашњено, и није имао времена да се врати у прошлост и за Недељник се присети дана када је информације скупљао стојећи на Тргу Републике с првим београдским „компјутерашима“.

„Први симбол су јаја, која Београђани користе као оружје. Друго је пиштаљка. Треће је Net.“

Један од вођа протеста и један од првих који су схватали моћ интернета тада је био Милан Божић, професор математике на Универзитету у Београду, тада у Српском покрету обнове. Он се већ тада Бенахуму поверио да режим сматра рачунаре само машинама за рачунање. Данас ми, с позиције председника Надзорног одбора Телекома Србије, уз „смајли“ каже да се чланка у Њиреду сећа као да је било јуче.

„Реално, ми смо ‘новинару окупационих америчких снага’ написали цео текст - мислим да су била двојица али је можда онај други био преводилац или ‘шерпас’, ко ће то данас знати. Разуме се да је договор био да наша имена не помиње како нам власт не би исекла понеку ‘попречну везу’ - тада су се бакарне парице са сталном конекцијом звале ‘попречна веза’ и користиле као Интернет веза.

Новинар, опет наравно, није ‘одолео’ да нам свима имена не наведе. На срећу, нико није био ухапшен, бар не том приликом, али, ако видимо судбину оних који су пре годину или две дана подржавали сада већ засигурно будућег египатског председника Ел Сисија, а заглавили метак у главу, ризик није био мали. Очигледно Слоба нас је с правом, признајем, потценио“, почиње Божић реминисценцију на дане побуне.

Професор Божић каже да су виновници протеста мислили да су озбиљна опозиција - „што су квалитативно и били“, али да нису били претерано значајни по бројности и борбеним способностима, „што је опет било тачно“.

„Но, мислим да, осим што смо начином који Милошевићев режим није могао да контролише, достављали, хајде нека буде и мало патетике, ‘истину у свет’, ми смо се сами осећали боље. Технолошка супериорност, тада још увек медија будућности, уливала нам је осећање политичке и интелектуалне супериорности.

Макар збијени око пар стотина тада углавном ‘непреносивих’ компјутера, ми смо осећали да смо ми елита нације а не естаблишмент који се у џиповима са спонзорушама опијао по сплавовима. Но, оперативно и политички гледано испада да нас је Милошевићев режим - спонтано и случајно, или уз велику аналитику, е то никада нећемо знати - ставио у ‘другоразредне’ противнике. Међутим, мислим да смо - осим наведене можда чак и моралне супериорности - били важни бар из два разлога. Много пре икаквих интернет (сада је интернет већ малим словима, а тада је био великим) догађања, Срби су у нечему били први! Друго, следећим генерацијама опозиције, ма то били корумпирани отпораши или данашњи сиромашни блогери који то раде у слободно време и о свом трошку, ми смо отворили нови простор. У неком смислу закорачили смо у до тада немапирану земљу. Мало ли је на ову скупоћу?“, говори Божић.

Рачунари су, помало изненађујуће за све, преузели важну улогу у Србији. За време комунизма, осамдесетих година прошлог века, Југославија је имала прилично либералну политику увоза компјутера. На хиљаде синклера, атарија, амиги, комодора 64 (један такав „дебељко“ и даље има почасно место у мом сећању, срцу и шпајзу) ушло је у земљу, на завист земаља комунистичког блока, али се све то променило када су уведене санкције.

По рачунаре се морало у Мађарску, или, ко је имао среће и ујака у Немачкој, на аутобуску станицу. Тек после Дејтонског споразума, када су се и у околним земљама већ увелико радовали Windows-у 95, рачунари су се поново раширили Београдом. Срећом, имао је ко да их дочека, јер нам никада није недостајало информатички писмених.

Један од таквих био је и Новица Милић, тада професор на Филолошком факултету, а данас шеф Катедре за литературу и комуникације на Факултету за медије и комуникацију. Он ће, ипак, данас рећи да је утицај интернета на животни пут студентских протеста био умногоме пренадуван, али и да није био главни јунак читаве приче, како је то писало у чланку у Wired-у.

„Ја сам тада заправо хтео да направим једну архиву о протесту против крађе локалних избора, као CD, али нисам тада нашао на разумевање и помоћ тадашњих опозиционих медија. Дејвид је у чланку жестоко претерао око значаја тадашњег нета у протесту. Тачно је да се тада нет (или то што је личило на нет) први пут почео користити као средство политичке борбе - тада су ad hoc направљени неки сајтови на Филозофском, Природно-математичком и Електротехничком факултету, као и сајт ДС-а - али је све то било сасвим у зачетку, више да се испуни време између шетњи. То неког утицаја није имало. Била је екипа тзв. Сезамоваца (Sezam, потом SezamPro, београдски BBS), где сам и ја био, па смо размењивали утиске и вести. Читава та публика је обухватала педесетак људи“, каже Милић за Недељник.

Протести и улога интернета, посебно након репортаже у Wired-у, имали су спектакуларан одјек.

„Јављали су ми се разни ликови из света, сећам се и једног америчког будисте који ми је слао мејл подршке из неке далекоисточне џунгле. Али, нет је код нас тада тек почињао и био само још једна играчка за нас који смо се тиме играли“, закључује професор Новица Милић.

