Вести
03. 02. 2014.
Учити гледати
У последње време све чешће се говори о потреби за новом врстом образовања, односно о поучавању младих да правилно користе нове технологије у комуницирању. При том се полази од сазнања да интернет, друштвене мреже и онлајн повезивање носе опасност од разних видова злоупотребе, превара, зависности...
Код тог залагања за ширење „медијске писмености” никако не би смело да се заборави на телевизију. Јесте да се по свету већ и политички преврати покрећу путем „Фејсбука”, али бар овде телевизија још има највећу моћ медијског утицаја и најдиректније формира јавно мњење.
Показаће се то ускоро, чим почне предизборна кампања за мартовски излазак на биралишта. Потврдиће се да је „освајање екрана” најделотворнија фаза у борби за освајање гласова. А видеће се и колико су у међувремену грађани спонтано савладали неке лекције из предмета „медијска писменост” и да ли су се боље опремили за одбрану од лукавих стратегија и тактика којима их заводе, омамљују, придобијају актери политичког маркетинга.
Има више начина да се ТВ гледаоци упозоре на неопходност опреза при пријему ТВ садржаја и упуте у вештину гледања која води разумевању њихове суштине.
Један такав употребио је редитељ РТС Љубомир Радовановић 1994. године снимивши „документарну” емисију „Хитлер или истине и лажи”, а други Валентина Делић, позвавши га прошле недеље да у емисији РТС-а „Ја, ти, ми” објасни своју намеру, поступак и учинак. Покушајем да пренаглашавањем и измишљањем, нелогичним спојевима и апсурдним тврдњама склопљеним у форму озбиљног документарца дотури до публике чисту лаж, Радовановић се надао да ће она схватити да је на исти начин телевизија обмањује својим представљањем судбоносних, драматичних, ратних актуелности. Но аутор је остао „нераскринкан”, а РТС је наставио у старом стилу пројектовања стварности.
Кад се данас погледају извештаји, изјаве, коментари и уопште делови ондашњих „Дневника” – који су за Радовановића били главно поље инспирације и репери за опонашање – изгледа готово невероватно да су у најширој јавности прихватани здраво за готово. Не само да им се безрезервно веровало, него су узимани као непосредан повод за лична опредељења, одлуке, акције...
Требало је да прође неколико година и да на сопственој кожи осете болне последице туђе медијске пропаганде, лажних представа, селективног извештавања, тенденциозних тумачења па да гледаоци телевизије – сад и уз помоћ и објашњења Радио телевизије Србије – схвате механизме манипулације. Кроз болно искуство увиђали су систем деловања користан за интересе одашиљача, пресудан за животна уверења једног и погубан по животе другог дела прималаца порука.
Тако је пракса поступно учила гледалачки народ неким од постулата, правила и техника из теорија медијског обликовања свести. Али никад довољно знања за нове изазове у тој јавној сфери. А кога (не само) једном змија уједе, требало би, за сваки случај, убудуће и према гуштеру да је сумњичав. Не може да шкоди а може да значи.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.