Па ипак, постојао је „core“ људи, углавном младих, који су сабрали два и два, за разлику од режима. Тада се, као што подсећа и професор Божић, власт користила једноставном, и унеколико погрешном рачуницом: осам милиона људи у Југославији гледа телевизију, коју ми контролишемо, а највише 10.000 користи интернет. Осам милиона против 10.000. Када се користи та математика - а Милан Божић о математици зна много - интернет заиста није деловао превише опасно по Милошевића.

Али, није ни у математици, као ни на вебу, све увек онако како изгледа. Тај принцип NJYSINJYG заживеће тек неколико зима касније на светској мрежи. Јер, била је то борба осам милиона против 10.000 људи који знају. И који црпу моћ, приметиће Бенахум, из тог знања. Баш тај ће принцип остати на снази и данас, када више нико и не поставља питање да ли је интернет важан, већ када ће бити важан и колико ће по епохама бити важан.

„Занимљиво је да сам и у то време мислио на исти начин. То је можда једна од ретких слика коју нисам за ове две деценије битно изменио“, говори Божић. На истом трагу био је и Бенахум.

„Питање које је и после београдских протеста остало без одговора је који проценат умрежене популације означава тачку у којој више нема повратка на ауторитарни режим. Је ли то један одсто, два одсто, 50 одсто? Да ли ће тај однос бити константа, у различитим културама, или ће у Кини једног дана бити другачије него у Србији? Али, оно што сада знамо је да 10.000 људи, од осам милиона, има приступ мрежи у Србији, и да је у тој земљи овај број затресао систем. Да ће тамо демократија победити“, предвидео је крајем 1996. оно што ће се догодити прво наредне године, а потом и 2000, Дејвид Бенахум.

То нас, наравно, доводи до године 2014. Је ли демократија неизоставно стигла у Србију, као што је интернет свуда присутан? Да ли помињање неке нове цензуре - случај „Вучић у Фекетићу“ - обнавља страх од милошевићевских принципа? Како ће изгледати ова изборна кампања у земљи која је, како су Американци говорили, „печатирала“ интернет револуцију?

Са тим питањима суочавам и професора Божића.

„Страх од ‘милошевићевске цензуре’ је инфантилан па и ничим утемељен. Његови методи владања и манипулисања за данашње стандарде делују као ‘дјечије љетовалиште’, да парафразирам његовог саборца, али неретко и супарника Радована Караџића.

Покушајмо да ствари посматрамо са извесне емоционалне али и историјске дистанце. Медији, дакле начин комуницирања, истовремено су и средство управљања и манипулисања. Једном речју, медији су оружје. То оружје је од пре једно 50.000 година (експерти се споре око тога када смо проговорили али то за наш разговор није битно), од када је човек проговорио била изговорена реч, веома значајна али тешко преносива великом брзином.

Пре 5.000 година је смишљено писмо и ствари су се, па и пропаганда, убрзале. Пре 500 година ј смишљена штампа, нови корак у медијском рату, пре 50 телевизија а мало пре ње радио. Пре 20 година се појавио интернет. Дакле, уочљиво је да се темпо усавршавања медијског оружја убрзава а да она постају све савршенија, распрострањенија, ефикаснија. У том контексту „милошевићевска цензура“ припада прединтернет епохи, рецимо да припада телевизијској. Она је дакле пассе, застарела мода. Не баш ‘да се не носи више’, али се, јасно је, ‘носи све мање’“, оцењује Божић.

Он се тог „малог рата“ с Милошевићевим режимом путем интернета сећа као неке врсте „војне вежбе за будућност“.

„Ми смо доста научили, он наравно ништа, јер се није много узбуђивао над оружјем будућности тада тек у припреми и тестирању. Но, данас, када је то главно оружје савременог невојног ратовања, сви су се устремили на њега.

Према томе не треба пратити нити се освртати на моћнике прошлости већ ове који диктирају садашњост. Опет наравно, не треба пратити шта се догађа овде него у „центру света“, Америци. Довољно је погледати размену ватре око Викиликса, Сноудена, закона о контролама овога или онога што доноси Конгрес, о покушајима најмоћније службе света, америчке државне безбедности (НСА, која тамо има превасходно надзорни карактер, за контраобавештајну компоненту је задужена Федерална канцеларија за истраге, ФБИ) да мониторише читав свет и видети да је рат у току, а да горња прича о виртуелизацији реалног губи на научној фантастичности и постаје права опасност. На први поглед, пред технологијом и моћи којом располаже господар света - а моћ мањих локалних господара континената и региона није за потцењивање - изгледа да људска слобода нема никакве шансе“.

Но, постоји једна ствар која и Божићу, као вероватно и читавој његовој генерацији и његовим саборцима, некадашњим „Geek-oвима“ с Универзитета у Београду, улива мало оптимизма.

„То је демократичност или распрострањеност интернета. Чак и да је демократичност нејасан појам, распрострањеност је јасна. Она може бити брана контроли коју би желео ‘Велики брат’. Да ли је то оствариво? Па, видећемо!“